PRELAZZI: Ronald Kuman i majmunska šapa

Gospodin i gospođa Vajt, glavni junaci čuvene nadnaravne kratke priče Vilijama V. Džejkobsa, na najteži će način naučiti lekciju koja, valjda s oslanjanjem na staru jevrejsku izreku, glasi "Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari". Ili, u verziji iz domaćeg bukvara, "Sreća je lepa samo dok se čeka"...

U priči koja je već pun vek inspiracija mnogim piscima, sineastima, dramaturzima, ovaj bračni par dolazi u posed čudesne amajlije iz Indije, neke balzamovane majmunske šape, koja ispunjava, kako to obično bude, tri želje. Uprkos upozorenjima svojih prijatelja da se sa sudbinom nije igrati, gospodin Vajt ne može da odoli, pa odlučuje da poželi nešto.

Tako započinje sled događaja koji vremenom bivaju sve bizarniji i sve tragičniji. Vajtovi požele da budu bogati, ali onda shvataju da je cena bogatstva prevelika, i to je tek početak...

Neko je, možda, trebalo da pokaže ovu priču, ili bilo koju njenu verziju, Ronaldu Kumanu.

Ništa u životu Ronald Kuman nije želeo više nego da se slavodobitno vrati u "svoju" Barselonu – ne bi to smeo naglas da kaže, ali sigurno intimno misli da je on, a ne onaj drugi Holanđanin, najzaslužniji što je Barselona postala klub koji je danas – samo što, izgleda, nije shvatio da dodir "majmunske šape", onda kada po svaku cenu trčite za svojim snovima, uglavnom bude baksuzan.

Rano je, naravno, za bilo kakve sudove, ta nije ni prva utakmica još odigrana, ali Kumanov mandat počeo je baš kao da ga je neko prokleo. Ona izreka o željama, uz sasvim dovoljnu notu "Dabogda imao pa nemao". Uz dodatak, krešendo: “... pa opet imao.” Mesija, naravno...

Nigde ta Holanđaninova opsednutost Katalonijom nije iskazana kao tokom mandata u Evertonu. U Sautemptonu je još i bio skroman, koliko god pohvala tada klub sa južne obale dobijao, nije baš to neko mesto na kojem možete da bildujete svoj ego; kada je stigao u Liverpul, a stigao je jer se za njega uveliko počelo govoriti da je dobar, ne samo nadaren trener, Kuman više nije mogao da izdrži.

Plava boja, što i dan-danas nervira mnoge navijače Evertona, nije mu bila dovoljno dobra. Sve dok se ne pomeša sa crvenom...

Boju su mu baš zamerili i prvog Božića, i tu u onoj sezoni kada je Kumanu zaista dobro išlo.

Holanđanin je na društvenim mrežama podelio fotografiju svoje božićne jelke. Ništa čudno, je li, rade to svi koji vole da prikupljaju “lajkove”, samo što je njegova jelka izazvala odijum među pristalicama Evertona. Svi ukrasi, doslovno svi, bili su crveni. Boje gradskog rivala, naravno; boje Barselone, makar u Kumanovoj podsvesti.

Menadžer je onda, ne poslušavši onu o karanju, kockanju i vađenju, brže-bolje raskitio jelku i metnuo nove ukrase i lampice, listom plave, ali šteta je bila učinjena. Tim pre što je koliko narednog jutra na trening stigao u svom “bentliju”, registarskih oznaka RK04 BAR.

Everton možda nije imao nikakav trofej u jače od dve decenije, ali je to ponosni klub kojem ne morate baš na svakom koraku da stavljate do znanja da vam je odskočna daska (u najboljem) ili korak ustranu (u najgorem slučaju), a upravo je to radio Ronald Kuman.

Od samog početka je nipodaštavao Everton, u jednoj žustroj polemici sa Murinjom doslovno rekao da njegov klub ne treba da se bori za “top 4”. Sada znamo, ako smo ikada sumnjali: u glavi Ronalda Kumana samo je Barselona veliki klub, svi ostali su tek neugledni izazivači.

Naravno, sve bi se to zaboravilo, a saga o lojalnosti i snovima stavila makar privremeno ad akta, da je epizoda u Liverpulu bila iole bolja. Gazda Moširi nije žalio novac – o njegovim ambicijama, uostalom, govori i dovođenje Karla Anćelotija – pa je Everton u nekoliko prelaznih rokova, kojima su rukovodili Kuman i sportski direktor Stiv Volš, čovek koji je umnogome zaslužan za sklapanje šampionskih kockica Lestera, potrošio više od 400 miliona funti, sve u pokušaju da se, za početak, izađe iz senke koju je bacao sve veći stadion komšija s onu stranu Stenli parka, a potom i da se zaigra u Ligi šampiona.

Kuman nije uspeo da zameni Romelua Lukakua nakon što je ovaj otišao u Junajted; zato su, umesto špica, nataložili Vejna Runija i skupo plaćene Gilfija Sigurdsona i Davija Klasena, koji su doslovno gušili jedan drugog. Igrači su i generalno izgledali zbunjeno i kao da im nije jasno šta ko tu kome kada i gde, a odbrana, koja je u poslednjih deceniju-dve bila jedini deo karamel-slagalice koji je imao smisla, delovala je previše porozno.

Kada je dobio otkaz, nakon jednog od najgorih početaka Evertona još od ere pre Dejvida Mojesa (osam bodova na prvih devet mečeva), na površinu su isplivale i intrige iz svlačionice, pa su brojni igrači, mahom preko glasnogovornika iz redova “klupskih legendi”, isticali kako Holanđanin nikada nije imao “plan B”, a i “plan A” je često bio nerazumljiv.

Kako izbeći optužbe da su vaše ekipe bez identiteta, kako zakopati sumnje da možda i niste toliki poznavalac? Skloniti se na neko vreme iz fudbala je uvek dobra stvar, pošto je u ljudskoj, a tek navijačkoj prirodi da uvek misli da je ono pre, kakvo je da je, bilo bolje; druga opcija, sve milija otpuštenim stručnjacima, jeste preuzimanje nacionalne selekcije.

Niko ne može da porekne da je Holandija ponovo “kul” – nakon što je kultna narandžasta reprezentacija katastrofalno zastranila, propustivši dva velika takmičenja – ali je sasvim legitimno zapitati se koliko je u tome udela imao doskorašnji selektor Ronald Kuman, a koliko su mu se poklopile kockice, posebno one sa grbom Ajaksa.

I kada su bili u kanalu, zdrav razum i mudri kolumnisti pisali su da je to samo privremeni pad, da će naredna generacija podsetiti šta je to Holandija, baš kao što su, od sedamdesetih, činili u redovnim vremenskim intervalima; to se i desilo, a Kuman je u tome imao, ili nije imao, ključnu ulogu.

Vratimo se, ako već moramo, i do Barselone. Ronald Kuman toliko je bio zaslepljen željom da se vrati na Kamp Nou, pa još njime da šefuje, da je bio spreman da pogazi i tuđe karijere, ali i argumente koji su govorili da sada baš i nije trenutak, posebno što njegova sudbina ne mora da zavisi ni od Kumana, ni od Mesija, već od političkih igara i poželjnog, ako ne i izvesnog, populiste i diktatora na mestu predsednika.

Da li su se Bartomeu i Kuman razumeli, to nećemo znati, ali vrlo je jasno da bi Kuman pristao da dođe u Barselonu sve i da mu je predsednik rekao da mora da igra samo sa petlićima, a kamoli da će (i) on biti žrtveni jarac za sve potencijalne neuspehe u tranziciji.

Na kraju, tu je i problem Mesija, koji nije rešen samo Leovim prekovoljnim ostankom u klubu.

Mesi je Mesi, izvinite na tautologiji, taj bi bio bolji od ostatka sveta sve i da samo stoji u onom krugu na centru, podbočen rukama, i da vrti glavom, ali onda Barselona nije Barselona, ako se razumemo...

U poslednjem činu one kratke priče Vilijama V. Džejkobsa kojom smo počeli ovaj tekst, gospodin i gospođa Vajt zatraže najvažniju stvar na svetu: da im se vrati sin.

Sledi krešendo: nisu precizirali, niti su mogli, u kakvom je stanju sin. On dolazi kao zombi, toliko da ga se i najrođeniji plaše.

Vajtovi, kao što bi mogao i Kuman, tek tada shvataju prokletstvo majmunske šape, velikih želja, preteranih ambicija i bezglavog srljanja u sopstvene snove, ma kako plemenito delovali.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta