Ima ona stara filozofska, o stablu koje pada u šumi. Da li je palo ako ga niko nije čuo? Da li se to uopšte desilo?

Biće, sigurno, mnogo uzbuđenja u dva večerašnja revanša Lige šampiona, ali može li da bude preokreta ako nema ko da ga čuje? I, još tragičnije, ako nema koga da ga pogura?

Slučaj, žreb ili tek bogovi koji vole da se šale sa nama smrtnicima tako su udesili da će iste noći, u istom terminu, minuse iz prvog meča – jedan malo manji, drugi malo veći – juriti dva kluba koja su poznata po svojim evropskim i drugim noćima, čije tribine ožive (u slučaju Liverpula) ili još jače bruje (u slučaju Dortmunda) baš kada deluje da je sve gotovo, da su otpisani, da je neizvodljivo.

Onda taj zid, nekad crven nekad žut, postaje veći od Kineskog, jer ovaj stvarno može da se vidi i čuje iz svemira, onda se ta energija prenese dole na travu, pa čak i Divok Origi izgleda kao napadač sposoban da rasplače jednog od najvažnijih igrača u istoriji.

Ovaj se, jadan, još oporavlja od toga...

Mnogo nam nedostaju navijači, fakat, ali na onih trideset osam razvučenih kola u prvenstvu to i nije toliko primetno; navikli smo se već i na veštačke zvukove koje proizvodi Premijer liga i na dovikivanje Italijana i na ono nešto između Španaca, pa se nekima čak i svidela atmosfera bez atmosfere, kao da su najbolji fudbaleri izašli na teren u kraju.

Bez navijača i na Enfildu (©Reuters)

Ali večeras, večeras bi bilo nešto drugo.

Ne bi, verovatno, takva im je sezona, ne bi Liverpul i posebno ne bi Dortmund bili favoriti protiv Real Madrida i Mančester Sitija, ali bi postojala nada, veća od Kopa i od južne tribine Vestfalena, glasnija od onog trenutka kada lopta uđe u gol – onog trenutka pre VAR-a kada lopta uđe u gol, da budemo precizni, pošto sada nismo sigurni dok ne budemo sigurni – da bi moglo da se dogodi nešto veliko, nešto o čemu će se pričati, nešto što će i ove sezone pomeriti granice mogućeg.

U slučaju Dortmunda, čini se da bi to bila jedina nada, da se otvori neki vorteks i da te hrabre klince i ponekog matorca pogura ka još jednom prazniku fudbala u polufinalu, protiv Parižana.

(4,80) Borusija Dortmund ( 3.80) Mančester Siti (1,73)

Liverpul ima tradiciju vrelih prolećnih noći, kada su padali mnogo bolji ili tek mnogo razigraniji sastavi. Od mitskog Sent Etjena, preko gola Luisa Garsije protiv Murinjovog Čelsija koji se i jeste i nije desio, do šoua Đinija Vajnalduma i Divoka Origija, te večeri utorkom ili sredom dozidale su još jedan sprat na legendu o ovom klubu.

Kao i sa svakom legendom, ona ima dva kraja i istinu što deluje mnogo racionalnije: možda je jednak broj velikih evropskih susreta u kojima Liverpul nije uspeo da prestigne zaostatak iz prvog meča – ima li boljeg primera od onog duela sa Atletiko Madridom, poslednje utakmice na krcatom stadionu pre nego što je publika postala izuzetak, a na pravilo? – samo što se o njima, naravno, ne priča.

Tako, naravno, i treba da bude; i tek ponegde u istoriji velikih klubova postoji onaj odeljak za poraze i neuspehe. Odeljak koji ih čini još većim.

Liverpul je imao svoju poveliku porciju neuspeha, imala ih je i Borusija, čak i ako ništa neće umanjiti trijumfe nad Juventusom (i to u Minhenu!), ludilo protiv Malage ili ono rastakanje upravo Real Madrida, kada je Klop mogao sa najboljeg mesta na stadionu da gleda majstorije Roberta Levandovskog.

Borusijin Vestfalen (©Reuters)

No stvar sa navijačima i ovakvim noćima jeste što bi i rivalima, i protivničkom timu na mnogo načina, a prevashodno zbog sujete i osećaja nadmoći, prijalo da su tribine krcate i da traže znoj, krv i besnilo.

Tu se kale najveći; tu se očeliči srce u junaka i ono dole, počesto važnije, dosta ispod srca, da ne lajemo sad...

Ne bi Pep Gvardiola ni u čemu toliko uživao kao u (novom) nanošenju neprebola "Žutom zidu", što je radio toliko puta dok je stolovao u Minhenu.

Ne bi, posebno posle vikenda za nama, ne bi bilo lepšeg poklona Realu i dražeg uspeha Zinedinu Zidanu nego da, pred istom onom bukom koja je progutala Mesija i Barselonu pre samo dve godine – a kao da je bilo pre jedne decenije, pre dvadeset života! – odole, pa još i pobede.

"Eto, tako se to radi", uskliknuli bi Ramos, Benzema, Kros i Modrić – listom oni koje znalci redovno otpisuju, samo da bi se ovi opet vratili, i opet bili nadomak najvažnijih trofeja – i odapeli još jednu strelicu ka Kataloniji, pravo u otvorenu ranu iznad srca.

(2,10) Liverpul (3,45) Real Madrid (3,50)

To bi, mnogo više nego trijumf u tišini i praznini Enfilda, to bi bilo znamenje – okej, kao da je njima i potrebno – najtrofejnijem klubu sveta da u finišu ove bizarne sezone mogu do još jedne svoje duple krune, jedine na koju su navikli.

Liverpul i Dortmund, baš zbog svih mitova o njihova dva stadiona, večeras imaju i psihološki pritisak: toliko su svi ovih dana zapitkivali i igrače i trenere o izostanku atmosfere da bi, sve i da ne nose minus iz prvih duela, krenuli sa centra sa makar 0:1.

Ako ništa drugo, ako večeras bude po projekcijama bukmejkera, ako drvo padne na Enfildu i ako drvo padne na Vestfalenu bez obzira što nema ko da ih čuje, za utehu će im i dalje ostati mit i legenda i ono staro, pomalo gubitničko: eh, ali da je bilo navijača...

##EDITORS_CHOICE##

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

PRELAZZI: Taština praznine

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

eFudbal

Hokej na ledu

Bejzbol

Stoni tenis

Najava mečeva