PRELAZZI: Stamford Bridge is falling down

Kolo u Premijer ligi odloženo je zbog smrti kraljice Elizabete. Loša vest za Fulam i Mitra, koji su mogli da tuku Grema Potera dva puta za deset dana i upropaste mu debi. Dobra vest za Čelsi i njihovog novog menadžera, i za sve one koji su provodili besane noći smatrajući o novom menadžeru na Stamford bridžu.

Plan za sahranu Jelisavete II i smenu na tronu, odnosno ustoličenje Čarlsa III, inače, odavno je postojao, i zvao se “London Bridge is down”.

Plan za nasleđe Romana Abramoviča, ako slušate dežurne “žalopojce”, toliko je loš da se verovatno zove “Stamford Bridge is down”, a otkaz Tomasu Tuhelu i dolazak Potera krunski su – heh, krunski – dokaz.

Preteruju li?

Kratak odgovor – da.

Nešto duži odgovor – skroz da.

Da se ohlade glave, da se stvari stave u perspektivu, da se sagleda, racionalno – ako išta u fudbalu može biti racionalno – šta ovo postavljenje govori o Poteru, šta o Čelsiju, šta o "modernom fudbalu" (ta fraza već se dobrano izakala, i jedva da se razlikuje od uvreženih idioma kao što su “110% odsto svojih mogućnosti” i “publika će biti naš 12. igrač”), a šta o svima nama koji smo ceo cirkus, pardon celu vrtešku, gledali i komentarisali?

Jer lako je reagovati na prvu loptu, osuti drvlje i kamenčiće za brajtonske plaže na talentovanog Engleza koji je težim putem stigao blizu samog vrha i napokon naplatio sva ona izgnanstva po švedskim šumama. Lako je reći da se priroda obnovila, jer je Čelsi opet bio Čelsi, kao u doba Romana Abramoviča.

Ah, da, i taj se danas odjednom ukazuje kao kakav benevolentni mecena što je imao razumevanja za sva štucanja i tek nakon burnog unutrašnjeg dijaloga i mnogo kontemplacije ponizno i sa suzama u očima uručivao ispisnicu i pismo preporuke odlazećem menadžeru Čelsija, a ne vlasnik koji je prvo potezao pištolj pa pitao zašto, i u čijem su revolveru za ruski rulet svi meci bili na mestu.

Znamo da vreme koje prohuji ume da ofarba mnoge stvari u prijatnije boje, ali dajmo malo perspektive, koliko god da nam smeta – a smeta nam iz sijaset razloga – što je Čelsi preuzeo plavokosi Amerikanac sa očima u kojima se vidi da i dalje ne kapira okruglu loptu. Nije baš razlika između Toda Bolija i Romana Abramoviča, na ovom prekratkom uzorku koji imamo, kao između proverbijalnih engleskih tomejtoa i tomatoa, ali nisu ni dva sveta različita.

No, o tome nešto kasnije.

Sada o tome što smo se svi – uključiv i autora teksta i brojan, što bi Basara rekao, komentatorluk – rastužili kada je Poter tako lako okrenuo leđa onome što je gradio tamo na jugu, u saradnji sa živopisnim gazdom Tonijem Blumom.

I o, evo još jednog primera da pare mogu sve da kupe, i o, pa da, potrčao odma' za kintom, i o, gde ćeš tamo, tamo ćeš da pogineš, a vidi kako ti je dobro išlo i o, zar ne kapiraš, Gremu, Grejemu, Grejamu, kakogod Poteru, da je trebalo samo da sačekaš dva i po meseca, da Sautgejt ispadne sa Mundijala u grupnoj fazi i mesto selektora je tvoje.

Jeste tužno, ali samo ako ste u duši socijalista, Marks vam je pod uzglavljem, Ned Lud vam stoji iznad kandila umesto sveca, i mrzite svaku novotariju, počev od fiksnog telefona pa nadalje.

Poter (© Reuters)

Brajton, i svaka čast Galebovima na svemu što su prikazali u poslednje tri sezone, a posebno ove kalendarske godine, ne bi mogao da postane Čelsi još najmanje jednu deceniju, sve i da postoji itinerer po kojem ove godine ulaze u Ligu Evrope, naredne u Ligu šampiona, a onda Poter i njegovi momci prave čudo koje bi zasenilo i ono Lesterovo po ubedljivosti i lepršavosti. Ne bi, jer to je zakonitost Premijer lige, i možemo da mrzimo što je volimo, ali ne možemo da prestanemo da je gledamo.

Ima li Grem Poter toliko vremena? Ima li iko od nas? Uključujući i Toda Bolija, iz kojeg god kapitalističkog procepa da je on ispao?

Šta može biti prirodnije od toga da se neko ko je naporno radio, ko je pre svega sedam, osam godina bio u Četvrtoj ligi Švedske i verovatno, zagledan u polarnu noć, mislio da mu se nikada ništa lepo neće desiti i da ovaj svet nije pošten prema ljudima koji ne biraju liniju manjeg otpora, šta može biti prirodnije od toga da on bude nagrađen?

Ne samo hvalospevima britanskih i svetskih novinara, ne samo SMS-om od banke koja ga svakog prvog u mesecu obaveštava da ga neko jako ceni, nego i mogućnošću da radi sa najboljim igračima sveta (makar potencijalno), bori se za titulu (manje potencijalno) i igra u Ligi šampiona (odmah i sada)?

Svi su se polomili, čim je postalo izvesno da će to biti Grem Poter – a postalo je izvesno doslovno trinaest sekundi pošto se pojavio "push" da je Čelsi smenio Tuhela – da kažu kako on jeste sjajan, inventivan, inovativan, ali...

... ali Čelsi nema strpljenja za njegove projekte i vreme koje mu je potrebno.

... ali ovo nije njegov tim, ni po imenima ni po ličnostima.

... ali stvari su toliko pogane u Čelsiju da im ne bi pomogao ni Ančeloti.

... ali olupaće se, sažvakaće ga i ispljunuti, i eto njega kako šeni ispred Tonija Bluma već pre Mundijala, kao preljubnik što se zaklinje ženi da neće više nikad, samo da ga uzme natrag.

U prirodi je fudbalskog navijača da uvek vidi najcrnji scenario, da bude pesimista i zajedljiv, pa razumemo izlive podsmeha, garnirane čuđenjem.

Eh, ali šta ako ne bude tako? A vrlo lako bi moglo da ne bude tako.

Vrlo lako bi, jer mi zapravo ne znamo ništa o Todu Boliju, a tek nešto manje ne znamo ništa o ljudima koje je Amer postavio da mu vode klub, vrlo lako bi Poter mogao da bude čovek kojeg će da istrpe, koji će da bude njihov Gvardiola, njihov Klop, njihov – nemoj to napisati nemoj to napisati jesi li lud, sprdaće ti se ljudi – Venger i Ferguson.

Ako bude baš tako, ili makar upola tako, onda će neki navijač Čelsija ići na hodočašće u Zagreb i sećati se sa slatkim osmehom na licu kako je ono Tuhel stradao na Maksimiru, pa je došao Grem Poter, zamisli da se nije tako tako desilo i da Brajton nije tako otvorio sezonu, čoveče, šta bismo propustili; baš kao što su Zvezdini navijači, u godinama koje su usledile, slavile poraz na krovu onog tržnog centra, koji je označio i dolazak Vladana Milojevića.