PRELAZZI: Serija B evropskog fudbala
Vreme čitanja: 6min | ned. 01.09.24. | 11:35
Još pre nekoliko sezona Kalčo je postao sigurna muška kuća za igrače koji, iz ovih ili onih razloga, nisu dovoljno dobri za Premijer ligu. A sada je, izgleda, postao i utočište za one koji su negde na nivou Čempionšipa...
Važna napomena je da je ona fudbal počela da gleda kasno. Ranije su je zanimali samo Moto GP i Formula. Prvo onako, usput, kao što mi bacamo poglede na neke "ženske" serije, sve praveći se da ne, a onda se premeštala ispred televizora sve centralnije. Na kraju ju je potpuno slomio Fantazi, posebno kad sam je prve sezone pustio da me pobedi... (Ovo je prva od dve laži u tekstu koji sledi. Slobodni ste da potražite drugu.)
Okej, bilo tu nekih fejlova, poput izbora tima za koji će navijati (odlučila se, verovali ili ne, za Totenhem... oh, kakva naivčina), ali generalno gledano, Premijer liga ju je privukla.
Izabrane vesti
U ovih nekoliko sezona koliko ne gledam utakmice više (toliko) sam, često me je zanimalo čime ju je opčinio engleski fudbal. Imao sam špurijus da nije samo zbog Sona, mada nije odmogao.
Bio je to, shvatio sam posle neprestanog zapitkivanja, kompletan paket, što je valjda bila i ideja Ruperta Mardoka i svih koji su od ostrvskog loptanja napravili ono što je danas: i stadioni, i dresovi, i igrači, i kamere – za nekoga ko ranije nije pratio fudbal, bilo da je reč o ženi u trećoj deceniji života ili klincu koji je prvi put podigao pogled sa TikToka, bio je to ugođaj za sva čula.
Ova redovna slika iz jednog stana – a verovatno je i kod nekih od vas slično – neophodna nam je zbog jedne druge slike, od proteklog vikenda.
Bila je nedelja kasno po podne, taman su se završili Englezi, i daljinski se, kud će-šta će, prešaltao na Seriju A.
Torino – Atalanta, (još jedan) novi početak zlog čoveka po imenu Urbano Kairo u tom timu bremenitom istorijom i ničim više, i izmenjena Boginja s druge strane.
Idealno televizijsko štivo za nekoga ko je odrastao gledajući Kalčo devedesetih. Malo drugačijeg fudbala, a nije li to ono što nam svima treba?
Ne i za nove generacije, shvatite ih kako hoćete i mislite o njima šta hoćete. Tu su, i glasniji, možda i pametniji od nas tradicionalista.
Torino i Zvezdara, nedelja, 25. avgust, dakle.
"Šta ti je OVO?", upitala je zgroženo, kao da je na već omatorelom Samsungu pušten pornić, a ne fudbal.
"Kakva je ovo slika?", nastavila je da rešeta pitanjima, to "slika" izgovorila je baš kao da je boldovano.
"Kakav je ovo mrak?", mrak je bio više onako, italik.
Počeo sam da zamuckujem, kao đak kojeg su prozvali da odgovara fiziku pred celim odeljenjem, a već je imao tačku za jedan.
Na pamet mi je pala istorijska lekcija. Na pamet mi je pao "Quelli che... il calcio", dobro, i Simona Ventura, ali to već ne bih smeo naglas. Na pamet mi je pao jedan prenos nedeljom uveče, uz komentar Duga Đurkovića ili, za mlađe, Nebojše Šofranca i Đorđa Kustudića, utakmica o kojoj bismo pričali narednog dana.
Na pamet mi je pao Igor Proti, i Dario Hubner, i Marko Negri. Na pamet mi je palo da poznajem lika koji navija za Sampdoriju, i lika koji navija za Leće, i lika koji navija za Palermo, i lika koji navija za Ređinu, a da ne poznajem nikog ko navija za Bornmut ili Piterboro ili Plimut.
Možda je bolje reći da sam se osećao kao dete koje je nešto skrivilo, a ne zna šta. Istina je: dresovi su bili ružni i iscrtani reklamama. Istina je: kamere su bile loše postavljene, ni traga od scenskog spektakla kakav je samo koji minut ranije viđen u signalu sa Ostrva. Istina je: bilo je praznih mesta na tribinama, ihaj-haj praznih mesta.
Gledano očima nekoga ko je zavoleo fudbal (i) zbog Kalča, pa će mu ovaj ostati makar kao druga ljubav, ne računajući onaj klub uz koji, za koji i zbog kojeg odrasteš, sve je to bilo još više tužno.
Nisam stigao ništa od toga da zaustim, jer se na ekranu ukazao Če Adams. (Ona i inače zna ko je Če Adams, najpre zbog Fantazija, a onda i zbog imena.)
Jeste li videli kako je na debiju pred navijačima Torina odigrao Če Adams?!
Majko mila, pa taj se igrao fudbala, pardon Kalča, maltretirao je odbranu osvajača Lige Evrope i zaslužio da mu se pokloni ljutiti stadion (uoči meča, održan je još jedan protest protiv gazde Kaira, a on je sa tribina bio počašćen jednim "vattene porco"), postigao je jedan gol i uživao u svakom trenutku.
Drago nam je, iskreno, zbog njega, ali Če Adams, takav kakav je, predstavlja nevoljni simbol i putokaz gde je sada Serija A, i koliko je daleko od najveće evropske lige.
Od onoga što je bila i od onoga što je, u mislima mnogih od nas pre nego što dobiju (van)bračni šamar (tačnije, onaj pogled "Ma ti nisi normalan", koji je mnogo teži od šamara), i dalje.
Još pre nekoliko sezona Kalčo je postao sigurna muška kuća za igrače koji, iz ovih ili onih razloga, nisu dovoljno dobri za Premijer ligu. A sada je, izgleda, postao i utočište za one koji su negde na nivou Čempionšipa.
Ništa loše, opet, protiv Čea Adamsa, jednog od čak petorice Škota koji će ove jeseni trčkarati po dotrajalim stadionima – stigli su Mektomini i Gilmor u Napoli, Bolonjin talisman Ferguson je i dalje povređen, a onaj koji je prvi povukao nogu, Lijam Henderson, sada je u Empoliju – i mnogo je to dobro za taj srednji ešalon fudbalera, da osete neku novu ligu, da nešto nauče, makar jezik, ako ne više taktiku i defanzivu, ali tužno je za sve nas koji smo odrasli na Seriji A.
Tu je i šaka Engleza, od Loftus-Čika do Bena Godfrija, i niko od njih nije neko značajno ime...
Nekada su, da parafraziramo previše (zlo)upotrebljavanu pesmu, ti stadioni bacali svetla daleko; nekada su engleski igrači strahovali od odbrana u Seriji A i nadali se da će poziv sa Čizme ipak uslediti; nekada je igrač poput Čea Adamsa, njemu nazdravlje, sa svojih 16 golova u drugoj engleskoj ligi lane, mogao da bude trećepozivac, u najboljem slučaju kultni heroj i maskota, a ne udarna igla u timu Serije A, pa makar on bio i zlosrećni Torino.
Danas su ostrvski rezervisti i igrači u razvoju glavna vest i u jednom Napoliju ili Milanu, a ne bi bio toliko nezamisliv scenario da Če Adams na kraju bude u top 5 strelaca čitavog prvenstva. Danas je Serija A postala evropska Serija B i engleska Serija C, više zbeg za one koji nemaju gde nego nešto što obećava spektakl.
Svi problemi italijanskog fudbala i previše su poznati. Bez novih stadiona nema priliva sredstava, bez novih stadiona kamere će biti tu gde jesu, a stolice prazne koliko jesu, bez infrastrukture su (na globalnom nivou sve manji) prihodi od TV prava samo "brzi fiks", a ne planska ulaganja, a ne pomaže ni italijanska vlada sa onom igrarijom sa "Decreto Crescita". O korupciji drugom prilikom...
Ne pomaže ni što Englezi i Španci imaju mnogo globalniji jezik, ni što su spremni da podilaze onim novim generacijama, kojima pripada i ljubiteljka Heung-min Sona. Serija A nema "paket", nije "seksi", nije svetlucava, nema Fantasy oko kojeg bi se valjalo posvađati.
Sve to bi bila preopširna lekcija za nedelju po podne, ma za bilo koji drugi dan, ne samo na Zvezdari.
I ko zna gde bi nas ta diskusija odvela, uostalom, možda ova veza ne bi ni podnela taj sukob generacija.
Ali, ono što ona još ne zna je da večeras u 20:45 Juventus dočekuje Romu...
SERIJA A - 3. KOLO
Petak
Venecija - Torino 0:1 (0:0)
/Koko 86/
Inter - Atalanta 4:0 (2:0)
/Đimsiti 3 ag, Barela 10, Tiram 47, 56/
Subota
Bolonja - Empoli 1:1 (1:1)
/Fabijan 2 - Gjasi 3/
Leče - Kaljari 1:0 (1:0)
/Krstović 26/
Lacio - Milan 2:2 (0:1)
/Kasteljanos 62, Dia 66 - Pavlović 8, Leao 72/
Napoli - Parma 2:1 (0:1)
/Lukaku 90+2, Zambo-Angisa 90+6 - Boni 19/
Nedelja
18.30: (1,70) Fjorentina (3,60) Monca (5,30)
18.30: (2,05) Đenova (3,30) Verona (3,80)
20.45: (2,10) Udineze (3,35) Komo (3,60)
20.45: (1,80) Juventus (3,50) Roma (4,70)
***Kvote su podložne promenama