PRELAZZI: Pogledaj dom svoj, Dijego

Dijego je umro na vreme.

Znamo kako zvuči, kao bogohuljenje, kao ismevanje, sada kada je na izmaku evo druga godina kako više nije tu. (Mada, ko bi mogao da kaže da nije tu? O tome je, zapravo, ovaj tekst, i ni o čemu drugom.)

Znamo kako zvuči. Ko je ikad umro na vreme i ko se ikada naživeo? Ko nije želeo još jedan uzdah, još jedan dan? I posebno onaj koji je bio inspiracija milionima.

A opet, Dijego je umro na vreme. Da ga zapamtimo baš takvog, sa rukama u vazduhu, sa loptom između stopala, da ne postane karikatura u kakvu su ga želeli – i ponekad uspevali – pretvoriti mediji, navijači, protivnici, svi oni koji su se o njegovu slavu češali, od nje se koristili.

Možete li da zamislite ocvalog Kurta Kobejna kako priča da su današnje generacije glupe? Sedokosog Džima Morisona koji tvituje o teorijama zavere? Džona Lenona koji trči da se slika sa Borisom Džonsonom? Džordža Besta koji trezan dolazi na Skaj sports da nešto mudruje? I oni su umrli na vreme.

Dijego je umro sa 60 godina, a u stvari je, ima greška na onoj Vikipediji, umro sa 27, da ostane zauvek mlad, da ne dozvoli da sa njim umre i fudbal. Ne može fudbal nikada da nestane dok postoji Dijego Armando Maradona, a on će postojati dok god ima fudbala, i taj perpetuum mobile obezbedio mu je večnost.

I nešto još važnije: samo je Dijego, dobro, i još nekoliko ljudi u istoriji, ali malo je to društvo, nema ih ni za dva fudbalska tima, samo je Dijego mogao postati veći time što je umro.

I veći i važniji i korisniji.

Ovako ga slave u Buenos Ajresu (©AFP)

Obično obavimo sve što imamo na ovome svetu, čak i ako nam se život ugasi iznenada, retko ko ode bez ikakvog pozdrava. Ali još su ređi oni koji imaju zadatak i kada odu.

Taj Dijegov je baš ozbiljan, i opet će nas se optužiti da se bavimo onostranim, a mi samo beležimo kako jeste, mi samo uviđamo stvari i opisujemo ih.

Jedino je u smrti Dijego mogao pomoći svojoj Boki.

Jedino će u smrti Dijego pomoći svom Napulju.

Da ga je neko pitao, da li bi Maradona potpisao takav ugovor – daj titulu na Bombonjeru, daj titulu na San Paolo, pa da se ne zajebavam više – i zapečatio ga sopstvenom razređenom krvlju?

Ovako u Napulju (©Reuters)

A možda ga je i pitao. Možda je baš to bila početna cena da on ode sa svega 27 godina i tek kojom preko. Pa je Maradona rekao tom crnom koscu – malo je, hermano, ali ako dodaš i da Argentina te iste sezone postaje prvak sveta, krenuću sam.

Jeste li ikada imali priliku da čitate crnogorske čitulje? Kao i svako društvo koje neguje kult smrti, i ono se u čituljama vrlo često obraća pokojniku. Ima tih smrtovnica u desetercu, ima onih koje su čak i šaljive, najviše potresnih. A jednom se u novinama pojavila umrlica u kojoj je bilo samo ime pokojnika, možda njegov nadimak, i svega pet reči: “Sve se nadam – nije istina.”

Danas, ni dve godine otkako je otišao Dijego, ima sve više onih koji bi mogli da kažu “Sve se nadam – istina je”.

Sve se nadam, a neću da izgovorim, ugrize se svako od njih za jezik što je brži od pameti, za prste što su brže od tastature, sve se nadam da je istina.

Da će, sada kada je Dijego režirao najneverovatniji rasplet u istoriji argentinskog fudbala, da će titula stići u Napulj.

Da će ponovo ustati mrtvi, da krenu u procesiju prema Foreroti, usput da pokupe svoje žive, da ih podignu sa nedeljnog ručka, da im kažu da ima nešto važnije od porodice.

Da će se otvoriti nebo plavlje od Tirenskog mora, da će se Vezuv izbaciti piroklastični izliv toliko visoko da može da se vidi do Rima, do Milana, do Torina, do Barselone, do Buenos Ajresa.

A ovako u meksičkoj Maradonijanskoj crkvi (©AFP)

Da će proplakati njegovi murali na napuljskim ulicama, da će zamirotočiti ikona što u svakoj južnjačkoj kući koja do sebe drži stoji tik pored Bogorodice, da će dolaziti naučnici koji nikada nisu čuli za fudbal i češati se po glavi što zidovi u jednom prljavom gradu odjednom mirišu na Argentinu, na znoj, na kokain, na najlepše žene sveta.

Sve se nadam, a ne smem da izgovorim, pomisliće svaki od njih kao da daje čitulju Dijegu ili čitulju fudbalu, sve se nadam da je ovo ta sezona.

Vide onog Gruzina sa spuštenim štucnama kako deli magiju, vide onu ćelu Lučana Spaletija pa im se učini da je to ćela Otavija Bjankija, jer broj pobeda zaredom je isti, pa što ne bi bilo i sve ostalo, vide neke kovrdže na glavi i nisu sigurni je li Osimen ili možda Kareka, i shvate: pa da, ne može da ne bude ta sezona.

Bilo je mnogo tih lažnih nada, i u istim ovakvim redovima se govorilo da je još jedan Skudeto tu, nadohvat ruke, samo ga treba dodirnuti prstima, ali više to beše od pustih snova i od sokoljenja nego što se stvarno moglo dogoditi.

Nešto je nedostajalo. Hrabrosti i znanja, dobro, toga nikada nije naodmet, ali biće da je nedostajao Dijego, i njegov dogovor, i njegov ugovor, i njegov stadion.

Napokon ima dom, onako kao što ga za života ta nemirna duša nikada nije našla. Napokon zna zašto je ostavljen taj stadion baš tako, zašto nema krov kao ove moderne građevine: to je da bi Dijego odozgo mogao da gleda svoj Napoli.

Ima li nešto što sad nedostaje, pitamo se i mi, pita se i Napulj što opet sa vrha gleda Seriju A, onako kao što nije od Dijegovog doba?

Nije strpljenje, toga je bilo i previše; nije ni sreća, celu je nesreću sa sobom poneo Dijego na onaj svet i sada je raspodeljuje mnogo poštenije nego što je to Gospod umeo da radi.

Ništa ne nedostaje, za novi život Napolija bila je potrebna, izgleda, samo jedna smrt. Ona najveća.

Ali zna sopstvenik i junak te najveće smrti, dok zaokružuje prvo slovo ugovora – “Boka osvaja titulu, i to tako da se zanavek pamti, i to tako da ni mene te noći ne pominju” – i stavlja ga ad akta, da bi postojalo nešto još bolje čak i od Skudeta koji mu je obećan.

Da se uradi i ono što nije stigao, da se osvoji Liga šampiona, ono takmičenje u kojem nikada nije zaigrao.

Ali pre toga mora Dijego da završi i onaj dodatak, ono treće, ali ne manje važno. Ono o Argentini i Mundijalu.

Tako mu je obećano, zato je i umro na vreme.