PRELAZZI: Svi su protiv Engleske (a Englezi najviše)

Da li je ovo najneravnopravnije polufinale u istoriji evropskih prvenstava?

Ama nismo i mi povileneli, nikome ne pada na pamet da nipodaštava sjajnu Dansku – zapravo, na ovom se istom mestu pomalo i predvideo scenario u kojem oni idu daleko, daleko, a kad Danska ode daleko, to može da se završi i pijanstvom Male Sirene od pobedničkog šampanjca – niti da uzdiže Englesku samo (ako je to "samo"?) na osnovu jedne, eventualno jedne i po utakmice u ovoj eliminacionoj fazi, pa neka igraju sto puta na Vembliju.

(Premda će pažljiviji gledalac sigurno biti stava da je Vembli omča oko vrata, a ne prednost...)

Ovo je najneravnopravnije polufinale u istoriji evropskih prvenstava jer, sem jednog malog parčeta na ostrvu Velika Britanija, čitava Evropa, ma čitav svet, željno iščekuje poraz domaćina i nastavak danske bajke.

A jeste bajka; počelo je sa Eriksenom ali ne bi bilo fer, prema selektoru Kasperu Hjulmandu, prema najboljem daltonisti među fudbalerima (i obrnuto) Tomasu Dilejniju, prema onoj baksuznoj "devetki" Barselone, prema mladom Damsgoru i tek nešto starijem Dolbergu, da sve ostane na toj emociji koju smo stekli zbog njihovog najboljeg fudbalera bez kojeg, kao i 1992. – samo iz drugih razloga – Danci moraju dalje.

(Ah, kad smo kod toga, igraju mahom i Englezi bez svog najboljeg igrača, i nikome baš nije jasno zašto je Džek Griliš dobijao tek mrvice...)

Danska nas je kupila emocijom, brzinom, tehnikom, sposobnošću da odigraju devedeset užarenih minuta bez prestanka kao protiv Rusije i mirnoćom da se brane protiv Čeha u četvrtfinalu; ne treba im oduzeti ni promil uspeha, niti ih, sem emotivno, svesti na posledicu plesa po ivici Kristijana Eriksena.

Bila bi, da se ne lažemo, sve i da je Eriksen zdrav, prav, čio i srca junačkoga u ekipi, bila bi i tada ogromna diskrepancija između onih koji žele da u nedelju još jednom gledaju Dansku i one manjine koja zdušno podržava Gareta Sautgejta, Harija Kejna, Rahima Sterlinga i ostale.

Danci posle plasmana u polufinale (©Reuters)

Čak i kad pričamo o "malom parčetu na ostrvu Velika Britanija", ni tu stvari nisu jednostavne: ako je i jasno da većim delovima Škotske i Velsa ekipa s tri lava na srcu neće imati prednost, valjda reći da je u pojedinim delovima Engleske sasvim normalno ne navijati za svoju zemlju; uostalom, ako poslušate komentatore BBC-ja i ITV-ja, oni nikada, valjda iz obzira prema tom manjinskom (ne)raspoloženju, neće o nacionalnom timu govoriti u prvom licu množine.

Gotovo nikad "Mi" i "Hajdemo", već samo "Engleska napada" i "Engleska ide dalje".

Ili dobro, da ne prejudiciramo, “Engleska ispada”...

Ti antiengleski engleski "džepovi" nisu baš ni mali: kada je po društvenim mrežama počeo da se širi klip na kojem navijači obučeni u bele dresove slave u nekom improvizovanom pabu u centru Liverpula, krenula su čuđenja i uvrede, od "Otkud sad studenti u sred leta u našem gradu?" do "Ovo je montaža", jer nije "skauzerski" navijati za Englesku, baš kao što nije ni "džordijevski". To je za Jorkširce, oni se jedini lože da su pravi Englezi, već onoliko vekova...

Uzrok ne treba tražiti samo u regionalizmima, već i u engleskom duhu, uvek spremnom da ponizi sebe samog.

Poenta je, dakle, da je nazovi-nadobudnost engleskih navijača, medija i pojedinih igrača, zapravo skoro pa izmišljena kategorija.

Englezi i mi – znamo da se to mnogima ne dopada, al' to vam je što nam je – zapravo imamo mnogo više sličnosti nego razlika, a laka zapaljivost praćena bolnim i teškim padovima jedna je od njih; druga je taj humor koji oni nazivaju "self deprecating", a koji se mahom zasniva na pravljenju vica od sebe.

Sve najbolje engleske komedije, od "Mućki" i "Yes Minister", preko "Ofisa", "Extras" i "The IT Crowd" do klinačkih "The Inbetweeers" zapravo govore o nesrećnim jadnicima koji uporno pokušavaju da se izdignu iznad proseka i uspeju, a to im ne dozvoljava manjak talenta, okruženje ili puko odsustvo hrabrosti.

Ne liči li to na životni put i pad gotovo svakog sastava Engleske u poslednjih pola veka?

Poenta je, ipak, da Engleska nije uopšte nadobudna i naložena onoliko koliko se to nekada čini; oni – a liči li vam to na makar još jedan narod – brzo padaju u euforiju, ali se još brže od nje hlade i počinju da psuju i pljuju one iste koje su do malopre dizali u nebesa.

Pominjala se ovih dana mnogo, sa svakom narednom utakmicom na kojoj Engleska ne bi primila gol, i ona čuvena pesma o povratku fudbala kući; no ko imalo zna Engleze i njihovu muziku, svestan je da je i ta pesma nastala i pevana autoironično, kao što je to dobar procenat zastava sa krstom Svetog Đorđa obešenih na terase i prozore.

"Naravno da se ne vraća, budale, mi se to samo zezamo", reći će vam svaki iskreni Englez, pre nego što se obloče pivom pa onda nesvesnim delom mozga ipak pomisli da, možda...

Eh, zbog toga je Vembli, a ne samo kao poprište velikih bolova i velikih poraza, potpuno pogrešno poprište za duel sa opuštenom Danskom; na Vembliju, za razliku od svih onih mesta na kojima se gleda fudbal i na kojem se svako "Rule Britannia" dočeka posprdnim osmehom, jer ta pesma, baš kao i ono o čemu govori, odavno je postala samo vic, na Vembliju ume da zaboli.

Jedino što nije vic, u zemlji koja je podeljena na levo i desno, na sever i jug, na bogate i siromašne, na vlast i opoziciju, na one koji čitaju jedne novine i gledaju jednu televiziju i one koji čitaju samo druge novine i gledaju samo drugu televiziju – a liči li vam to na makar još jednu državu – jesu momci protiv kojih će večeras biti čitava Evropa, dobar ostatak sveta i solidan, preveliki procenat njihove domovine.

Odmereni, umereni, pošteni čak i na terenu, što Englezi, uprkos legendama koje su širili o sebi, često nisu bili.

Prerano odrasli dečaci koje su život i Engleska odavno naučili da budu najbolji kad su svi protiv njih.