PRELAZZI: The Dube

Nije se još ni osušio onaj flomaster kojim je Maurisio Poketino ostavio poslednju poruku svojim dojučerašnjim pulenima, nije još Žoze Murinjo uzeo sunđer da prekreči i ono što je valjalo i ono što nije u svlačionici Totenhema – jer on ne ume drugačije – a odmah su se na društvenim mrežama pojavila duhovita i/ili ironična predviđanja taktike koju će ubuduće terati klub sa Vajt Hart Lejna.

“Hari Kejn seli se na mesto štopera”, zafrkavali su se mnogi.

Bila je to strelica umočena u percepciju Portugalca kao isključivo defanzivnog trenera – što je epitet kojeg bi on mnogo voleo da se otrese, i sastav aktuelne ekipe mu daje savršen alibi za to – ali i podsećanje na one svetle trenutke u prvom mandatu u Čelsiju kada bi Posebni, kada ekipi ne ide, kada ne može da se probije zid protivnika, na teren slao Roberta Huta, pravo u špic, da čeka lopte glavom i kao neočekivani adut uzdrma odbranu.

Hari Kejn neće postati štoper, naravno, a Robert Hut se nije baš nadavao golova, ali postojao je jedan tip koji bi se tako lepo uklopio u pošalicu na račun Murinja, jedan što je nemilosrdno davao golove, a onda jednako dobro igrao centarhalfa, jedan što će imati dva svečana mesta danas predveče na Old Trafordu, pa će moći da bira i gde će sedeti i za koji će od dva svoja bivša kluba navijati.

Junajted ili Aston Vila? Potonji su ga voleli i podržavali, tu je prešao i najteži trenutak u karijeri i preživeo povredu koja je doslovno mogla da ga ostavi obogaljenog, a prvi su ga pomalo izdali i prevarili, pa bi dilema trebalo da bude lažna.

No šta ako koju fotelju dalje od njega bude sedeo ser Aleks Ferguson, onaj koji je u njemu prvi prepoznao kalibar za englesku reprezentaciju, doveo ga da bude jednak sa lokalno uzgojenim bebama, pa bio čak i spreman da tuži ligu i Fudbalsku asocijaciju zato što su ovi smatrali da Dion Dablin, usled premalog broja odigranih utakmica, ne zaslužuje medalju namenjenu osvajačima prvenstva?

Dablin je jedan od onih igrača koji vrište “engleske devedesete”, simbol i lige i igre koja se menjala, čovek zanimljive karijere koji i danas uživa nepodeljeno poštovanje čitave britanske javnosti.

Bilo da se javi kao stručni konsultant na Bi-Bi-Siju, bilo da je voditelj rado gledane jutarnje emisije “Homes Under the Hammer” (neke vrste kapitalistički orijentisane “Radne akcije”), bilo da mediji o njemu pišu kao o čoveku koji je izmislio novi instrument, nekakvu kocku za udaranje koju je nazvao “The Dube”.

Ili, što je njemu najmilije, da ga se sećaju i pominju kao špica koji je igrao štopera, i obrnuto.

Od Dablinove karijere gotovo jedino je zanimljiviji njegov životni put: kao dete nigerijskih imigranata, vazda na ivici toga da ga treneri proglase netalentovanim, radio je kao tinejdžer u fabrici sladoleda i jedva sastavljao kraj s krajem – zli bi jezici rekli da je tu nabacio višak kilograma i da ga se nikada nije otarasio do kraja – pre nego što mu je Kembridž Junajted dao šansu u staroj Četvrtoj diviziji koja je (gle čuda, i kako je nekada bilo jednostavno!) bila i četvrti rang takmičenja.

No ne žive džabe u Kembridžu neke mudre glave, nije taj grad badava poznatiji po nauci i pameti nego po fudbalu: tamo su videli da je momak dovoljno pokretljiv, snalažljiv i da ima žicu koja ga odvaja od ostalih fudbalera što su stajali na vrhu šesnaesterca i čekali centaršuteve (možemo samo da zamislimo kako li je krajem osamdesetih izgledao taj niži rang takmičenja u Engleskoj!), pa čak i od onih koji su “kao” imali nešto bolju tehniku.

Dablin će na Kembridžu biti gurnut u napad, a klub će sa tim novootkrivenim ubicom – nije to bila samo početnička sreća – preskočiti dva ranga takmičenja i čak doći do plej-ofa za ono što će uskoro postati Premijer liga.

Više nije morao da strepi za egzistenciju, jurilo ga je pola elite, ali kada je za kartaški sto sa Evertonom i Čelsijem došao Ferguson i tresnuo milion funti, znalo se da je Old Traford jedina važna adresa.

Da već tada nije doživeo tešku povredu, da mu već tada nisu slomili nogu, ko zna da li bi čitava istorija Junajteda bila drugačija. Bila je to ona čuvena prva sezona Premijer lige, godina u kojoj su prvi put uzeli titulu za četvrt decenije i proleće koje će najaviti veličinu koja će uslediti.

Ne možemo znati šta bi se u alternativnom scenariju dogodilo, da li bi Dion Dablin postao legenda Junajteda, sa Širerom i Gaskojnom koju godinu kasnije predvodio Englesku do titule prvaka Evrope ili sveta, da li bi danas došao na utakmicu i zauzeo svoje mesto na “Dion Dublin Stand”, ispod velike zastave koja slavi neki njegov pogodak.

Ono što znamo je da je i tu i narednu sezonu, oporavljajući se od teške povrede, Dablin proveo gledajući kako Mark Hjuz i Erik Kantona postaju idoli i legende kluba, a kako pre njega na teren ulazi čak i danas neopravdano zapostavljeni Brajan Mekler, kojeg će svaki navijač Junajteda zanavek ceniti zbog lojalnosti.

Pao je u zapećak, ali će spasenje naći u tada ambicioznom Koventriju, sastavu koji je mnogom favoritu u tih nekoliko sezona u Premijer ligi bio prava crna (dobro, ili svetloplava) beštija, a jednu godinu, onu poslednju u klubu, tik uoči Mundijala u Francuskoj, završiće, umnogome zahvaljujući i svom partneru, magičnom Darenu Hakerbiju, na deobi prvog mesta liste strelaca, sa ubitačnim Krisom Satonom i malim čudom od deteta, Majklom Ovenom.

Dablin ipak nije video Pariz, a uslediće nova selidba, u Birmingem.

U Aston Vili, bivšem evropskom prvaku koji je i tada imao velike ambicije, baš kao što ih mora imati danas na mestu koje je izgubilo svoju magiju, Dion Dablin je nastavio teror premijerligaških golmana, sve dok kao najbolji strelac kluba nije, u decembru 1999, slomio vrat u jurišu (!) na Džeralda Sibona iz Šefild Venzdeja.

Tadašnji menadžer Džon Gregori reći će da nikada nije video tako tešku povredu. Na trenutak su se zabrinuli i lekari, ali taj div će ponovo pokazati svoju snagu. U gornji deo kičmenog stuba ugradiće mu pločicu od titanijuma, s kojom će živeti do kraja svog veka i s kojom će i dalje igrati fudbal, pošto se svega tri meseca od straha nad strahovima vratio na teren.

No polako je to bivao jedan drugi Dablin, i iako će čak i fanovima Aston Vile sve biti jako čudno, lik koji je dao sedam golova na prve tri utakmice za njihov klub vratio se natrag i postao tajno (a potom malo manje tajno) oružje svih narednih trenera.

Sa njim nisu znali šta da rade ni televizijski komentatori ni oni koji prave grafiku za najavu meča: nosio je devetku na dresu, ali to nije značilo ništa, pošto je sa jednakom izvesnošću mogao da stane ispred svog i ispred protivničkog golmana.

Konfuzija je ubrzo ustupila mesto totalnom respektu, kako će posvedočiti jedan tada mladi navijač Vile: kao što je jednom prevario smrt, tako je Dablin lako prevario i fudbalske zapovesti da napadač ne može da bude štoper, i tačka (ima i neke simbolike što je istu stvar, mada mnogo ređe, umeo da radi upravo Kris Saton, još jedan idol britanskih devedesetih).

Dion će do kraja karijere – sezonu-dve proveo je i u Lesteru, svom rodnom gradu – džorati pozicije kao da je to najprirodnija stvar na planeti, i nije, mnogi su špicevi javno svedočili o tome (Vejn Runi najglasnije!), nije bilo nimalo lako izaći s njim na kraj.

Da, umeo je da pročita napadače jer je i sam bio napadač, njegov instinkt došaptavao mu je šta će se sledeće desiti, njegova inteligencija nadomestila bi koji izgubljeni metar u sekundi, a njegova tvrda glava umela je i da podvikne i da ošamuti one najbezobraznije, kao jednom Robija Sevidža.

A voleli smo ga i mi koji smo igrali Championship Manager, te njegove ocene i poziciju Defender/Striker (Centre)...

Uvek nasmejani Dablin, uvek sa rukama koje nešto bubnjaju – zato je i napravio onu perkusiju koja vuče na njegove afričke korene, sve sa simpatičnim klipom na kojem objašnjava kako funkcioniše, a koji možete videti na Jutjubu – ostavio je traga i zavredeo poštovanje gde god je igrao, i danas će, ako se pojavi na Old Trafordu, dobiti aplauze sa svake strane stadiona.

Uz samo malu melanholiju u ovoj veseloj priči o momku koji je golovima i klizećim startovima obeležio jednu epohu. Danas se, tjah, to ne bi moglo desiti, danas su igrači specijalizovani do bola, i trening im je drugačiji i životi su im drugačiji, danas će Rašford, Marsijal ili El Gazi biti “samo” špicevi.

Danas nikome ne bi palo na pamet, pa eto, čak ni Murinju, možda samo likovima sa društvenih mreža, da Harija Kejna stavi na centralnog beka.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters