PRELAZZI: SMS, trepni ako su te oteli

Neka bude da mi smrtnici to ne možemo da razumemo. A kad kažemo smrtnici, mislimo na obične ljude, što moraju da znaju koliko šta košta u prodavnici i da ignorišu zidni kalendar kad vide da je do plate ostalo još previše dana.

Neka bude, dakle, da je ovo potpuno promašena tema. Kao da smo uhvatili da pričamo o najboljim vinima ili koji beluga kavijar ide uz kakve jestive listiće zlata, pačja jaja i sveže izmaltretiranog jastoga.

Nama se čini, tako neukima, da nije velika razlika između, šta ti ja znam, 5.000.000 i 15.000.000, kao što nam se čini da nekad nije sve u parama, i da je sasvim u redu imati dovoljno, ako si ih pošteno zaradio, pa još zaradio radeći ono što voliš.

Ali to je, izgleda, zato što smo toliko obični.

Nije nam, prosto, mesto u toj priči.

I baš zato što nije, zato osećamo da nešto nije u redu.

Bolje je onda da ćutimo, da ne ispadnemo glupi, kao kad nas pitaju nešto u onim restoranima gde ti konobar samo nešto sitno prospe po velikom tanjiru; ali zadržavamo pravo da nas boli, i da i nama bude nelagodno kada vidimo takve scene.

Kakve scene? Onakve kada neki veliki igrač, ili bitan igrač, ili samo dobar igrač, potpiše za klub iz Saudijske Arabije – a što je ovog vrelog leta pravilo, ne izuzetak – pa ga onda tamo predstave, a on nabaci lažni osmeh.

(Možda zato što je sve lažno, sem para: i ideja, i realizacija, i "hajp", i poruke koje se šalju.)

Osmeh je uglavnom tu, tu je i slatkorečivost da ubedi novog gazdu kako baš poštuje klub za koji je doslovce čuo preksinoć kada ga je zvao menadžer; samo su oči, pogledajte ih dobro, samo su oči prazne.

Imaš želju da povičeš "Stivene, Bobi, Kalidu, Rubene, trepnite ako su vas oteli" (da, nisu samo aktuelni, već i bivši igrači vrlo poželjni gosti u luksuznoj i prostranoj krletki od petromonarhije), ali znamo svi da nisu oteti.

Znamo da su to želeli, i svesno prihvatili, i utoliko nam teže pada.

Opet sad mi koji nemamo pojma, opet sad mi koji nikada nećemo doći u situaciju da nam neko ponudi novce što mogu da obezbede i naše čukununučiće, opet sad mi koji možemo samo da se durimo, dok nam oni, kao, racionalni, dobacuju “A šta bi ti, majke ti, uradio?”, opet mi nešto džangrizamo.

Opet mi teramo, ali sve tiše, sve više u sebi, dok i to ne prestanemo da radimo, pa podsećamo nekad sebe na ludiste što plivaju protiv struje; opet mi maštamo da ima nekih stvari koje ne mogu da se kupe.

Kao strast, ili takmičarski duh, ili to da živiš u jednom od najlepših gradova na svetu, ili da dobijaš priznanja za ono što radiš umesto više para za mnogo manje truda, ili to da imaš šefa koji je možda ekscentrik, ali ne misli da je baš sve na prodaju.

SMS bomba je tempirana: Sergeju 90.000.000 evra, Laciju 42.000.000

Zato se nekome od nas, takvih budala, mogao oteti uzdah “SMS, trepni ako su te oteli” kada smo čuli da će Sergej Milinković Savić, as Lacija i jedan od onih momaka u koje smo polagali toliko nade kad god smo pričali o raznim ozdravljenjima našeg reprezentativnog fudbala, nastaviti karijeru u Al... Al... evo, samo da proverimo, aha, Al Hilalu.

(Da se sad i nas ovako jadne ne optuži za kulturrasizam, sigurni smo da je veliki klub taj Al Hilal, i sigurni smo da ima mnogo vernih i poštenih navijača, i ništa ni protiv toga nikada ne bismo imali i nemamo; samo se nadamo da i tamo u Rijadu, Džedi ili Damamu sedi neko i piše tekst ili komentar, ako tamo smeju slobodno da se pišu komentari, na fonu: "Ljudi, ne valja ovo ovako, uništićemo fudbal...")

Nikako ne bi smelo da se dogodi da iko od nas – ponavljamo, ljudi koji ne žive te živote i shodno tome ih ne razumeju i nikada neće – doživi odluku srpskog igrača kao neki lični poraz, ali eto, upravo se to dogodilo.

Možda zbog Sergejevih godina, a što je bio tek jedan faktor u prihvatanju one druge informacije, da je Al Hilal ozbiljno zagrizao i za Aleksandra Mitrovića, a da ni ovaj nema mnogo toga protiv da se kaže “gudbaj” svom Londonu i onim ljudima koji mu već uzimaju mere za spomenik.

Ako može Sergej, u naponu snage, možda je logično da može – i da treba Mitar – nije li?

Možda i zbog (lažnog) osećaja da nama – ej, nama! – Sergej nešto duguje, pa makar i objašnjenje kako to da će umesto Rima odabrati Rijad, umesto Lige šampiona jedno mnogo manje važno takmičenje, a umesto određene svote novca neku drugu svotu novca.

Kao što smo mislili da nam duguje tri-četiri vezane vrhunske utakmice u dresu Srbije, budući da smo od njega uglavnom dobijali samo odbljeske.

Lotito potpisao, Al Hilal plaća i Voši! SMS i Kežman pregovaraju najveći ugovor u istoriji srpskog sporta

Pa dobro, i to je bilo dovoljno, čak i ako nikada nije, makar u tom svetom crvenom dresu, postao ono što smo mislili da hoće još nakon onog Novog Zelanda.

Takvi koji će ga zanavek posmatrati samo kroz prizmu onoga što je dao reprezentaciji možda u perspektivi budu zadovoljniji: tamo na istoku, Sergej se neće previše mučiti, biće svež, a vrlo verovatno i motivisan, kad god se dohvati Starog kontinenta, da pokaže da je i dalje kadar da igra pravi fudbal.

Nego, ne bi bio prvi put da se ovakvi mehuri izduvaju mnogo pre nego što bilo ko očekuje; ako posle godinu-dve Saudijci odustanu od čitave zamisli kao Kinezi svojevremeno, eto njega u Evropi, imaće šta da kaže.

Pod uslovom da bude nekoga da to čuje.

A do tada...

Treba to tamo gledati, treba tamo živeti... i treba to, valjda i takve stvari ulaze u cenu, igrati.

Kao, kad smo kod poređenja, biće ti veliki i skupoceni igrači kao ferariji koji se trkaju s ford fijestom, samo što gazda očekuje da fijestica bude ravnopravna sa moćnom mašinom, i onda ferari mora da uspori da ga ovaj dostigne.

A tako se mašina kvari, to makar razumemo ako nam je išta jasno, nije ona baždarena da tera na malom broju obrtaja.