PRELAZZI: Prvo su došli po krompir, sad su uzeli i pirinač

Postoji – a to tvrde i razne muzikološke, lingvističke i istorijske studije, mada uglavnom na marginama i u ofsajdima zvanične nauke – neka tajna veza između Kelta (i njihovih potomaka) i Srba.

Sem tih zajedničkih reči, ljubavi prema drženju i alkoholu, genetskih istraživanja koje nalaze zelenu krv i na Balkanu, sem praktičnog osnivanja današnjeg Beograda, a nekada Singidunuma, sem, dobro, onoga što često mislimo o Englezima, ima i onih neuhvatljivih mentalitetskih sličnosti.

Posvedočio bi o tome možda i Sveti Patrik, čiji je dan nedavno proslavljen, a koji se nalazi – i svetac i dan – i u kalendaru mnogobrojnih pravoslavnih crkava.

Slično doživljavamo patriotizam: ako nisi s nama, onda si protiv nas, a ako si izdajnik ili te makar vidimo kao izdajnika, onda smo spremni na razne načine da ti zagorčamo život i žigošemo te.

I nigde se ta temperatura ne podigne toliko kao u fudbalu i odnosu prema nacionalnom timu.

Nećemo, ne brinite, o onoj izjavi direktora reprezentacije Darka Kovačevića (uz tek fusnotu: da li je i ovaj idol našeg detinjstva baš morao da bude svojevoljno uvučen u blato, da budemo blagi, reprezentativne i savezne svakodnevice?) o fudbalerima koji (ne) žele da igraju za Srbiju.

Govorimo ovog puta o simboličnom i za buduću istoriju reprezentativnog fudbala značajnijem sukobu koji su naša udaljena braća sa Smaragdnog ostrva imala sa Deklanom Rajsom, novom zvezdom iz sve svetlucavijeg sazvežđa engleskog nacionalnog tima.

Prvotimac Vest Hema, čiji su progres pomalo zakočili Slaven Bilić i Dejvid Mojes – i jedan i drugi dali su mu šansu, ali su se posle nekoliko početničkih grešaka razočarali u njega i vratili ga na klupu i na tribine, procenivši da je nedovoljno dobar ili tek premlad, svejedno – a kojeg je menadžer Manuel Pelegrini, koji nije tek bilo ko, nazvao trenutno najboljim engleskim zadnjim veznim, u petak uveče je, u egzibiciji protiv Češke Republike, na Vembliju odigrao prve minute u dresu sa tri lava na grudima.

Sve to ne bi bilo toliko čudno ni neobično, niti bi jedilo srpske prijatelje iz Irske koji štošta ne mogu da oproste Englezima, pa im svaki ovakav slučaj doliva ulje na vatru nekada bolje,a  nekada lošije skrivene netrpeljivosti, sve bi to bilo podnošljivije da Deklan Rajs, dočim rođeni Englez, nije prošao kroz sve reprezentativne selekcije Republike Irske, uključujući tu i cele tri utakmice, prijateljske doduše, za najboljih 11.

Rajs jeste rođen u Kingstonu na Temzi, jeste odrastao u Engleskoj, ali njegovi baba i deda po očevoj strani potiču iz Irske, iz Korka, i vaspitan je više u irskom, nego u engleskom duhu. (toliko da su ovih dana isplivali njegovi stari tvitovi, dok je još bio “proper” tinejdžer, u kojima slavi i podržava Irsku republikansku armiju).
Rajs se uvek osećao Ircem, makar je tako govorio kada je maltene preplivavao Irsko more da bi nastupao u zelenom dresu. Bio je jedan od igrača koji bi, mislilo se u Dablinu, mogao da preokrene sudbinu nacionalnog tima, voljenog i poštovanog, onog koji obogati svako veliko takmičenje na kojem učestvuje, onog kojeg prate verovatno najbolji navijači u Evropi, ali ipak nikada dovoljno nadarenog, ergo ni uspešnog.

Mlada nada irskog fudbala, i tu je kiks – ako jeste kiks? Ili je važnije ono što ti kaže srce? – Martina O'Nila i cele vrhuške fudbalskog saveza zemlje, ipak, nikad nije odigrao takmičarsku utakmicu za Republiku.

To ga je, po novim pravilima, kvalifikovalo da presaldumi i odluči da je njegova budućnost vezana za Gareta Sautgejta i uzbudljivi projekat rasta tima koji je, možda i prerano, dogurao do polufinala Svetskog prvenstva, bacivši letos nakratko u trans sve na Ostrvu.

Rajs je pre nekoliko meseci, posle mnogo spekulacija, telefonom pozvao selektora Mika Mekartija, a potom i selektora Sautgejta, i saopštio im konačnu odluku, posle čega je, tek da se zapljunu i preduprede još jednu promenu mišljenja, i debitovao na početku ovih kvalifikacija.
„Nekada su nam krali krompir i tako nas terali u glad, sada su nam ukrali i pirinač, da nas dokrajče”, bio je jedan od komentara na društvenim mrežama (aluzija na Rajsovo prezime) koji je opisivao žal, jed i duhovitost Iraca na ovu februarsku vest.

Da stvar bude bizarnija, svega nekoliko sedmica kasnije, Rajs je proglašen za najboljeg mladog igrača Republike Irske u tradicionalnoj anketi tamošnjih novinara. I pored kampanje da mu se priznanje ne dodeli, posebno ne u trenutku kada traje javni proces za veleizdaju, nadležni su ostali pri odluci, objasnivši to zaštitom procedure glasanja: dobio je najveću podršku, a to šta je on sa njom uradio, to već nije naša stvar, poručili su oni. Korektno...

Ne bi bilo, koliko god da nam je srce na njihovoj strani, kao što nam je, valjda, srce uvek na strani slabijih, a posebno ako je s druge strane mora negdašnji zavojevač i kolonizator, pošteno reći da Rajs nije imao rezon.

Na kraju krajeva, rođen je i odrastao u Engleskoj i ima svako pravo ovog sveta da bude, nazdravlje babi i dedi i neka su živi i zdravi, svoj čovek, da donosi zrele odluke.

I iz sportskog ugla njegova je popišmanjenost razumljiva i logična. Želi, kao i svaki sportista, da dođe u priliku da svoj talenat prikaže na najvećoj sceni, a budućnost sa Engleskom je mnogo izvesnija i verovatno lepša nego konstantna nervoza oko učestvovanja na završnim turnirima koju sa sobom nosi pripadnost svim ostalim selekcijama iz Ujedinjenog Kraljevstva i njegove najbliže okoline (ne računajući Škotsku, koja odavno ne pripada ozbiljnom fudbalskom društvu i, izvini Endi Robertsone, ne izgleda kao da će se ikada vratiti tamo).

Deklan Rajs, šutnut iz Čelsija kada mu je bilo 14, neverovatno je napredovao ne samo za nekoliko sezona, već posebno tokom ove.

U avgustu je bio katastrofalan: u prvom kolu Vest Hem je gostovao Liverpulu i stradao 0:4, a Pelegrini je, užasnut onim što je video, Deklana zamenio još na poluvremenu. No, momak je kritike prihvatio tako što je radio još više, da bi već na jesen postao nezamenljivi šraf sredine terena. Usledio je i poneki pogodak, tek da pokaže da izrasta u igrača koji može da pokriva mnogo kvadratnih kilometara terena.

U jeku ekspanzije igrača sa Ostrva, uspona Džejdona Sanča i miliona koji su leteli oko glave Hadson Odoija, Rajs je možda bio i neopevani junak, ali su Sautgejt i ljudi iz Fudbalske asocijacije znali da nebrušeni dragulj ne bi smeo da im umakne.

Buva usađena u Deklanov um ubrzo je počela da zuji i po medijima i da se čuje sve do Irske. Uostalom, ako Erik Dajer može da bude starter u Engleskoj, onda se pred Rajsom otvara široko polje mogućnosti...

Čak i najzagriženiji Irci, katolici koji očima ne mogu da vide mrske Engleze, morali bi da priznaju tu stranu priče i deo sopstvene krivice; uostalom, da se vratimo na paralelu sa Srbijom, mi makar najbolje znamo kako da oteramo najbolje od sebe, ili nečinjenjem ili beskrupuloznošću, mada se to često svodi na isto.

A Ircima se, da se vratimo na njih, jer manje boli, ne toliko davno slično dogodilo i sa vedetom Aston Vile, Džekom Grilišom...

Opet, ne bi trebalo biti samo tužni romantik, pa shvatiti da u celoj predstavi nešto ne štima: i reprezentativni fudbal, nekad nalik poslednjem bastionu ako ne poštenja, a ono makar integriteta, pao je u kandže onima koji bezglavo jurcaju za slavom i zlatom. Gotovo da se možete sažaliti na ljude poput Rajana Gigsa, koji su svesno birali epizodne role, ali im je makar duša bila na mestu.

Deklan Rajs je iskoristio Irsku za bildovanje CV-ja i slanje motivacionog pisma Garetu Sautgejtu, i to je ono što deluje ružnjikavo; dok god nije postojala mogućnost da mu se na srcu ugnezde tri lava, Republika Irska mu je bila ne samo privlačna, nego je govorio da bi uradio sve za nju i da je bezgranično ponosan što nastupa za zemlju svojih predaka, još otkako mu je bilo petnaest godina.

Pet dugih sezona ljubio je zelenkasti grb (iako bi neki gorko primetili da možeš da ljubiš i ljubavnicu, ali da to ne znači da ćeš je na kraju oženiti!), na 23 utakmice diljem svih uzrasta, na kojima će postići i dva gola, pevao je iz sveg glasa „Amhran na bhFiann“, a onda je istom žestinom (da li?) premijerno odslušao „God Save the Queen“.

Ircima sad, pomalo naivno, smeta što je Deklan Rajs praktično oduzimao i poziciju i priliku nekom klincu koji je istinski želeo da nastupa za državni tim. Osećaju se izdanim, osećaju da ih je izneverio i da se istorija ponovo ponavlja, a kroz istoriju je Engleska otimala sve što je dobro i ostavljala mrvice gladnom narodu Irske.

Samo što im, tako ogorčenima na jedno zbunjeno dete, može promaći da oni koji jure za slavom, pa čak i izdajnici, uglavnom prođu bolje.

Njihova braća sa Balkana to barem dobro znaju.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta