PRELAZZI: Romantični Ronaldo i transfer dobar za sve (dok se ne dokaže drugačije)

Pa, možda je najbolja lekcija koju nam je ovo ludo fudbalsko leto isporučilo ona da ne verujemo stručnjacima. Pardon, stručnjacima.

Posebno kada se radi o predviđanjima.

A vole to ljudi da rade, da se igraju velikih eksperata, u ljudskoj je prirodi da zagalami “Videćete vi”, samo da bi posle toga, takav scenario ima naš prognostičar u glavi, mogao da kaže “Jesam li vam rekao”; postoji i ona sorta naučenjaka koji će o svemu imati mišljenje jer su dobro, biće, proučili materiju, izvlačiće vam statistike i grafikone i upoređivati kretanja na Volstritu, kriptovalute, spoljnopolitičku situaciju i istorijske fakte i onda sasvim ubedljivo, na Tviteru ili po televizijama, saopštiti svoju presudu.

ZVANIČNO: Ronaldo ponovo u Junajtedu

Problem sa predviđanjima je što se ona zasnivaju na razumu, a fudbal retko kada – pogledajte samo finansijske izveštaje najbogatijih, pa i onih manje bogatih klubova – mari za razum. Ceo ovaj sport zapravo počiva na iracionalnosti, inače milioni ljudi ne bi gubili živce svake subote i nedelje.

Oni racionalni su nam rekli, da pređemo polako na stvar, da ne treba očekujemo ništa od ovog prelaznog roka, da će leto biti tiho jer je pandemija i jer su svi u krizi i jer niko neće ulagati dok se stanje ne sredi, uostalom, zar nije (nakratko) propali koncept Superlige na videlo izneo u kolikoj su buli finansije najvećih svetskih klubova.

A ono – zemljotres. Uragan. Nuklearni udar.

Možda najpre ovo poslednje, jer bi posledice mogle da budu opasne, ko nema dobru zaštitu...

Griliš, Lukaku, Hakimi, Sančo, Hari Kejn ali ne stvarno Hari Kejn, pa stvarno Ramos i stvarno Mesi u Pari Sen Žermenu, okej, to je već upalilo lampice i od tada je već sve bilo moguće; pa Mbape...

I na koncu, povratak Kristijana Ronalda u Mančester.

I to ne, kako je isprva javljeno, u različitu boju, u različitu ligu, u različitu eru, u različitu svrhu. Ne, već tamo gde ga vole i tamo gde je postao veliki.

Na trenutak je, toliko je bilo veleobrta da su se čak i Mozzartovi bukmejkeri pomalo zbunili, na trenutak je čak delovalo da će država Katar uspeti da presadi pelcer iz NBA, da će se u Parizu napraviti “Supertim”, utoliko eksplicitniji što bi bio primoran da igra francusku ligu, što je kao kad ono Lebron i Vejd i ostali moraju da prođu osamdeset bezveznih utakmica da bi tek onda ubacili u petu brzinu.

Kristijano Ronaldo i Leo Mesi u istom timu, o sporednim ulogama (mada polovina tih “sporednih” boluje od teškog oblika sujete?) da i ne govorimo, bilo bi to nacrt za rimejk scenarija nekog jakog vesterna, možda najpre revolucionarne “Divlje horde” Sema Pekinpoa.

Ronaldo i Mesi, u dresovima sad već bivših klubova, Foto: Reuters

U njemu, najprevejaniji i najpoganiji revolveraši Divljeg zapada udružuju se u poslednji poduhvat, poslednji pokušaj da urade nešto veliko i da odjašu u sumrak sa punim bisagama i punim srcima.

Na takvu veliku pljačku možda bi ličio pokušaj dvojice najboljih igrača sveta u ovom predugom veku da pred penziju uzmu klempavi trofej Lige šampiona i to da ga uzmu zajedno, i isplatilo bi se nekom ozbiljnom mediju poslati čoveka u Pariz i platiti mu godinu dana i angažovati čitača sa usana i izveštavati o svakom detalju njihove avanture. Samo što bi, naravno, bilo mnogo stručnjaka koji bi otpočetka tvrdili da će se plan rastočiti u suze i bes i da će neka nenadana konjica savladati naše kauboje. I još više bi bilo onih koji bi se tome zlurado nadali.

Kada je postalo jasno da taj film možda nećemo gledati, počeo je da se pominje onaj nešto izgledniji – Kristijano Ronaldo i Pep Gvardiola, prvi put na istoj strani – skoro pa jednaki blokbaster u najavi, sa preokretima koje bi osmislio Kurosava, sa neizvesnošću koju bi režirao Hičkok, sa duhovima prošlosti kakve bi servirao Kjubrik, i na samom kraju, sa eksplozijama Majkla Beja.

Okej, potencijal za dramu bio bi veći, makar zbog glavnih likova, da je Ronaldo odabrao Siti, pre svega jer je on pomalo negacija svega što Gvardiola voli kod igrača. Činjenica je da se Siti okrenuo Ronaldu samo zato što nisu uspeli da slome Totenhem oko Kejna, te da je Katalonac u kapitenu engleske reprezentacije video savršenu zamenu za Serhija Aguera: čoveka koji će garantovati dvadeset-i-kusur golova u prvenstvu, a pritom nesebično raditi za tim, dok je Portugalac više delovao kao “plan B”. Mada, kakav bi to “plan B” bio...

Pričaće se sada da je presudilo srce, podsećaće mnogi na ona zaklinjanja Kristijana Ronalda da nikada – dobro, ne nikada, citirajmo: “Mogu da kažem da bi bilo veoma, veoma, veoma, veoma, veoma, veoma, veoma, veoma, veoma, veoma, veoma, veoma teško da igram u Mančester Sitiju” – ne bi igrao za rivale kluba u kojem je stekao ime i naučio da pobeđuje i svikao da osvaja trofeje.

Onih dvanaest “veoma” ne znače mnogo kada se u igru umeša želja za pobedom i dokazivanjem kakvu u svetu fudbala poseduje još samo Zlatan Ibrahimović (no on to, priznaće valjda i oni koji se zaklinju u Kristijana, radi sa mnogo većom dozom šmeka i klasičnog balkanskog podjebavanja), a i ako smo se složili da fudbal nije racionalan, nismo rekli da ta iracionalnost ima veze sa ljubavlju i odanošću, jer odavno nema (ako je ikada i imala).

Uostalom, i Denis Lou, 33,3% “svetog trojstva” koje ima statuu ispred Old Traforda, i pre i posle svoje veličanstvene odiseje u Junajtedu, igrao je za Siti, nije to reka koja se ne sme preći, znao je to i Vejn Runi kada je praktično ucenjivao ceo “Teatar snova”, mašući već napisanim ugovorom sa komšijama.

Pa ipak, to nije ni Runi, ni Lou, ni Mesi, to je Kristijano Ronaldo, uvek sa jednim budnim okom koje posmatra šta pišu mediji, i šta govore navijači, i kako diše svetska javnost, i kakve bi reakcije izazvalo njegovo priklanjanje onima koji su već mnogo jaki.

Ovo je za njega situacija u kojoj ne može mnogo da izgubi: povratkom u Junajted dobio je još vrhunskog PR-a, mediji se utrkuju u naslovima o “povratku bludnog sina” (ne mareći za potencijalne konotacije), i – što mu je intimno možda najvažnije – uspeo je da ovog leta ispriča neuporedivo bolju i humaniju storiju od Lea Mesija, koji danas naspram “romantičnog” Portugalca izgleda kao tipični legionar.

Na sve to, očekivanja ionako nisu bila prevelika, posle toliko posnih godina.

Efekat Ronaldo: Pao sajt Junajteda, vrednost kluba momentalno porasla za 250.000.000 evra

Ako Junajted, koji zbog odnosa sa navijačima nije smeo da propusti ovakvu priliku, bude u završnici Lige šampiona i ako makar do marta ostane u trci za titulu, taj će se uspeh pripisivati i njemu, iako bi možda do njega došlo i bez Kristijana Ronalda u špicu.

A ako se sve završi u spektakularnom – kao da išta u vezi sa Ronaldom može da ne bude spektakularno – krahu, za to će pasti neke druge glave, i tek tada će naglas moći da se diskutuje o pitanjima koje muče one racionalne navijače, pod uslovom da takvih ima, poput čemu gomilanje napadača, pa bili oni i Kristijano Ronaldo, u ekipi koja nema sređenu sredinu terena i koja vapi za igračem profila Saula Nigeza.

To bi mogla da bude uteha i onima koji su navijali da Ronalda vidimo u Sitiju, bilo da su pristalice aktuelnog šampiona ili samo vole dobru zabavu.

Ukoliko njegov drugi mandat ne bude potpuni uspeh (a oni koji se sećaju Ronalda u naponu snage i očekuju da će u crvenom dresu ponovo biti najbrži i najvispreniji neka se spreme za razočaranje), ispašće da su šeici “navukli” sve nervoznije susede da potroše novac – pre svega u platama – za igrača koji im suštinski ne treba i koji je, što se ne bi dopalo ni Matu Bezbiju i ser Aleksu Fergusonu, u poslednjoj deceniji bio veće ime i jači brend od kluba u koji se sada vratio.

Da je otišao u Siti, Portugalac bi verovatno morao da bude oprezniji, da malo tiše priča u strahu od odmazde i/ili sukoba sa trenerom; teško je zamisliti da Ole Gunar Solskjer, sa kojim je igrao, može da mu bude autoritet ili da ga nadglasa.

Ole je pre svega – kao i svi koji vole Junajted – opčinjen Ronaldom i danas srećan kao malo dete, nadajući se da će nešto od magije koju je Kristijano prosipao pre petnaest godina (zar već ima toliko!) da se prenese i na novu generaciju.

Pa eto, dok neki stručnjak ne izračuna pa kaže drugačije, dok nas stvarnost i budućnost ne ubede u suprotno, neka verujemo da je ovaj, jedan od tri najzvučnija transfera leta (a svakako trenutno najromantičniji) dobar za sve.

I za Ronalda, i za Juventus, i za Siti, i za Žorža Mendeša, i za Junajted, i za Bruna Fernandeša, i za Solskjera i Gvardiolu, i za Premijer ligu, a posebno za sve dečake, sada već ozbiljne ljude sa zaliscima i svojim problemima, koji se sećaju dana kada je golobradi dečak prvi put zašprintao Old Trafordom, i posle ništa – ni on ni Junajted ni fudbal – nije bilo isto.