PRELAZZI: Poslednji udar groma: Zviždite slobodno, umro je Điđi Riva

Ulica se zove Viale Cimitero, Grobljanski put, i sve je što treba da vidite u Kaljariju. Kada krenete od luke uzbrdo, ka starom delu grada, prvo ćete naići na hram Svete madone Bonarije, a onda na najveće i najstarije gradsko groblje. Tu se kopaju "naši", reći će vam ponosni Sardinijci, i ako u životu nismo svi jednaki, nismo, vala, ni u smrti.

I odmah pored Cimitera, čije će drevne humke i fantastični kipovi – kao da su stvarno samo zaspali! – bez daha ostaviti turistu i naterati ga da govori sve tiše i tiše, pre nego što zaćuti i počne da sluša, da razmišlja, da veruje, da se moli, odmah pored Cimitera nalazi se maleno igralište za fudbal.

Ima i neko zvanično, rogobatno ime, ali ga lokalci zovu prosto – l'Ossigeno. Kiseonik.

Na tih nekoliko hektara odrasle su generacije dece. A od šezdesetih godina prošlog veka svako to dete, ama baš svako to dete, uzviknulo bi samo jednu reč kada bi postiglo gol:

Gigiriva.

Svakog dana. Svake godine. Svake decenije. Svakog veka.

Gigiriva, odjekivalo je nadomak Gospe od Bonarije, i ona bi se samo nasmešila, znajući da će jednog dana i on to slušati, sa najboljeg mesta na njenoj tribini.

Ima li u životu slučajnosti?

A ima li je u smrti?

U sredu, 24. januara, nakon što njegovo telo bude izloženo na stadionu, nakon što se potom obavi služba u Santuario di Nostra Signora di Bonaria, Luiđi Riva biće sahranjen na gradskom groblju.

PRELAZZI: Jedan „Skudeto“ za čobane i bandite

Tu, nadomak nekih novih klinaca, koji udišu sardinijski ossigeno, odrasli na pričama o onom Skudetu, za bandite i čobane, o najvećoj storiji italijanskog fudbala.

I o njegovom najboljem špicu.

I neka se ne ljuti Điđi Riva ni na nas ni na svoj narod, onaj koji ga je usvojio – ili će pre biti da je Điđi Riva usvojio njih, ostvarivši im snove za koje nisu ni znali da ih imaju – neka ne pucaju gromovi danas po Sardiniji ni po Italiji, ovo neće biti još jedan tekst o njemu.

Nije mu, uostalom, ni potreban, ne samo zbog onih dvadesetak koje je Gazzetta izbacila u svega sat vremena nakon što je stigla grozna vest sa ostrva; ne samo ni zbog onih koji su se, sada ili onda, našli na Mozzart Sportu, slavivši njegov život, njegove reči, njegovu vernost.

Zagrmelo je poslednji put, puklo je srce najbolje levice koju je Italija imala

Gigiriva otišao je lepo, ako tako sme da se kaže kada nekog izgubiš; otišao je voljeno, od srca. Tako odlaze veliki, tako odlaze oni koji vole život, odjednom, bez najave, i mi u Srbiji imali smo prethodnih dana bolno podsećanje na tu podvalu smrti.

Veliki ljudi imaju tu sposobnost da nam i u smrti dele lekcije; ako je Điđi Riva privezao Sardiniju Italiji, ako nas je naučio šta znače hrabrost i obraz, ako je i nama što smo samo slušali te priče i upijali ih i želeli u njih da verujemo, ako nam je izmamio osmeh i naterao nas još jednom da shvatimo koliko je dragocen ossigeno što dišemo, ono što se događalo dok je more oko Italije postajalo slanije nego ikada, bilo je neuporedivo mračnije od njegovog odlaska.

Bio je to najtužniji i najvažniji dan u istoriji italijanskog fudbala upravo zbog procepa između onoga što je Kalčo bio dok smo svi želeli da postanemo Điđi Riva, i onoga što je on danas.

Neka bude da je to poslednji udar groma. Poslednji šut kralja Sardinije, koji je opet proburazio zemlju, izveo na čistac njeno licemerje, posramio ceo fudbal, kao što je levicom umeo da posramljuje protivničke bekove i, dobro, kao što je svojim srcem posramljivao Juventus.

I neka se crveni obraz Italiji, neka se pita da li je bilo vredno, neka sahrani danas u 16 časova na Cimitero Monumentale di Bonaria i svoj obraz, ionako na njemu odavno piše cena.

I nije ni skupo, za jedan takav obraz, da vam kažemo...

A to što se sve desilo daleko od Sant'Elije, daleko od Sardinije, daleko od bolnice u kojoj je poslednji put ovozemaljski ossigeno stigao u pluća Điđija Rive, daleko od utakmice Kaljari – Torino koja će biti sva o njemu i sva zbog njega, najdalje moguće od Kalča čiji je on bio simbol, pa, i to je vredno jedne grmljavine.

Govorimo, naravno, o onome u Rijadu, na stadionu Al-Aval Park, gde su se u ponedeljak uveče, u susretu italijanskog Superkupa – kakve li blasfemije, kakve li bagatele, kako smo se tako lako navikli da nam je to normalno! – sreli Napoli i Inter.

Vest o smrti bombera stigla je prekasno da bi se organizovalo nešto uoči početka meča, pa su Fudbalska federacija i Serija A odlučile da minut ćutanja priredi uoči početka drugog poluvremena. Ekipe su izašle na teren, a na ekranu iznad tribina pojavila se fotografija Điđija Rive. Spiker je saopštio da će biti odata pošta najvećem.

I onda je došlo ono što je moralo doći.

Salva zvižduka, zaglušujućih i odvratnih, uz poneki urlik pride, salva protiv koje aplauzi retkih italijanskih navijača nisu mogli ništa; tako su dva velika talijanska kluba, dva kluba koja su sanjala da imaju nekog svog Điđija Rivu (i moglo bi se reći da ga je Napoli dobio, u liku onog Argentinca, i moglo bi se reći da je Nikolo Barela ponosni Sard), ispratila verovatno najveću legendu – u pravom smislu te reči – talijanskog fudbala.

Nisu u tom trenutku vredeli svi oni potresni tekstovi Gazete i Korijerea i poslednji pozdravi Rivinih prijatelja, poštovalaca, onih koji su došli posle njega, nisu vredele suze Sardinije ni crnobeli snimci njegovih golova i mitskog Skudeta.

I bilo je odmah onih koji su poželeli da opravdaju domaćine: baš kao što je to bio slučaj sa odlaskom Franca Bekenbauera i madridskim derbijem, takođe u Rijadu, objašnjavali su; jednostavno nije u arapskoj, u saudijskoj kulturi, da se minutom ćutanja pozdravljaju mrtvi.

Stvar je samo kulturološka, niko nema ništa ni protiv Italije ni protiv Điđija Rive, pomirljivo su navodili.

Pa neka bude i da je tako; ali kad si negde stvarno dragi gost, domaćin će ti ukazati poštovanje i razumeti zašto želiš da ćutiš i da tako slaviš nečiji život; kada zna da te je kupio i još važnije, kada zna da si se prodao, onda će se tako ponašati i prema tebi i tvojim idolima.

Kao što ovo nije tekst samo o Điđiju Rivi i tome šta je značio za života – i, evo, u smrti – tako nije ni o sramoti Saudijaca, naprotiv. Nisu "organizatori", čitaj kupci, ništa krivi; italijanski su obrazi oni koji treba da bride, samo po Čizmi treba da pucaju gromovi, kao u proleće 1970. i u svako proleće nakon toga.

A Riva, on je ionako bio veći od toga, od Italije, od njenih slabosti i njenih podela i njenog lutanja.

On ionako ima preča posla, da danas posle 16 časova zauzme najbolje mesto koje gleda na l'Ossigeno, da se nasmeje kada neko dete u broj većim kopačkama zatrese malu mrežu pa poviče "điđirivaaa", pa da u petak skokne do stadiona – nije daleko, on će to u dva koraka – gde njegov Kaljari igra protiv Torina.

Zviždite slobodno, rekao bi i Saudijcima, kao nekada nadobudnim severnjacima kada im je gostovao u rosoblu, zviždite slobodno, umro je Điđi Riva, zviždite koliko god hoćete, živ je Điđi Riva.