PRELAZZI: Stiv Irvin u Premijer ligi

Sećate li se Stiva Irvina? Glupo pitanje, ako ste gledali, naravno da ga se sećate, malo je bilo tako dragih likova na televiziji i tada, pre dve decenije, a danas ih skoro uopšte nema.

Legendarni "Lovac na krokodile", koji je sa životinjama toliko drugovao i toliko ih poštovao da je na kraju skončao od jedne, nije bio, kao neki njegovi naslednici, popularan samo zbog svoje hrabrosti. Bilo je i toga, otisnuo bi se u predele gde naše nežne nožice nikada ne bi kročile, ali nešto drugo je nasmejanog Australijanca odvajalo od konkurencije.

Bila je to ljubav, onako iskrena, prema svim tim stvorenjima koje je sretao i koje bi opisivao; ljubav, onako dečačka, zbog toga što se bavi onim što voli.

Stiv Irvin nas je sve, onim svojim čudesnim australijskim akcentom u kojem bi se svaka rečenica završavala sa "mate", učio da se i krokodili i druge napasti, pa čak i ta raža koja ga je na kraju usmrtila, mogu voleti uprkos svojoj "pojavnosti", uprkos tome što ih mnogi preziru ili ih se plaše ili tek zaziru od njih.

Stiv je bio zabavno i zarazno entuzijastičan, i niste mogli da ga ne gledate, i da ne navijate za njega; kada bi njegova emisija bila na televiziji, nikome ne bi padalo na pamet da prebaci kanal, makar zbog toga što bi mogao da čuje.

I zbog humora. Postoji, kažu, razlog što su Australijanci duhoviti, jer em su melanž različitih kultura i došljaka ko zna otkud, em žive tamo na kraju sveta i često se osećaju izolovanim; idealno da se razvije ona vrsta humora koja se samopoigrava sa subjektom.

Jedan takav Australijanac stigao je u Premijer ligu, naoko bez prevelikih očekivanja, u tim koji mnogi preziru ili im je samo dosta drame oko Harija Kejna i Danijela Levija i Žozea Murinja i svih ostalih koji su od Totenhema pravili sapunicu – a svi znamo šta se dogodi kada se sapunica konzumira.

Angelos Postekoglu, za Australijance Ejndž, za nas Balkance – jer rođen je u Grčkoj, odakle su njegovi pobegli nakraj planete u doba kada je tom zemljom zavladala vojna hunta – jednostavno Ange, nije nam pao na pamet slučajno.

Sa pokojnim Stivom Irvinom, da je Ange živ i zdrav i debeo, ne deli samo domovinu ni generaciju (tu su negde, u dve-tri godine), već i tu infektivnu ljubav prema onome što radi, te rečitost i iskrenost kakva se retko viđa u poslu kojim vladaju novci i muškarci što misle da su Boga uhvatili za onu stvar.

Baš poput Stiva Irvina koji se oduševljava što je u nekom "autbeku" pronašao vrstu za koju se smatralo da je izumrla, tako i Ange Postekoglu dobrodušno otkriva da oni fudbaleri kojima se cela Engleska doslovno sprdala pre samo nekoliko meseci – Iv Bisuma, recimo – zapravo vrlo umeju da igraju fudbal, samo kada ih neko na to "naloži".

A Ange ume da "loži", baš zato što je sam "ložana". O njegovim konferencijama za novinare maltene mogu da se prave konferencije za novinare, a njegovi motivacioni govori u svlačionici se pamte i prepričavaju; i u svakom trenutku Postekoglu odaje utisak čoveka koji je zahvalan i presrećan što je uopšte došao u tu poziciju.

Kakva je to razlika u odnosu na prethodna dva velika imena na klupi Spursa! I Žoze Murinjo i Antonio Konte – nesumnjivo, dva neuporedivo bolja trenera nego što će Postekoglu ikada postati, ali to trenutno nije tema – izgledali su kao da ceo Totenhem, od Levija do poslednjeg navijača što se u nekom Sutomoru trese od muke, treba da im ljubi stopala samo zato što su se udostojili da dođu u ovaj klub.

Žozeove neprekidne igrice, sa igračima, navijačima, upravom, svačijim živcima, i Konteova nestrpljivost koja je u drugom delu mandata prešla u nepatvoreni jed i cinizam, bili su razlog zbog kojeg Totenhem beše mučno gledati (o Nunu Ešpiritu Santu da i ne govorimo); jer kao da je cela ekipa, ume to da se desi, preuzela njihov stav i njihov govor tela, spremna da bude ponižavana i vređana već u svlačionici.

Slično se, samo sa dijametralno suprotnim rezultatima, dogodilo i sada. Ejndž, pardon Ange, u svega nekoliko nedelja promenio je način na koji Totenhem izlazi i način na koji igra. Gladno, energično, poletno, što naravno ne garantuje rezultate, i on je sigurno svestan da su četiri boda iz prva dva kola lako mogla da budu i nula, te da su svi njegovi pomenuti prethodnici beležili sjajan start, pre nego što bi se točkići raspali...

"Fudbal nije stvar sreće, jer dok gledaš ili igraš fudbal, ti patiš, sve do onog radosnog trenutka kada lopta uđe u mrežu i pobediš. Tako nešto i ja pokušavam da uradim. Želim da donesem radost navijačima, ali moraju da shvate da će biti dosta patnje u međuvremenu."

Tako je opisao celu utakmicu protiv Junajteda, i takmičarski debi pred pristalicama Totenhema, svega nekoliko sedmica nakon što je klub ostao bez svog talismana.

Baš zbog tog pogleda na fudbal, Ange je i dobio šansu u Evropi. Seltik je tražio trenera i nije znao šta će, ni koga će. Neko iz uprave Seltika se zadesio sa Pepom Gvardiolom u liftu i pitao ga za savet a on je kao iz topa ispalio Postekogluovo ime. Upamtio ga je kada su Jokohama i Siti igrali prijateljsku. Gvardiolin tim je pobedio ali je kamera hvatala Katalonca kako nervozan šeta levo, desno pored klupe i nervira se. Postekoglu mu je uradio ono što Pep najviše mrzi: Oduzeo mu je loptu. Siti je pobedio 3:1 ali je Jokohama imala posed lopte 58 odsto i Gvardioli se to dobro urezalo u mozak.

Odlazak Harija Kejna omogućio je Grko-Australijancu da dobije čist list papira pred sobom. "Prikriveni blagoslov, 'mate'", verovatno kada ostane sam sa svojim saradnicima govori Postekoglu.

Nije slučajno Postekoglu tako dobar pred kamerama, baš kao što je bio čovek s kojim smo ga uporedili u ovom tekstu. Pre desetak godina, kada nije imao profesionalni angažman, počeo je da radi kao analitičar na televiziji Fox Sports. Bio je toliko popularan i toliko veliki znalac da je pravo iz studija restartovao svoju karijeru, postavši trener Brizbejna.

To je lekcija – ne medijska, nego ljudska i životna – koju mogu da razumeju i prihvate i njegovi novi puleni, posebno oni koji su dovedeni kao pojačanja, a dugo bili, što bi Muta Nikolić rekao, "oslabljenja". I Bisuma, i Pedro Poro, pa čak, možda, da li ćemo se usuditi to da kažemo, i Rišarlison, inspirisani izlaze na teren, bez straha od otrovnica na tribinama ili na društvenim mrežama. Bilo da je s druge strane Junajted ili, kao ove subote u matineu, Bornmut na onom malom stadionu.

Taj optimizam, ta radost, to je ono što smo voleli da gledamo kada je na ekranima bio čovek koji je grlio krokodile; njegov, smešno je reći ali je tako, njegov duhovni naslednik je tu da nas podseti da fudbal može da bude veseo i zabavan i pametan, čak i ako ćeš veći deo od tih 90 minuta morati da patiš, znojiš se i čekaš neki smrtonosni ujed.

PREMIJER LIGA – 3. KOLO

Petak

Čelsi - Luton 3:0 (1:0)

/Sterling 17, 68, Džekson 75/

Subota

13.30: (3,80) Bornmut (3,60) Totenhem (2,05)

16.00: (1,25) Arsenal (6,75) Fulam (13,0)

16.00: (2,10) Brentford (3,50) Kristal Palas (3,80)

16.00: (2,45) Everton (3,35) Vulverhempton (3,15)

16.00: (1,35) Mančester Junajted (5,30) Notingem Forest (8,00)

18.30: (1,60) Brajton (4,10) Vest Hem (5,50)

Nedelja

15.00: (3,20) Barnli (3,40) Aston Vila (2,25)

15.00: (15,0) Šefild Junajted (7,25) Mančester Siti (1,18)

17.30: (2,35) Njukasl (3,70) Liverpul (3,05)

***kvote su podložne promenama