PRELAZZI: Šelbi, Brejdi, Runi, Žigić

Pamtimo to, rekao bi Nele, kao da je bilo danas. Bio je skoro devedeseti minut, Vembli se već spremao za produžetke a tamo bi Arsenal sigurno odneo prevagu na suvi kvalitet i dužinu klupe, lopta je putovala od golmana Fostera i činilo se da je Žiga skočio tek onako, da bi je dohvatio i potrošio malo vremena.

Ali imao je taj tip – voleli smo ga, još otkako smo ga prvi put videli u crveno-belom, najviše od svih fudbalera koji nisu izgledali kao fudbaleri, od svih momaka koji su bili nipodaštavani – neku srećnu zvezdu koja ga je pratila. Možda nije dosegao visine koje smo mu želeli, ali tamo u drugom po veličini engleskom gradu neko će ga se zato uvek po dobrom setiti.

U svakom slučaju, već mu je ime bilo sat vremena na semaforu kada je dohvatio fudbal u onom polukrugu šesnaesterca i pustio kismet da uradi svoje: golman Ščensni i Loran Košelni bili su i dalje zbunjeni njegovom pojavom, ma otkud taj visoki Srbin uopšte u jednom finalu, pa još na Vembliju, zbunjeni taman dovoljno da jedan drugi igrač koji bi se mogao nazvati kultnim, Obafemi Martins, stigne do nje.

(Bili su tu još neki momci od čijeg će pomena zaigrati ganglije poštovalaca Premijer lige: Bari Ferguson, Li Bojer, Stiven Kar, Kevin Filips, Kameron Džerom. I na klupi, s one strane nevoljnog zagrljaja Arsena Vengera, Škot Aleks Mekliš.)

Dva jedan. Birmingem siti je osvajač Liga kupa. Birmingem siti ide u Evropu. Birmingem siti gleda u budućnost, i budućnost gleda u njega, kao što nikada ranije nije.

Jer biti drugi po važnosti (ako i to!) u gradu koji je samo po broju stanovnika drugi na Ostrvu (zapravo je mnogo manje bitan, jer ne poseduje naočitu inheretnu vrednost niti osobinu), to je umnogome odredilo atmosferu na Sent Endrjuzu i oko njega. Biti plav u moru "klaretsa" i svih drugih boja, to je značilo biti spreman na patnju.

A patnja je, bogme, usledila.

Znamo koliko lako se iza svetlucavih stvari nalazi tama, koliko šminka može da zamaže rane. Koliko lako ljudi koji imaju pare umeju da lažu, i koliko su spremni daleko da odu.

Umesto vatrometa koju su videli iznad londonskog neba tog dana, stigle su godine nedaća; Birmingem Siti je mesec-dva nakon trofeja Liga kupa zbog kojeg i dalje Žiginu sliku izviše vitrine svaku noć prekrivaju u gradu, ispao iz Premijer lige.

To je bilo još i najmanje loše što im se desilo.

Nikola Žigić (©Reuters)

Ako ste kojim slučajem pre dve-tri nedelje – bio je petak, dan idealan za eskiviranje kafane i lenjo gledanje Čempionšipa – videli makar parče lokalnog derbija Birmingem Siti – Vest Bromvič Albion, sve sem rezultata bilo je epitom katastrofalnog poslovanja domaćih u poslednjih nekoliko godina.

Tribine su bile poluprazne, ali ne zato što su ljudi digli ruke od svog kluba, nego jer je stadion u takvom stanju da popravke traju duže od tri godine. A čemu popravke? Stoga što je dobar deo tribina i dalje napravljen od azbesta koji je, znaju to i totalni laici u građevinarstvu – otrovan.

Otrovno je bilo i sve ostalo oko kluba, posebno kada je na njegovom čelu – kao, uostalom, i te (ne)slavne 2011. – bio Karson Jeng. Biznismen iz Hongkonga stekao je bogatstvo mešetarenjem na berzi, mada je njegov istinski poziv bio frizerski. Godinama je Jeng bezobrazno šišao sve ovde u Birmingemu, obećavajući da će klub napredovati i stati uz rame najvećim imenima Premijer lige.

Da će ubrzo, što je onima sa Sent Endrjuza bilo najvažnije, biti bolji od Aston Vile.

Karson Jeng je danas u zatvoru, osuđen za pranje novca; Birmingem je prošao kroz zabranu dovođenja igrača, oduzimanje bodova i sijaset pretnji poreznika njenog kraljevskog veličanstva, a Kinezi koji su preuzeli dizgine posle Jengovog utamničenja izmenjali su 15 menadžera za manje od deset godina, među kojima su bila i poznata (igračka) imena kao što su Đanfranko Zola, Aitor Karanka, Li Bojer, Li Karsli (sadašnji i, osetili smo to i mi u Srbiji, veoma uspešni selektor mlade engleske reprezentacije) ili iskusni Hari Rednap.

Samo pukom srećom Birmingem nije ispadao niže od Čempionšipa, ali je retko kada u ovih 14 sezona bio blizu plej-ofa; navijati za Siti značilo je s pomešanim se osećanjima prisećati Žigića, Martinsa i trofeja Liga kupa.

Zapravo, najveća stvar koju je Birmingem uradio otkako je osvojio Liga kup bilo je uzgajanje mladog Džuda Belingema; ako ih se neko do leta 2023. i sećao, to je bilo kada se pominje dečački klub vedete Real Madrida.

A onda su došli Amerikanci. I to ne bilo koji.

Okej, da američki investicioni fondovi vide dobru priliku za obrt novca – nekada se ponašaju kao u onom rijalitiju sa ljudima što sređuju stare kuće i zavaljuju ih potom za deset puta više para – to nije ništa novo, ali već od imena kompanije koja je došla da polako preuzme Birmingem (prvo kontrolni, a potom i upravljački deo) videlo se da će stvari biti posebne.

Shelby Companies, po čuvenoj familiji iz serije "Peaky Blinders".

Jeftina ili genijalna metafora? To ćemo tek da vidimo...

Nije ni zbog braće Šelbi, nešto drugo je dovelo Birmingem na radar svetskih medija: Tom Brejdi, najtrofejniji igrač američkog fudbala i nesumnjivo GOAT tog sporta, kupio je manjijski udeo i u neku ruku postao zaštitno lice Birmingema.

Tom Brejdi (©Reuters)

Bilo je smešno i sjajno videti letos klip na kojem Brejdi priča o svojim i ambicijama (pravog) fudbalskog kluba, a iza njega je fotografija na kojoj je naš Žiga.

"GOAT i Tom Brejdi", napisao je odmah neko ispod.

Možda je američki pristup, onako jeftin, pomisliti da je dovoljno da nalepiš lice Toma Brejdija, serijskog i serioznog pobednika, ali izgleda da im je i uspelo. Birmingem je na pauzu otišao na 6. mestu, i premda je teško očekivati da će tako lako sustići fenomenalni Lester ili ludi Ipsvič, deluje da su na sasvim dobrom putu.

Sem ako Ameri nisu, u želji da dobro zapakuju svoj "brend", preterali?

Kako to da imamo Toma faking Brejdija, mora da su pomislili, da sređujemo stadion i lickamo ga za potencijalni povratak u Premijer ligu, a da nam na klupi sedi neki tamo Džon Justas?

Pa je tako neki tamo Džon Justas – kojeg je, zabeležili su to ovih dana engleski novinari, svlačionica zaista cenila, pa i volela – morao da leti, pod sasvim nemuštim izgovorom da "njegove ambicije nisu bile u skladu sa klupskim", što je notorna glupost. Jer sigurno ambicije Džona Justasa nisu bile da zadrži klub u Čempionšipu ili da ga što pre dotera do Konferencije?

Kako bilo, Šelbijevci su uradili ono što Šelbijevci vole da rade, mrak je progutao dotad lojalnog menadžera, a na njegovo mesto došlo je Veliko Ime. Jer Vejn Runi, iako jedan od najboljih engleskih fudbalera u ovom veku, u trenerskom je poslu samo Veliko Ime, sa CV-jem u kojem se nalaze ispadanje sa ubogim Derbi Kauntijem (mada je to bila najmanje njegova krivica) i neulazak u plej-of sa DC Junajtedom u MLS-u.

Navijači se, kao u svakoj korporaciji, ništa nisu pitali; odavno smo se, valjda, navikli na ovo doba u kojem nije bitno šta znaš već kako se zoveš i koliko će to "viralnosti" doneti u "trendingu".

Samo, ko zna, možda se u Vejnu Runiju krije neki novi Brejdi, neki GOAT, pa će se i njegova slika naći tamo na zidu na Sent Endrjuzu.

Ali samo ako mu Nikola Žigić, vinovnik poslednjeg velikog uspeha Birmingem sitija, onda kada je njegova pojava zbunila celu odbranu Arsena Vengera, napravi malo mesta.