PRELAZZI: U odbranu tišine
Vreme čitanja: 6min | sub. 01.08.20. | 10:32
Bez kamera, bez publike, bez žamora s tribina, bez ikakvih tribina... čini li to fudbal manje fudbalom ili ga, zapravo, približava suštini?
Baš danas će ta koalicija – nazovimo ih, u nedostatku boljeg izraza, “tradicionalistima” – biti posebno glasna.
Na čuvenom Vembliju (čak i ako to nije onaj pravi čuveni Vembli) igra se finale FA kupa, najstarijeg takmičenja na svetu, i eto široke poljane za sve one koji će, s knedlom u grlu i drhtavim glasom, pričati o vremenu kada je fudbal bio fudbal, a poslednja utakmica sezone bitna i ugledna.
Izabrane vesti
Kao i kod svake nostalgije, i ova je uronjena u činjenice, samo što se s protokom vremena na njih može štošta nakalemiti. Uistinu je FA kup decenijama bio važniji čak i od lige; u posleratnim godinama navijači Liverpula, uzmimo samo njih za primer, nisu se baš glasno dičili osvojenim titulama, jer im je, dugih sedamdeset godina postojanja, nedostajao trofej koji se smatrao najprestižnijim.
FA kup je rodno mesto heroja, nulta tačka igre koju slavimo i bez koje ne možemo; da nije bilo FA kupa, podsetiće nostalgičari, ne bi bilo ničega ovog, a kamoli treme, možda u modernom fudbalu blage no i dalje treme, pred susret Arsenala i Čelsija.
Da, uzdahnuće brojni komentator, to su bili dani, prijatelju moj, kada se znalo ko pije, ko plaća, ko nosi vodu a ko podiže pehar osmišljen 1871. godine – da stavimo stvari u kontekst, Srbija tad nije bila ni međunarodno priznata država – i tek blago modifikovan u narednim decenijama.
A ovoj dežurnoj ekipi danas će se pridružiti jedna novotkrivena sorta, proklijala u čudnom i tegobnom (post)koronavirusnom fudbalskom dobu.
Čuli ste sigurno, čitali bez dileme, i sve su prilike da i sami pripadate toj veoma glasnoj većini, koja se mršti na ovaj fudbal bez gledalaca, koja gleda utakmice pred praznim tribinama samo zato što, eto, nema šta drugo da se gleda kad se već ne ide na more, koja će vam vrlo revnosno objašnjavati kako “ovo” nema nikakvog smisla.
I kud ćete bolju priliku za koalicioni krešendo ove dve škole mišljenja od finala FA kupa: neće se previše pričati o Arteti i Lampardu, o mladosti koja će se prosuti na svetu travu pre nego što predstojeći prelazni rok vrati stvari na milijardersku normalu, o londonskim sučeljavanjima i onima koji će možda postati heroji prvoavgustovskog susreta; umesto toga, imaćemo kukumavčenja o sterilnosti događaja, o jadu i bedi praznih stolica, o tome kako je, čuli smo i to, možda bolji nikakav fudbal od fudbala pod medicinskom maskom, u zaštitnoj opremi, fudbala na respiratoru.
Dobro, nije da to suštinski nije istina, ali telali su postali naporni i dosadni, kao da zdrav razum ne govori isto to. Kao da svakog jutra napominjete da je izašlo sunce, da je papa katolik, da meda vrši nuždu u šumi; zar nije dozlaboga redundantno to govoriti, coktati i serijski tvitovati kako je ovo neka bezdušna verzija fudbala, i sve tako, znamo te refrene.
Lako je tako, stvarno, ali postoji i druga strana medalje, ona racionalnija, ona koja kaže da nije sve toliko grozno, ona koja se suprotstavlja stavu što se po fudbalskoj planeti raširio brže od zlokobnog virusa.
Za početak, baš kao što smo morali da se naviknemo na tektonske promene u našim životima, pa da ipak u njima nađemo nešto dobro (nosi se maska... ali to znači da se ljudi po GSP-u više ne osećaju; ne rade kafane... ima se više vremena za filmove, serije i knjige; radi se od kuće... makar te šef ne nervira), hajde da to uradimo i sa ovim što nam je nametnuto: ovo je jedinstvena, jednom-u-životu (nadajmo se!), sad-i-nikad-više prilika da vidimo i osetimo vrhunski fudbal izbliza.
Od buke navijača, televizijskih komentatora, prirodnih i neprirodnih tonova u “staroj normalnosti” nikada ne bismo mogli da čujemo trenera koji se dere, pomoćnika koji psuje, kapitena koji se ljuti, dvojicu što se zagrevaju i ogovaraju menadžerovog miljenika; skoro se nikada ne bismo podsetili kako zvuči lopta kada cepne mrežu, kako kada lizne, a kako kada se čeono sudari sa stativom ili prečkom; koliko je maestralan i savršen prijem lopte kad se ona samo zalepi za kopačku i sklizne na travu, a koliko se, oko sveta maltene, čuje kad ona cepanica podmetne stopalo ukrivo i fudbal odleti ko zna gde.
I nisu li, razmislimo malo, nisu li upravo oni kojima najviše smeta “fudbal bez navijača” oni koji su podlegli toj konfekciji, oni koji su istinski proponenti “modernog fudbala”?
Jer fudbal je, imajmo to na umu, pre svega bez navijača.
I ne, ne pričamo cinično o većini utakmica Superlige Srbije koja je, evo, uronila u novu sezonu.
Fudbal, onaj u kojeg se valja zaljubiti čak i ako imate dve leve noge i kondiciju nasukanog morža, to je igra u školskom dvorištu, to su turniri juniorskih ekipa za retke članove porodice i službena lica, to su petlići i pioniri koji nepogrešivo znaju da je utakmica koju upravo igraju – možda je u žaropeku avgusta, možda je na raspalom terenu koji ima više komada busena nego vlati trave – važnija od finala FA kupa, finala Lige šampiona i finala Svetskog prvenstva zajedno.
To su golovi na pretponoćnom terminu s kolegama o kojima se priča godinama nakon što svi zaborave pogodak koji je tamo nekom velikanu doneo tamo neki pehar.
Bez kamera, bez publike, bez žamora s tribina, bez ikakvih tribina... čini li to fudbal manje fudbalom ili ga, zapravo, približava suštini?
Gledati igru, fokusirati se na igrače, osloboditi se svih usputnih distrakcija, obratiti pažnju na pas, pogled, komunikaciju; zar to nije zapravo zaboravljena umetnost gledanja sporta koji je toliko uvaljan u marketinške oblande na stadionima-svemirskim brodovima, toliko opterećen propagandom “entertejnmenta”, da smo počeli da mislimo da su garnirung i karafindl odjednom važniji od glavnog jela?
Ako govorimo o utakmicama koje gledamo na televiziji – one uživo su nešto sasvim drugo, ma koji rang takmičenja da je posredi, i nisu danas tema – šta nam tačno nedostaje? Turisti koji opaljuju selfije i ne prate igru, viša srednja klasa koja je na stadionu samo zato što je moda biti na stadionu, pesme koje su se odavno potrošile, a ionako se pevaju samo u pola glasa, bez ikakvog žara, matori ljudi koji se ponašaju kao tinejdžeri i psuju najširu porodicu momku što upravo izvodi korner? (Dobro, ovo poslednje nam stvarno nedostaje, tim matorim ljudima svaka čast.)
Pomislimo, eto, i na starije generacije, na naše očeve, ujake, deke; malo ko od njih ikada je imao privilegiju da iz vikenda u vikend, ma iz dana u dan, gleda vrhunske fudbalere na malim ili nešto većim ekranima. Sem poseta stadionu – a ni tada tribine nisu bile vazda krcate – oni su u fudbalu uživali u radio-prenosima, zamišljajući šta se to, dođavola, dešava, i u sutrašnjim, čak i preksutrašnjim novinama. Da li to njihovu ljubav prema fudbalu čini išta manjom ili lažnijom? Da li je onima što su patili zbog rezultata finala FA kupa 1906, 1924. ili 1965. bilo važno da li je na stadionu bilo pet, petsto ili pedeset hiljada ljudi?
Nismo mizantropi, niti iko kaže da ovo treba da potraje: vratiće se navijači i televizijski spektakl će izgledati potpunije, sve će delovati ukusno, sočno i bogato, turisti će opet opaljivati selfije, pevaće se pesme s tribina mada će garant biti tiše nego one s razglasa, nećemo čuti kapitena što se dere na junošu na levom beku ni škrgut zubima nervoznog trenera, sve će biti onako kako su naši tradicionalisti sanjali.
Takvi će, kada budu pričali o ovoj sezoni i o 139. finalu FA kupa između Arsenala i Čelsija na avetinjskom Vembliju, kucnuti u drvo, pu-pu, ne ponovilo se.
A mi neki ćemo i dalje samo gledati fudbal.
ENGLESKA, FA KUP, FINALE
Subota
18.30: (2,25) Čelsi (3,35) Arsenal (3,20)
*** kvote su podložne promenama
Piše: MARKO PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta