PRELAZZI: Uvek je sunčano u Reksamu

I pre korone, kao da su svi samo gledali serije. A onda, kada smo, a da baš nismo to iskali, dobili manjak društvenog života i višak vremena provedenog između četiri zida i ispred magične kutije, “Ima li neka dobra serija” je postalo najvažnije pitanje.

No čak i sada, retki preporučuju “It's Always Sunny in Philadelphia”.

Poput crno-belih umetničkih filmova, poput kao olovo teškog crnog humora, poput Tomasa Milera, Serhija Busketsa i “muziciranja” čoveka i grupe koja sebe naziva Merzbow, ova serija jednostavno nije za svakoga. (Njenih skoro petnaest sezona svedoči o tome da ipak jeste za mnoge, inače se ne bi održala tako dugo.)

“Uvek je sunčano u Filadelfiji” je jednostavno previše bizarna za većinu običnih ljudi. Za razliku od klasičnih komedija, gde možda ima glupana i tupana, ali su uvek nekako simpatični, njeni su protagonisti baš odvratne ličnosti. Sebični, samoživi, beskrupulozni i opasni luzeri.

A tu je, da sve začini, i legendarni Deni Devito...

Svašta je u stotinu i kusur epizoda palo na pamet vodećem kvintetu koji smišlja nove marifetluke u pokušaju da se obogate ili da se za njih čuje, ali činilo bi se da je zaplet u kojem likovi iz Filadelfije kupuju unesrećeni i osiromašeni petoligaški klub iz nekog gradića u Velsu za koji je malo ko čuo, i to u pandemijskoj godini, i to sada kada svi beže od “sokera” glavom bez obzira – previše čak i za njih.

Samo što se to stvarno desilo.

I još je tu i Deadpool, jedini od “superheroja” koji još ima ikakvog smisla u pravoj poplavi ekranizacija stripova na koje se Ameri lože.

Rob Mekelheni, idejni tvorac serije “It's Always Sunny in Philadelphia”, i Rajan Rejnolds, vrlo poznati kanadski glumac (ako ne volite Dedpula, možda volite Skarlet Johanson, njegovu bivšu, ili zanosnu Blejk Lajvli, njegovu sadašnju suprugu), juče su dobili odobrenje dosadašnjih vlasnika AFC Reksama, koji igra u Nacionalnoj ligi, petom rangu engleskog takmičenja, i postaće nove gazde trećeg najstarijeg fudbalskog kluba u istoriji koji i dalje postoji.

Dosadašnji vlasnici su, tek da stvar bude lepša, navijači Reksama, koji su se pre desetak godina kada je klubu pretilo gašenje, uspeli da se okupe sindikat i da preuzmu akcije ustanove sa Rejskours Graunda.

Ah, biće sad onih, posebno onih koji ne znaju za seriju, koji će zakerati što se toliko prostora daje nekom tamo Reksamu. Ako nam je već do promene vlasništva, zašto ne pišemo o jednom sigurno mnogo značajnijem preuzimanju? Derbi Kaunti, klub Brajana Klafa i Pitera Tejlora, klub slavne istorije i negdašnja evropska marka, klub koji ima jedan od najboljih derbija u Engleskoj, duhovito nazvan “El Klafiko”, a danas klub u kojem poslednje igračke dane broji i prve trenerske korake pravi Vejn Runi, završiće u rukama šeika Kaleda bin Zajeda al Nahjana.

Ako vam prezime zvuči poznato, to je zato što i jeste: šeik Kaled je rođak vlasnika Mančester Sitija, šeika Mansura, i “Ovnovi” će po svemu sudeći biti novo PR-čedo zalivske petromonarhije. Trenutno su na dnu Čempionšipa, ali ukoliko uspeju da se stabilizuju i izvuku, eto nama Derbija, koliko za godinu-dve, već u Premijer ligi.

No o tome će se razglabati ovako i onako, iz svih uglova, ta stvar nije nimalo čudna, mada možemo do prekosutra o tome koliko je etička (slične dileme, pa još gore, kolale su celog leta zbog Njukasl Junajteda); ovo što će se dogoditi u Reksamu, zbog čega je tim u crvenim dresovima makar na jedan dan postao poznat u Holivudu i došao na stupce najvažnijih novina sveta, ovo je toliko neočekivano i ima potencijal da bude još filmskije...

Pre svega jer nije Reksam, ma koliko danas zvučali neugledno, neka tikva bez korena. Em što je toliko drevan da im na grbu piše “1864” (u to doba, rodna Kanada Rajana Rejnoldsa još je bila podeljena na polusamostalne britanske kolonije; u to doba u Americi je građanski rat bio u punom jeku), em što ima lokalni derbi koji je zapravo međunarodni – sa engleskim Česterom, udaljenim tek petnaestak kilometara – em što je jedan od najtrofejnijih klubova u Velsu, sa rekordna 23 osvojena kupa te zemlje i još 22 izgubljena finala.

Podvig je utoliko veći ako se zna da od sredine devedesetih Reksam, baš kao i Kardif, Svonsi i drugi manji velški klubovi iz engleskog ligaškog sistema, više ne igra kup svoje zemlje. A onda kada jesu, on je predstavljao i izlaz u Evropu. Tako je Reksam, postojano na granici između poluprofesionalnog i “ful tajm” sastava, i srećom iz dela Velsa u kojem se ipak više volela okrugla nego jajasta lopta, sedamdesetih i osamdesetih skoro redovno igrao evropska takmičenja.

U tim odisejama u Kupu pobednika kupova posećivali su i ove krajeve i dva puta tesno ispadali od jugoslovenskih predstavnika, prvo od Hajduka pa potom i od Rijeke; no između ta dva poraza smestilo se njihovo putovanje do četvrfinala romantičnog takmičenja, u kojem ih je, ali tek sa 2:1 posle dva meča, savladao budući osvajač, Anderleht, onaj sa Rensenbrinkom, Arijem Hanom, Van der Elstom...

Bile su to godine kada je Reksam na Rejskoursu bio baš nezgodan, a kontinentalni uspesi praćeni su i usponom u domaćem – dobro, skoro pa domaćem – prvenstvu.

Velšani su stigli čak i do Druge divizije, današnjeg Čempionšipa, i izbacili igrače poput Džoija Džonsa (levi bek Liverpula iz vremena prve titule evropskog prvaka) ili Mikija Tomasa (krilo Mančester Junajteda, Gigs pre Gigsa, uz jednako buran život mimo terena kao sadašnji selektor Velsa), ali je potom krenuo lagani sunovrat, pa su Kardif i Svonsi, koje bi “Zmajevi” redovno tukli u kupu i prvenstvu, danas mnogo poznatiji klubovi iz zemlje potomaka Kelta.

Poslednje lepe vesti pre ovog simpatično-luckasto-džetsetersko-prekookeanskog zapleta čuli su početkom ovog milenijuma, da bi 2005. proglasili prvi bankrot. Nedugo potom, tadašnji gazda Aleks Hamilton odlučio je da nađe bolju udavaču za slatki stadion na kojem se neka lopta tera duže od dva veka, pa su navijači na sve načine pokušali da mu otmu kontrolu nad klubom.

To su uspeli tek 2011. godine, kada je njih nekoliko hiljada preuzelo deonice i preuzelo kormilo po principu samoupravljanja i po ugledu na španske “sosiose”. Bilo je to dovoljno da klub, koji ima relativno veliki i prilično neiskorišćeni potencijal (na severu Velsa nema većeg grada ni većeg tima), može da preživljava, ali ne nešto više od toga, i od 2008. nalaze se u bivšoj Konferenciji, iz koje nikako da se iskobeljaju.

Kako su Rajan Rejnolds i Rob Mekelheni čuli baš za Reksam, šta ih je navelo da ulože svoje ime i obećaju novac – ne preterani, za početak se priča o dva miliona funti – u jednog relativno anonimnog petoligaša, to se još ne zna.

Jedna od teorija je i neki davni tvit Rejnoldsove obožavateljke, koja je napisala nešto poput “Pa nije kao da će Rajan da bane u Reksam”, što je on iskopao i čemu se sad svi smeju, a postoji i teorija da je Mekelheni negde iskopao porodično stablo, pa pronašao da njegovi preci Irci možda nisu bili baš samo Irci...

Kako bilo, više od dve hiljade članova Reksamove uprave je imalo pravo glasa, izašlo je nešto manje od toga, 1.809 je podržalo glumce, 26 je bilo protiv, devetoro uzdržanih, Tramp nije uložio prigovor ni napisao da je stvar pokradena, i Rajan i Rob uzbuđeno su saopštili da će, čim se papiri parafiraju, postati stopostotni vlasnici. I da će biti na Rejskoursu koliko god da mogu, zapravo toliko često da će i dosaditi fanovima.

Nije ni ovo ništa novo u engleskom fudbalu, ali dosad su “selebritiji” koji su se pačali u fudbal mahom to činili jer su bili fanovi. Najpoznatiji je primer, naravno, Eltona Džona i njegovog Votforda, te čuvene britanske kuvarice Dilije Smit, vlasnice Norič Sitija. I Robert Plant, legendarni vokal grupe Led Zeppelin, i dalje je u Vulverhemptonovoj upravi.

Ovo je, jednostavno, drugačije.

Na svaki uvrnut način, kako samo godina dvehiljade dvadeseta, valjda, može da servira.

U većini epizoda serije “Uvek je sunčano u Filadelfiji”, petočlana galerija egoističnih gadova upadne u neki haos iz kojeg ne mogu da se iščupaju bez ozbiljnih posledica po fizičko ili mentalno zdravlje, finansije ili bezbednost sebe i ljudi oko njih. (A ni Dedpul svakako nije ništa obazriviji.)

To jeste bizarno, ponavljamo, i nije za svakoga, ali za onog ko zna je vraški dobro za gledanje.

Hoće li tako biti i sa ovom novom sezonom koja, od svih mesta u Filadelfiji, Kanadi, Holivudu i na planeti, počinje u jedan novembarski utorak uveče u Hartlpulu, u sedmom kolu Nacionalne lige?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta