PRELAZZI: Tiha smrt gradskog stadiona

Ovih meseci u Liverpulu, makar sa njegove crvene strane, kruži vic: nijedan klub u čitavoj Engleskoj nije tako dobar prema svojim navijačima kao Everton.

"Everton gradi novi stadion, sa čak 50.000 sedišta... Znači da će svaki navijač Evertona imati čak dva sedišta za sebe!"

Nadaleko čuveni skauzerski duh na stranu, do kraja ove godine na dokovima Liverpula, nekih dva i po kilometra dalje od Gudisona, biće dovršen novi stadion jednog od najuglednijih ostrvskih klubova. Primaće 52.000 gledalaca, sa mogućnošću da u dogledno vreme bude proširen za još 10.000. Prve ligaške utakmice na njemu, doduše, Everton će odigrati tek narednog leta, 2025. godine.

Tako će Gudison park, najstariji fudbalski stadion sagrađen u Engleskoj – podignut je, za celih 3.000 tadašnjih funti sterlinga, 1892. godine, kada se od Evertona "otcepio" Liverpul, što će u narednim vekovima biti uzrok mnoge kafanske, pardon pabske rasprave – otići u istoriju.

A sa njim i mnogo više od jednog (ne)običnog igrališta.

Naravno, da bi Everton, koji nije samo običan klub, o čemu govori i podatak da za njih, između ostalog, navija i vrlo cenjeni i popularni gradonačelnik grada Mančestera, da bi Everton "rastao", da bi ostao relevantan u novom dobu, da ne bi strepeo za opstanak kao u prethodnih nekoliko sezona, nije dovoljno samo da reši probleme na samom vrhu – a njih ima ihaj-haj – već mora i da se preseli.

I to je jasno svima u gradu.

Samo što to ne znači da nije tužno.

Foto: M.Prelević

Za koga god da navijate, postoji nešto tako ljudski, tako obično, a opet toliko impozantno, kada se iz jedne od brojnih uskih uličica – "sve igre s loptom zabranjene!", piše velikim slovima na ulazu u svaku, umesto kućnog broja, iznad ljubičastih kanti za smeće – na Gudisonu ukaže plavi stadion pred vama.

Čak i ako mu priđete kroz Stenli park, koji ih odvaja od komšija, gde za kišovitih jutara radnim danom možete da sretnete samo kerovođe, ptičice i pokoju patku, imaćete isti utisak.

Pravi gradski stadion, za pravi gradski klub. Pravi duh engleskog fudbala, kakav odavno više ne postoji.

Ni duh, a ni fudbal.

Tu je kapija sa utisnutim imenima navijača; neki od njih odavno nisu među živima, o čemu će govoriti sveže cveće i poruke koje im ostavljaju oni koji ih se sećaju.

Tu je crkva, ona zbog koje Everton ne igra nedeljom ujutru, da se ne gađa sa liturgijom; i još jedna crkva, toliko plava da je u njenoj porti naslikan veliki mural Dankana Fergusona.

Tu je lokalna radnja sa plavim maskama za telefone, i pabovi u kojima se čekaju i ispraćaju porazi i pobede.

Tu je maleni parking za igrače, na njemu radi samo jedan matorac, i svaki fudbaler svojim kolima dolazi na utakmicu i sa nje odlazi, probijajući se kroz gužvu, slušajući vrlo direktne kritike i ređe pohvale na svoj račun.

Tu je ulaz za novinare kroz koji se pola redakcije Mozzart Sporta ne bi moglo provući, naročito ne jutro posle pivske seanse u "Mornaru", i šalovi u prozorima, i upozorenje policije da je u poslednje vreme primećen veliki broj provala, uz broj telefona na koji treba da se javiš ako primetiš nešto sumnjivo, i izlozi sa majicama, i ogromna fotografija Diksija Dina i nešto manja fotografija Džejmsa Bitija, sve to može u Evertonu.

Pojaviće se svaki ekonomista u ovom trenutku, izvadiće svoj laptop sa spremnim tabelama i proračunima, verglaće nešto o tome kako je prirodno da fudbalski klubovi dobijaju nova igrališta, na lokacijama sa velikim brojem parking mesta, do kojih vode široki bulevari, nove autobuske linije, možda i poneki šoping-mol, što da ne, to je sad popularno, i biće u pravu.

Uostalom, Evertonova lokacija onemogućava bilo kakvo proširenje: s dve strane su ulice, sa jedne je škola, a o onim crkvama da i ne govorimo.

Samo, sa svakom selidbom svakog ambicioznog (i problematičnog, u slučaju Evertona i ne samo njega) kluba negde u predgrađa ili u ekskluzivna naselja, kruni se ono što je napravilo fudbalsku kulturu, u najširem smislu.

Možda je Everton pao na niske grane, možda se ne zna u čijem će vlasništvu biti, možda su zaslužili sve one fore na svoj račun, ali kada je taj stadion u samom srcu grada, tamo gde ljudi žive, rade, kupuju i, hm, vole se, teško je ignorisati fudbalski klub, nemoguće je ne razmišljati o čudesnoj vezi jednog grada i jednog (ili više) timova, teško je odoleti zovu da budeš tu, najbliže što možeš.

Kada tribina bude negde daleko, biće teže usaditi i tu strast novim generacijama.

I danas će, na dan kada Everton Šona Dajša overava opstanak protiv ubogog Šefild junajteda, sve te uličice – Okston strit, Nimrod strit, Vinslou strit, Gladis strit – biti užurbane i krcate ljudima koji znaju da će takvim vikendima uskoro doći kraj.

Još dvadesetak puta krkamo fiš end čips u "Lucky's Blue Dragon", još dvadesetak puta dobijamo trombozu i lomimo kolena na onim drvenim sedištima, i to je to...

A onda Everton postaje, nadaju se, mnogo moderniji klub nego što je bio; i mnogo manje, strahuju, gradski klub nego što će ikada biti.

PREMIJER LIGA – 37. (PRETPOSLEDNJE) KOLO

Subota

13.30: (16,0) Fulam (8,00) Mančester Siti (1,15)

16.00: (2,05) Bornmut (3,60) Brentford (3,50)

16.00: (1,40) Everton (4,80) Šefild Junajted (7,75)

16.00: (1,60) Njukasl (4,95) Brajton (4,70)

16.00: (1,35) Totenhem (5,30) Barnli (8,00)

16.00: (1,85) Vest Hem (3,70) Luton (4,10)

16.00: (2,95) Vlulverhempton (3,40) Kristal Palas (2,40)

18.30: (3,40) Notingem Forest (3,50) Čelsi (2,10)

Nedelja

17.30: (7,50) Mančester Junajted (4,60) Arsenal (1,42)

Ponedeljak

21.00: (4,40) Aston Vila (3,90) Liverpul (1,75)

***kvote su podložne promenama