PRELAZZI: Realova britva Ćabi Alonso

U logici postoji onaj čuveni princip nazvan Okamova britva. Da ga parafraziramo, ako imate neku dilemu, ako niste sigurni šta je rešenje, ono najjednostavnije – i najočiglednije – uglavnom će se ispostaviti kao najbolje.

U fudbalu bi odavno trebalo, ako to već i nije ozvaničeno, uvesti termin "Realova britva". Uz nekoliko sitnijih i pokoju krupnu omašku, a koja ima više veze sa DNK ovog kluba nego sa odsustvom brižljivog planiranja, Real će u svakom trenutku odabrati najbolje, najlogičnije, najnormalnije rešenje.

Nije ta vest još potvrđena, ali zvuči previše lako i previše "realovski" da ne bi bila istina – ne samo zato što ju je lansirala Marka – najava da će od narednog leta, kada Karlo Ančeloti preuzme Brazil i dve godine kasnije im vrati svetsku krunu, da će od narednog leta, dakle, klupu na Santjago Bernabeu zadužiti Ćabi Alonso.

Legendarni Španac trenutno dobija salve aplauza za ono što radi u Leverkuzenu – to je potpuni novitet za Bajer, ne i za njega, jer Ćabi je čovek koji izaziva aplauze i širi radost već dvadesetak godina, otkako ga je Rafa Benitez za sitne novce doveo na Enfild – a Real bi, kako sada stvari stoje, mogao da bude njegova naredna destinacija.

Eh, kad smo kod Enfilda, početak Ćabijeve trenerske karijere praćen je netremice u Liverpulu, neki su se navijači tamo nadali da bi već ovog leta Klop mogao da ode, sam zato što tako hoće ili sam zato što ga zove njegov Dojčland (možete li, hipotetički, da zamislite sada nemogući scenario, da se u finalu Mundijala 2026. sretnu Anćeloti i Klop?), pa da Alonso preuzme klub i povede ga u novu, poletniju i još uzbudljiviju eru.

Ćabi Alonso (©Reuters)

A kad već ne to, onda da kada Jirgenu istekne ugovor, na njegovo mesto dođe čovek kojem su tribine toliko puta klicale, sada sasvim spreman za novu rolu.

Ako se najave iz Španije ispostave tačnima, biće to još jedna "krađa" Liverpulovih aduta; krađa je pod debelim znacima navoda jer da bi vam neko nešto ukrao, morate pre toga da ga posedujete. A ni "obećani" Džud Belingem, koji već pokazuje kolika bi ga grehota bilo gledati u Ligi Evrope (ne, avaj, i u Premijer ligi!), ni pusta želja Ćabi Alonso nisu realno, heh, real-no, bili ni blizu Mersisajda.

No okanimo se Liverpula, čak i ako je posredi ovaj navodni Liverpul 2.0, ko zna, rekle bi babe, zašto je to dobro, i okrenimo se najmekšoj nozi San Sebastijana, najelegantnijem plesu Baskije, da vidimo da li bi Ćabi Alonso mogao da postane i najinteligentniji fudbalski um Iberije, ili makar Madrida.

Kada je prošle jeseni preuzeo Leverkuzen, bilo je to kao da ste sreli starog prijatelja posle dugo godina, ili da je neko uključio film sa glumcem kojeg ste mnogo voleli – uistinu, ma kakve da su vam navijačke preferencije, teško je bilo ne ceniti njegov klizeći start, njegov pas, njegov pregled igre, teško je bilo ne uživati u onoj milisekundi brzine razmišljanja po čemu se razlikovao od svih ostalih na terenu – ali je bilo i relativno opasno.

Bask je nakon učeničkih pokušaja u rodnom San Sebastijanu – sasvim doslovno, jer bio je trener mlađih kategorija – seo na klupu tima koji je em bio u rasulu, em ga po ušima udara onaj nadimak "Neverkuzen".

Malo stariji čitaoci setiće se lako svih finala, poslednjih kola, krahova i suza Leverkuzena, svih onih igrača koji su ga činili toliko dobrim, a nikada ne dovoljno dobrim, ili makar dovoljno srećnim.

Koliko god navijači želeli da zaborave te pripovesti, priča o Leverkuzenovim prekratkim rukavima pojavljivaće se u redovnim vremenskim intervalima, bilo da Bajeru ide jako loše (“sada su na rubu ispadanja i poniženi od najvećih rivala, a nekada su igrali Ligu šampiona”) ili prilično dobro (“može li ovaj tim da se bori za titulu i da li će opet ostati bez nje u samom finišu?”).

Nije, opet napravimo rez Okamovim omiljenim oružjem, nije onda bilo logičnijeg poteza nego probati sa Ćabijem Alonsom na BajAreni.

Kažu vam da ste serijski gubitnik? Prozivaju vas da ste baksuzni? Zašto ne biste probali sa čovekom koji je osvojio svaki trofej na planeti, a pride pleni aurom pobednika?

Ćabi Alonso (©AFP)

Neće niko u Vestfaliji potrčati pred rudu, taj ko se opekao o kriglu piva s Oktoberfesta i u jogurt duva, ali "sehr gut" deluju na početku sezone; i nije što su izvukli sasvim zasluženih 2:2 protiv Bajerna na Alijanc areni, nego što su počistili sve ostale rivale. A to je upravo ono gde bi rivali (ili, preciznije, "rivali u pokušaju"?) Bavaraca kalirali tokom sezone.

A kako bi drugačije mogao da igra Ćabijev tim doli seksi i sa tonom taktičke mudrosti, presinga i uz mnogo držanja lopte u nogama?

Da li će Leverkuzen uspeti da spreči Bajern da osvoji 12. uzastopnu titulu? Da li je prerano da se od njega već pravi trenerski brend? Možda od toliko dobrih igrača – govorimo o tehnici, ne samo o karijernim uspesima – i ne bivaju tako dobri treneri? Možda je sve ovo, Okam bi se i tu umešao, samo početnička sreća, i to je moguće, i na toj britvi ima mnogo okrvavljenih sudbina.

Na kraju krajeva, nije sastavio još ni 12 meseci u "ozbiljnom" fudbalu Ćabi Alonso, a već mu se proriče najvrelija klupa najvećeg svetskog kluba.

Pa ipak, da li je to iz ugla Reala logično? Prilično.

Simbolično? Ne samo zbog njegovog fudbalskog puta, nego i tog narednog koraka: nije previše teško zamisliti sled događaja u kojem Leverkuzen osvaja "Salataru", a onda Ćabi odlazi upravo u klub koji mu je, setimo se Zidana, oteo najveći san.

Prerano? Sasvim moguće.

Ali to je rizik koji je Kralj, uvek vičan da uradi najjednostavniju i najlogičniju stvar, spreman da podnese.