PRELAZZI: U vreme otkazanih mečeva, u slavu narandžaste lopte

Slika nije baš crno-bela, ima tu poneka drečavost, ali utišana baš kao na starim televizorima. Sva sećanja znaju da budu takva, kao kada sa starih porodičnih fotografija pobegne boja, pa ostane samo preterana ozbiljnost, jer se nekada pred aparat stajalo samo u posebnim prilikama.

Sve što nam se danas događa je uvek jarko, zaglušujuće, od toga mogu da zabole oči, da makar na tren ogluvite; ono što je bilo nekad je nežnije, setnije, čak i ako nije naročito lepo.

Slika je, dakle, prigušena, iako nije samo na ekranu; i slike koje ste videli uživo takođe mogu da budu takve.

Utakmica je neka stara, nema tu nikakve dileme, i pre nego što opazite našu junakinju vidite da je sve staro: po frizurama, po brkovima i bradama, po kaputima i vindjaknama i đubretarcima u publici, po ledenom dahu koji je debilji od duvanskog, po drevnom semaforu koji se, jadan, osuo na minusu, po tome što ne postoji nikakva grafika koja vam govori koliko je žutih kartona bilo dosad, kolika je verovatnoća pobede, koliko je desni bek pretrčao kilometara.

Po tome što jedan jedini kosati napadač nosi crne helanke ispod šortsa i baš ga briga što mu dovikuju da je maneken i padavičar i da je bolje da se ošiša sam, inače ćemo mi da ga ošišamo.

Čišćenje snega

Ako slike nisu dovoljno jasne, tu je i saundtrek, muziku obezbeđuje grupa koja je bila simbol države koje više nema, a koje se nešto intenzivnije sećaju baš ovih dana. "Vani je smog, decembar i mrak, u kasni sat crkava moj grad", kažu, i daju nam šlagvort i pola naslova ovog teksta.

Jeste smog i mrak, jeste (skoro) decembar, ali ona je u boji.

I danas, i posle toliko godina, njena narandžastost je opstala, njen uticaj je ostao; nema ih više, tih čudnih zimskih lopti koje su skakutale po snegu i nisu mogle da se zalepe za kopačku, pa vam se činilo da taj "tango" – jer svaki pravi fudbal je bio "tango", petica naravno – nešto poput balona, ali možete da je prizovete u pamet i da vam se vrate ti dani.

21.15: (2,45) Lids (3,20) Kristal Palas (3,25)

Zima je, i teren je pokriven snegom, i nikome nije do života, i kaju se svi što su došli tu da se mrznu, a zbog čega, da vas pitam, život ti prođe u smrzavanju zbog fudbala; zima je, i sneg je, a utakmica nije odložena.

Vredni ekonom je spasao stvar, iskopao je narandžastu loptu, tu zaboravljenu đakoniju jednog upokojenog sporta, jednog fudbala kojeg više skoro da i nema, obezbedio je rekvizit, sudija ju je uzeo, pritisnuo ju je snažno sa obe ruke, pustio je da odskoči po stvrdnutoj kori ispod koje je nekada, tamo u oktobru, bila trava, a onda rekao: “Igraće se!”.

Igraće se, i biće ružno, i biće brutalno, skupoceni dresovi će se pretvoriti u prljave pačavre i samo će oni najveći znalci moći po položaju na terenu da ustanove ko je na čijoj strani, ali igraće se.

Eh, samo što toga više nema.

"Eh"? Vi to, kao, patite za tim vremenima?

Znamo, znamo šta će reći oni koji su svesni da je nostalgija pogana ljubavnica, oni što se kunu u progres i modernost.

Ko hoće, zavapiće oni, ko hoće da gleda valjanje po blatu i kaljuzi, zar nije lepše po podlozi koja prosto vapi da se lopta njome zarola, zar ne odvaja upravo to majstora od onog glupog trkača, a plemenitost od rage?

Pogledajte na šta je, recimo, ličilo drugo poluvreme utakmice Alaves – Selta proteklog vikenda, pa zar to hoćete, da to (opet) bude moderni fudbal, to mučenje, zar nije bolje sačekati, ako već ne ide, ako je već klima protiv nas, neke bolje dane.

Zar nije u pravu bio Antonio Konte – a ne može niko, reći će nam i to, Konteu da prebaci da nije bio žustar i hrabar i da nije voleo da uleti klizeći – kada je pohvalio Premijer ligu i njene rukovodioce što su imali dovoljno razuma da odlože utakmicu između Barnlija i Totenhema?

Zar ne treba uzeti u obzir potencijalne povrede, znate li vi koliko danas košta jedna cevanica vrhunskog fudbalera, zar treba Hariju Kejnu da neki mesar iz Barnlija polomi nogu (mada bi mesar iz Barnlija rado to učinio i mimo snega?) ili da Son prokliza i da posle mesecima ne može da igra?

A ranije, dodaće na ovu temu i zagriženi kladioci, uplatiš tiket i uzbuđeno čekaš da počnu utakmice, Nemci u tri i po pa Englezi i Škoti u četiri pa posle redom Španci i ona italijanska uveče, ali pojavi se kakav ciklon ili anticiklon, šta već donosi nevreme tamo sa Arktika, i onda teletekst počne prevremeno da se crveni: OFF, piše velikim slovima, kao da te probada migrena kad vidiš to OFF, na kraju ti od cele “zmijice” ostanu tri para, a i ta tri ne prođu, i ceo fudbalski vikend je obesmišljen.

I sve razumemo, i sve stoji, i niko nema ništa protiv tehničkog i taktičkog spektakla koji nudi Premijer liga i još neke lige, ni protiv drenaže ni protiv predvidivosti, znaš lepo kad je koja utakmica i šanse da bude odložena su minimalne, ali bilo je, sve sa tim razumevanjem i stajanjem, nečeg pomalo tužnog što se na Turf Muru u nedelju nije igralo.

Barnliju i Totenhemu nije trebala ni narandžasta lopta, i ova "obična" je zapravo šarena. Mogli su da izađu i da se znoje na terenu, i nama bi što smo to hteli da gledamo bilo malo lepše, mi posle nedeljnog ručka leškarimo u toplom a oni se pate po blatu do kolena.

Nije više narandžasta (©Reuters)

Na sve to, poprimilo bi neku aromu davnih utakmica, onoga kad je fudbal bio fudbal a muškarci muškarci, kad su navijači uzimali lopate u ruke i pomagali u čišćenju, samo da bi se igralo.

Fudbal tom narandžastom loptom, po snegu i ledu, s olovnim nogama i sa teškim dahom, nosio je notu opasnosti i nepredvidivosti. Favorit bi zaribao jer se slabiji tim zakopa kao srpska vojska na Drini 1914. i džabe udaraš po njima, oni ni makac.

Desilo bi se uvek nešto neobično, kvote bi postale nevažne, stvorio bi se neki novi mit, jedna nova slika koja bi ostala da se pamti.

Možda i bude opet, ljudski je nadati se, u ovom novom kolu Premijer lige, u decembru i mraku?

Na slici koju bismo zapamtili onda bi opet bilo blata što prekriva dresove, bio bi najbolji tehničar na terenu kako nemoćno širi ruke, bilo bi publike u kojima od kapa i šalova vire samo oči, bila bi kaljuga i strah u očima prvog i drugog tima na tabeli.

Bilo bi sve izbledelo, skoro pa crno-belo, onako kako sećanja uglavnom budu kada ih pospremimo u memoriju.

Samo bi ona bila u boji, skakutava i narandžasta.