PRELAZZI: Pr(a)vi Brazilac u Arsenalu

Na momente, ma šta na momente, na nedelje, mesece i godine je to izgledalo kao da je sam Brazil, sve sa karnevalima, preplanulim zadnjicama i listovima koji se oblikuju od mnogo fudbala na dugačkim plažama, stigao u tmurni, kišoviti, reski London.

Od svih mesta gde bi Brazil mogao zalutati u tom velikom gradu, od fastfudova u kojima su imigranti služili nedosoljena sećanja na zavičaj – i pravili se da je mokeka ista kao u otadžbini, prste da poližeš – do noćnih klubova u čijoj bi tami, uz miris kašake, čak i tromo englesko telo počelo da se pomera u ritmu sambe, od svih mesta gde bi se Brazil mogao zavući, on je odlučio da to, duhom i onim što će dobri pisci nazvati "vjeruju", bane baš na Hajberi.

Arsenal je tih nekoliko godina s kraja prošlog i početka ovog veka bio ovaploćenje fudbala kako ga zamišljaju svi ostali i kako ga shvataju Brazilci: s glavom napred, figurativno i bukvalno, sa majstorima, sa guranjem lopte po travi uskog stadiona, levo i desno i gore i dole, dok se rivalu ne zavrti u glavi, dok neki Bergkamp i Anri ne ušetaju s fudbalom u mrežu.

I sad kad se čovek seti, a da ne pogleda nijedan klip, nijedan gol, nego onako da se samo zamisli, da pusti da ga memorija slatko vara, to verovatno izgleda tako da je sunce, i masa iza gola povija se kao jedan organizam. I aplauzi su skoro brazilski: nagrađuje se lep potez, a ne rezultat.

Nije to, naravno, bilo tako, i znajući britansku klimu, sigurno beše smoga i kiše i kaljuge neke što bi je Dejvid Simen utabao oko peterca, čekajući dobar trenutak da pogreši, ali ko smo sada mi da protivrečimo sećanjima?

Hajberi je ličio na Brazil, tako smo to zapamtili.

A da stvar bude bolja – ili lažljivija, kako se uzme – sve to uprkos, ili zahvaljujući činjenici da u Arsenalu nikada nije zaigrao nijedan Brazilac...

Dobro, šta sad, ne moramo se laćati Vikipedije pa da novinaru pokažemo da je ispao glup u društvu, zar se nismo već u prvom pasusu dogovorili da je ovde reč o Brazilu kao ideji i idealu, a ne o tako prozaičnim, dosadnim stvarima kao što su krštenica i pasoš?

Istina je da je Arsenal u svojim redovima, čak i tada – a uglavnom uz odrednicu "nažalost" i kasnije – imao hrpu ljudi koji su rođeni u Brazilu, pa i nastupali u onom žutom dresu iz vlažnih snova svakog dečaka koji se zaljubio u fudbal, ali malo koji od njih je bio Brazilac.

Da se ne ogrešimo o jednog Žilberta Silvu, taj ne samo da je bio vrhunski igrač, nego je bio srce i duša tog tima, na sredini oko onog kruga on i Vijera, pa onda napred ovi mogu da se poslože kako god hoće, a ni ovi natrag ne moraju previše da brinu; nije zaludu bio kapiten, nije zaludu Arsenal ostao bez trofeja, a i bez značaja, pošto je Žilberto otišao. Nije, dakle, do preseljenja na novi stadion i do stabala i solitera što su izrasli iz ostataka Hajberija, nego je malo (više) i do Žilberta.

Bio je tu i Edu, taj je mogao da igra šta je hteo; bio je i Silvinjo koji je imao tu nesreću da postoji Roberto Karlos, a da onda Englezi počnu da guraju Ešlija Kola, bio je i Žulio Baptista kao jedna od Vengerovih sve češćih grešaka...

Zapravo je najbliži Brazilu bio čovek koji je bio Brazilac po svemu – pa čak i po stasavanju u Donjecku – sem po nacionalnom dresu; i ne bi bilo premise ovog teksta i ne bi bilo toliko upečatljv ulazak aktuelnog junaka na scenu, da Hrvata Eduarda da Silvu nisu skoptisale, urnisale povrede.

Arsenal je u tih nekoliko sezona vijanja sa Junajtedom i bolnih krahova u Evropi bio nešto najbliže Brazilu na Ostrvu, a eto, bez Brazila, onog sa onim zanosnim ženskim zadnjicama pretočenim u trouglove na tepihu drevnog Hajberija.

A eto, sad kada je toliko daleko od Brazila da bi mogao mirne duše da bude i na drugoj planeti – mada je bilo, u poslednjih mesec-dva posebno, trenutaka kada je Artetin tim zamirisao na neke davne "kobalice" – sada ima momka koji će im napokon utoliti žeđ za igrom. Za Brazilom.

Protiv Sitija (© Reuters)

Teško bi to moglo da bude breme za nekog ko ima svega dvadeset godina, no Gabrijel Martineli – jer to je ime, i dobro je što je to ime, tako italijansko, kao najbolje od dva sveta, Arsenalovog prvog Brazilca – deluje kao da je u isto vreme i potpuno svestan svog uzrasta i da ga baš briga za velika, proneverena i na razne načine bezobrazna očekivanja izmučenih navijača Arsenala.

Otkako je krajem novembra 2021. Mikel Arteta shvatio da sa Obamejanom – a tek sa Pepeom! – neće dugo dogurati u onome što sve češće liči na smisleni Proces, i dao šansu Martineliju da više ne ulazi s klupe i da više ne bude u kategoriji “njegovo vreme tek dolazi” (talenat nikada nije bio sporan, konzistentnost, valjda prirodno, ono je što ga je mučilo), Arsenal je počeo da plete.

Malo ko se naigrao fudbala s njima, malo ko je uspeo da ih ponizi, a da ne beše upitnih sudijskih odluka protiv Sitija i sopstvenih, naivnih, mladalačkih grešaka protiv Liverpula, viza za Ligu šampiona dogodine već bi bila pečatirana.

Gabrijel Martineli, skupa sa Bukajom Sakom i Emilom Smitom Rouom, više ne predstavlja budućnost Arsenala, nego njegovu datost, ali koliko god ova dvojica Engleza delovala darovito, daleko su oni od Brazila.

U duelu koji je pokazao koliko je Arsenal porastao od jesenjih 0:4 protiv Liverpula do gotovo ravnopravnog takmaca, poraženog zbog veće količine suve džebane koju Jirgen Klop može da podigne s klupe, Gabrijel Martineli je potvrdio i svoje “brazilstvo” i svoju vrednost.

Neka što je Trenta Aleksandra Arnolda mučio toliko da su novinari morali da pitaju Nemca

“Pa... Vidite li sad da on baš i ne zna da igra odbranu?”, nego se posprdao i sa kapitenom gostiju Džordanom Hendersonom kada je ovaj došao da pripomogne svom mlađem kolegi.

Bio je to baš brazilski potez, onaj što se ne uči, onaj što se stiče sa majčinim mlekom i milovanjem sunca.

Prirodan, a to je najteže biti.

I eksplozivnost, i rutiniranje, i driblinzi, pa čak i ona fudbalska inteligencija, sve to može da se nauči ili stekne, marljivim radom, otkrivanjem sopstvenih mogućnosti, sazrevanjem; ali spontanost i radost, sposobnost da uradiš nešto neočekivano i da onda to uradiš opet kad svi kažu “neće valjda opet”, to odvaja, uz sve frustracije, fudbalera od Brazilca, i obrnuto.

Dečak kojeg je Fredi Ljungberg, a taj zna nešto o tome koliko je važno trčati i čitati prostor, nazvao “Durasel baterijom”, imao je kreni-stani početak u Arsenalu, usled povreda koje su ga ubacivale u vrzino kolo: kad se previše trudiš, a ne ide, onda se trudiš još više, pa ide još manje.

Tek oslobođen okova, tek kada je s mirom u glavi, nakon nešto dužeg oporavka od olimpijskog zlata, ušao u Artetinih startnih 11 – Saka, Edegor i on iza Lakazeta – Gabrijel Martineli mogao je da probudi Brazilca u sebi. A s tribina to često izgleda kao da se u njemu, setite se samo gola protiv Njukasla, onog voleja u trku, iscimao duh Anrija ili Bergkampa.

Dobro, možda i Kutinja u naponu snage, Kutinja koji će danas, ukoliko Arteta i Džerard ne budu bezrazložno kombinovali, biti onaj drugi Brazilac vredan pažnje u ovom krnjem kolu Premijer lige.

Premijer liga: 13.30: (3,05) Aston Vila (3,35) Arsenal (2,50)

O Gabrijelu se pričalo još kada su skauti zapazili dečkića što je jednaku pažnju u svom Gvaruljosu – koliko samo ima tih velikih brazilskih gradova za koje veći deo nas nikada nije ni čuo; i ne bi čuo da nema fudbalera? – posvećivao futsalu i “pravom” fudbalu, pa slali emisare u Ituano, da se uvere da je zvezda stvarno rođena.

I eto, baš će Ituano, taj ne toliko ugledni klub, da zaokruži priču o Brazilu i Ostrvu: jedina velika zvezda Ituana, ali i njegov navijač, koji će postati i direktor, pre Gabrijela Martinelija bio je Žuninjo Paulista.

Da, stari Žuninjo, onaj iz Boroa, prvi pravi Brazilac koji je oplemenio Premijer ligu, prvi zbog kojeg su Englezi shvatili da fudbal može i mora da bude i preplanula zadnjica i kašaka i samba, i lopta kroz noge i ono nešto neočekivano kada igra Arsenal, sada sa svojim pr(a)vim Brazilcem.

PREMIJER LIGA – 30. KOLO

Petak

Vulverhempton - Lids 2:3

/Džoni 26, Trinkao 45+11 - Herison 63, Rodrigo 66, Ajling 90+1/

Subota

13.30: (3,05) Aston Vila (3,35) Arsenal (2,50)

Nedelja

15.00: (2,20) Lester (3,35) Brentford (3,35)

17.30: (1,80) Totenhem (3,60) Vest Hem (4,60)

***kvote su podložne promenama