PRELAZZI: Svi smo mi Kilijanove žrtve

Teško je, ali nekada potrebno, odvojiti čoveka od dela. Da li su umetnici nužno dobri ljudi? Volimo da mislimo da jesu, volimo da im opraštamo njihove mane, da prećutimo njihova nepočinstva, jer iza njih ostaje nešto opipljivo, nešto što traje.

A ima, opet, onoliko primera da je umetnik – pisac, slikar, glumac – loša osoba, da su mu životni i profesionalni stavovi naprosto grozni, da nas nervira i da bismo voleli da možemo da mu osporimo znanje. Samo što ličnost uvek padne u drugi plan, suočena sa slikom, rečenicom, pokretom, glasom.

Možda najveći pisac severa Evrope, Knut Hamsun, posvetio je svoju Nobelovu nagradu Jozefu Gebelsu, i nikada se nije odrekao svojih stanovišta. U isto vreme, Ezra Paund špartao je Italijom za Musolinijev račun, a Leni Rifenštal stvarala revolucionarne filmove u službi najcrnje propagande.

Ništa od toga ih ne čini manjim umetnicima; mnogo toga ih čini manjim ljudima. Sad, koliko će na vašem intimnom kantaru to imati vrednost, to zavisi od vašeg vaspitanja, svetonazora, obrazovanja...

Sad je čas za Liverpul! Sve je moguće osim da Mbape ostane u klubu koji je platio vojsku da krene na njega

Ima fudbalera među umetnicima, ima umetnika među fudbalerima; mali procent ali ih ima, jer šta je dribling nego potez kistom, i šta je lob nego najlepši pasus ljubavnog romana, i šta je urlik sa tribina nego antički teatar.

Ima ih, i bez njih ta igra ne bi bila toliko važna.

Ima ih, i voleli bismo da kažemo da su savršeni, ali neki su samo ljudi od krvi i mesa, sa svim svojim manama.

Kilijan Mbape (©Reutrers)

A neki, opet, samo loši ljudi. Razmaženi, iskvareni, sujetni preko svake mere, bahati, verolomni.

Nekada to odmah vidiš, nekada ne može da se sakrije, kao kraća noga ili spuštene štucne; a nekada te samo neprijatno iznenade, toliko da se zapitaš da li je to sve vreme bilo tu, samo nismo videli.

Evo, na primer, Kilijan.

Bio je momak koji je odrastao pred našim očima, jednog leta u Rusiji. Bio je dečak i simbol novog fudbala, nove Francuske, nove Evrope.

Uragan Kilijan preti Parizu: Kad je igrač važniji od kluba, kad je Skamaka bolji od Nejmara

Benzema na posteru, lopta u krilu (ta će se lopta uskoro naći pod njegovim nogama, baš kao i čitava planeta), osmeh na licu, jedan veliki san. O Mundijalu, o Ligi šampiona, o Realu, o svetlima svih fudbalskih prestonica, o radosti koju samo lopta iza golmana može da ti pruži, bilo da si u banlijuima ili u finalu Svetskog prvenstva.

I trk, naravno. O, taj trk, vredniji od pola Luvra, dostojan da izađe na crtu Balzaku i Prustu, sa daškom naučne fantastike iz redova pisca našeg odrastanja, Žila Verna. Taj trk, sposoban da omađija, da zapeva “Marseljezu”.

To čudesno dete koje nam je nanovo otkrilo lepotu pokreta pretvorilo se u razmaženo derište, i svi su malo za to krivi. I on, i Francuska, i Emanuel Makron, i Real Madrid, i mediji, i današnji sport, ovaj sa parama, ovaj sa društvenim mrežama, sa glasinama.

A mi, koji smo sve to pratili, onako s indignacijom? Ne brinite, ako vam je tako lakše, mi smo samo žrtve.

Mbape nakon što je potpisao novi ugovor (©Reutrers)

Ima malo lepših stvari nego gledati Mbapea kada igra fudbal. I ima, u isto vreme, malo ružnijih stvari nego slušati o Mbapeu, o njegovim ispadima, izlivima nezadovoljstva, njegovim potrebama i prohtevima, njegovim kapricima i tantrumima, njegovim agentima i ugovorima.

Malo sapunica sa previše glupim zapletima, malo medijska čorba koju je sve teže kusati, sve ukupno bljutavo i sve manje važno.

Znamo, naravno, da nemate utisak da nije važno. Znamo i kako funkcionišu mediji, i nema to veze sa tim da li listate novine ili palcem skrolujete po ekranu – mediji su odvajkada tako funkcionisali.

Razmaženo dete više ne voli Francusku! Mbape traži od PSŽ-a da ide na zimu

Sve to o Kilijanu će se čitati, imalo veze sa istinom ili ne, klikovi će se množiti, čak će i štampa sa ekskluzivom da živne i da natera čoveka da prošeta do kioska.

Sve to će odzvoniti planetarno, jer je Mbape postao projekat minimum dve države, one matične i one koja mu daje pozamašan ček svake nedelje.

Čovek bi, ako mu je i dalje fudbal na prvom mestu, i ako mu se nije dosad zgadio, najviše voleo kada bi mogao da razvije slepu mrlju, da napravi filter koji će odstraniti sve ono nefudbalsko iz priče o Kilijanu Mbapeu, no sve to vuče jedno drugo. Gde je Mbape, tu je Pariz, gde je Pariz, tu je Madrid, gde je L'Ekip, tu je milion posedovalaca mišljenja sa Tvitera...

Kilijan Mbape i Nejmar (©Reutrers)

Da li su ga pokvarile nepristojne – na više nivoa – pare? Da li ljudi koji su ga okružili? Da li ono kada ga je zvao Emanuel Makron, napravivši od njega novu Marijanu? Da li to što mu je obećano sve što nije smelo biti obećano, samo da ostane i da bude simbol moći šeika, posebno u susret Svetskom prvenstvu?

Da li je išta od toga uopšte važno, sad kad znamo da je nepopravljivo?

Može li se, to je ovde dilema, to je ovde pitanje svih pitanja, to je jedino što na kraju krajeva treba da nas interesuje, može li se uživati u igri Kilijana Mbapea, onako kako smo to činili kada smo ga otkrili, a ne misliti ni o čemu drugome, a ne učitavati u njegovom ironičnom osmehu ili pogledu ka Nejmaru nešto što znači ko zna šta, a verovatno znači nešto loše?

Mbape prestigao Mesija i Ronalda i postao najplaćeniji fudbaler sveta! Za sezonu mu sleduje 131.000.000 evra

Može li se voleti Mbape kao umetnik, pardon fudbaler, a ignorisati Mbape kao čovek, pardon derište?

Ili će nam, šta god da bude dalje bilo – da napokon ode u Real, ili u Liverpul, da ponovo osvoji Mundijal, i to u Kataru, da ostane u Parizu i dobije još para, još vlasti, još moći – ipak biti malo svejedno?