PRELAZZI: Pogledaj ih kako sijaju

Ima kod Ildefonsa Falkonesa, jednog od najpoznatijih španskih pisaca u ovom veku – kada je prvobitno objavljen njegov bestseler "Katedrala na moru", kasnije pretvoren i u seriju, Lamin Jamal još nije bio rođen; a opet, kao da ništa od modernog sveta nije postojalo pre Lamina Jamala, i kao da je ceo jedan svet počeo i završio se i sada imamo nostalgiju za njim između dana rođenja Hesusa Navasa i dana rođenja Lamina Jamala – ima kod Falkonesa onaj sjajan citat o moru, o Mesecu, o zvezdama i zvezdicama, a ponajviše o onome što je bilo.

"Prošlost ne postoji. Nema ničega za čim treba žaliti. Danas je dan kada počinjemo da živimo. Pogledaj more, more nema prošlost. Ono je samo – tu. I mesec i zvezde su tu da nam osvetle put. Oni sijaju za nas. Šta njih briga šta se dešavalo u prošlosti? Oni nas prate, i srećni su zbog toga; pogledaj ih kako sijaju. Na nebu svetlucaju zvezde; da li bi bile takve kada bi prošlost bila važna?"

Ima kod Dejmona Albarna, jednih od najnepriznatijih engleskih pesnika u prošlom veku, ona sjajna strofa o nedelji, o vremenu, a zapravo o zemlji koja se menja.

"Nedelja, opet je nedelja, i šetaš kroz park / Tamo ćeš sresti jednog starog vojnika koji brblja o prošlosti / Borio se za nas u dva svetska rata / A sada kaže da Engleska kakvu je znao više ne postoji."

(2,65) Španija (2,85) Engleska (3,60)

U prošlosti, onoj fudbalskoj, postojala je jedna strašna Španija, pa šta? Postojala je i Španija koju je bilo lako mrzeti, pa opet je danas dan kada počinje da živi neka nova, koju je lako voleti, sa trenerom koji ne pravi dramu, sa decom zbog kojih Morata izgleda kao mladić, a Hesus Navas kao veseli ujak što na rođendan donosi pinjatu i krije tekilu u šolji za čaj.

Postojala je Španija koja je podeljena, ona čiji delovi ne navijaju za tu zemlju jer je ne osećaju svojom, postojali su navijači koji broje krvna zrnca i gledaju da li neko previše trepće kada je himna, pošto je ionako ne može pevati. A danas će se, šta ti je ironija, šta ti je sudbina, za nju navijati u svakom kutku kontinenta, čak i tamo kod najvećih španskih rivala.

Postojala je Španija koja se cepa, i koju je samo fudbal držao na okupu, i Španija koja se integriše, i koju samo fudbal sprečava da postane jedna pomirena i srećna zemlja.

Postojala je Španija dva velika kluba, ili dva i po velika kluba, i Španija svih ostalih klubova, ponosnih što nisu to, tužnih što nikada neće biti to.

Ni za tim ne treba žaliti.

Postojala je Španija Ildefonsa Falkonesa, koji je umeo da stvara najuzbudljivije redove a da potom glasa protiv roditelja Lamina Jamala i agituje protiv svih došljaka; i Španija u kojoj, Falkonesu uprkos, dva crna deteta mogu da postanu Katalonac i Bask, i da cela zemlja diše za njih, uključujuči i one koji, kada su iskreni prema sebi, nikako ne bi želeli da im se pojave neki novi Jamal, neki novi Vilijams.

Tojest, postojala je takva Španija ako mislite da prošlost uopšte postoji.

A oni s druge strane?

Eh, oni...

U prošlosti, onoj nadfudbalskoj, postojala je jedna Engleska, zapravo je postojalo milion engleski i svaka je bila tužnija, možda i patetičnija od naredne; postojala je, iako je to sada teško zamisliti, Engleska u koju se bilo lako zaljubiti, u njene boje, u njenu strast, u njen optimizam, tada i možda nikada više. Čak i u taj tim, koji je želeo da fudbal ostane kod kuće.

Malo je stvari bilo uzbudljivo kao devedesete u Engleskoj, kao Engleska u devedesetima. U tih nekoliko godina, otkako su Dejmon Albarn i Blur izdali "Modern Life is Rubbish" pa sve do trenutka kada Arsen Venger osvaja titulu u Premijer ligi, zemlja se promenila kao nikada dotad: stvorena je Premijer liga, svake je nedelje izlazio neki dobar album, a nacija je imala makar dve velike nade.

Prvo u leto 1996, kada je odigrano Evropsko prvenstvo, dotad najveće, pa i najbolje u istoriji; potom u proleće 1997, kada je Entoni Čarls Linton Bler (pa nećemo valjda mi da mu tepamo!) postao predsednik vlade.

©Reuters

Još je bilo živih ljudi koji su se borili u dva svetska rata, još je više bilo ljudi koji su se sećali Vemblija 1966. na Vembliju 1996, i dalje je to onaj isti Vembli, u trenutku kada Stjuart "Psiho" Pirs uzima loptu i stavlja je naspram Andonija Zubizarete.

U prošlosti, onoj koja danas nije važna, postojala je jedna utakmica, i svaka sličnost je nenamerna, i te zvezde koje su tada sijale, one služe samo da osvetle put, i srećne su zbog toga, i da li bi tako sijale kada bi istorija bila nešto što se pamti?

Bio je, dakle, Vembli, bilo je prelepo dosadnih i dosadno prelepih 0:0, i produžeci su (tek da ne bude da je sada sve loše, da je nekada i more imalo lepše talase) bili mučni i spori – dobar deo toga ide na dušu onih koji su smislili novotariju, grozomorni "zlatni gol", jednu od najgorih ideja u istoriji promena fudbalskih pravila – i Engleska je uspela da skine kletvu iz Italije.

Šest punih godina čekali su penale, strahujući od njih, a onda im se namestila Španija, u četvrtfinalu Evropskog prvenstva, Španija koja ih je nadigrala, Španija koju predvodi jedan Bask, znamo ga dobro, Havijer Klemente, i kojeg uoči meča pitaju koji je najbolji igrač turnira, a on se zagleda u mikrofon i kaže "Zubizareta, Alkorta, Serhi, Jero, Kaminero... Bože, šta li je njima zajedničko?".

Španija kojoj na Vembliju 1996. poništavaju dva gola, makar jedan na pravdi onog istog Boga.

Da je tada postojao VAR, možda bi postojala i prošlost; Španija je sagla glavu i odložila novu kolonizaciju sveta – ovog puta fudbalsku, ovog puta mentalnu, jer svi su želeli da igraju kao Španci, sve dok im se, kao kad se prejedeš tres leches, nije smučilo što su Španci toliko dobri – za dobrih deceniju i kusur.

Mogli bi ovoj deci, koja garant i nemaju pojma kako se Psiho izbečio ka tribinama, da puste taj meč i da im kažu, evo, osvetite ove matorce, vratite Englezima za Vembli (mada će im se samo vratiti, već u polufinalu?), ali zašto bi, kad nema ničega za čim treba žaliti?

(I još jedno malo sećanje: kada se ono u Rusiji planeti ukazao Kilijan Mbape, nastao je, tako na brzinu, možda i nevešto, samo iz srca, iz duše, tekst koji vas je pitao gde ste bili kada je Mbape odrastao pred našim očima. Kada se ono u Nemačkoj ukazao Lamin Jamal, mnogo bi bilo lepše pitati gde ste bili kada je Jamal pred našim očima zauvek ostao dečak koji se igra.)

U prošlosti, onoj davnoj, onoj pre nego što je Evropa bila kontinent kakav jeste, a ova igra važna koliko jeste, postojala su dva sukobljena mišljenja, zbog kojih ste u krčmama i kafeima mogli i glavu da izgubite.

Jedni su tvrdili da se fudbal igra za ljubav slave, da je rezultat najvažniji, da se pamte samo pobednici, da se univerzum deli na osvajače pehara i na luzere; drugi su govorili da se fudbal igra u slavu ljubavi, da je bitnija radost jednog musavog dečaka od svih kilograma lažnog zlata koje završi u rukama kapitena.

Ni to, biće, nije važno.

Postoji samo danas, rekao bi Ildefonso Falkones, a opet je nedelja, dodao bi Dejmon Albarn, i Engleska kakvu smo znali više ne postoji, a Španija kakvu smo znali možda nikada nije ni postojala.

Danas je dan za onu decu koja igraju u slavu ljubavi, za crno dete koje postaje Katalonac i za crno dete koje postaje Bask, danas je dan kada se fudbal vraća kući, samo još da nam javi šta pod tim podrazumeva, danas je dan za demone iz prošlosti, danas je dan za vampire i psihopate sa Vemblija; da, danas je dan kada počinjemo da živimo, mesec i zvezde su tu da nam osvetle put, pogledaj ih kako sijaju, srećni su zbog toga.