PRELAZZI: Petržalka, moj najteži poraz

Ima ona "Pamtim samo sretne dane", i neka je laka crna zemlja velikoj Gabi Novak, ali ne stoji, nije prirodno, prirodno je da pamtiš mračne dane, da sanjaš poraze, da te budnim drže slomljene nade.

Mogao bih, u pola te neprospavane noći, da izdeklamujem najmanje pet utakmica koje su mi od života napravile pakao, zbog kojih sam doslovno ridao ili, još gore, samo ćutao. Počinje negde sa Argentinom 1990, proteže se na onaj nesrećni Superkup Evrope sa Mančester junajtedom, i onda svi ti ksamaksi, bordoi, čelsiji, reali, o košarci nemojmo, ona nas je doslovno izjela.

Ali nijedan mi poraz nije teško pao kao onaj tima koji uopšte ne volim, kojeg sam zapravo pokušavao da mrzim, i katkada mi je to i uspevalo.

I sama najava intervjua sa Jurajem Čobejom, golmanom Artmedija Petržalke, na Mozzart YouTube kanalu – čovek izgleda isto kao pre dvadeset leta, mada je tad izgledao kao da mu je 54, tako da mu dođe na isto – verovatno je raskopala traume mnogim navijačima crno-belih. No mene je, eto, a nisam navijač Partizana, mene je raznela.

Moj najteži poraz, pitajte me u 3 ujutru, pitajte me u 18 časova već blago pripitog, pitajte me u 23 časa kada nam sviraju fajront pa ne znamo da li dalje i gde.

"Partizan - Petržalka", to je moj konačan odgovor.

U godinama koje će uslediti polako ću prestati da idem na stadion, tako da više nikome, a ponajmanje sebi, nisam morao da se pravdam za tu avgustovsku noć i za sva svoja pomešana osećanja; i nije morao da se desi Čobej – a sećamo se i Jana Kozaka, koji će posle igrati i u Engleskoj, za VBA, i Vaščaka i Halenara i Borbeljija, i sećamo se priče o tome da Petržalka neće ni postojati malo posle te Lige šampiona, jer i nije bio neki klub – ali je malo morao da se desi Čobej.

Dobro, dosta okolišanja, zašto je nekome ko je odrastao navijajući za Crvenu zvezdu (što je automatski trebalo da znači protiv Partizana) i čiji je ujak zapravo igrao za Zvezdu, pa je onda i celo Žarkovo navijalo za Zvezdu, zašto sam se potresao zbog Partizana tog avgusta 2005? Zašto Juraj Čobej nema pojma šta mi je, šta nam je uradio?

Evo, dakle: tata je bio "otrovni" grobar. Koliko otrovni? Pisao sam već o tome, za studentskih dana nije ga mrzelo da krene iz "Rifata" ili "Penezića" drito na "Marakanu" samo da navija protiv Zvezde, ma protiv koga igrala Zvezda; i nije propustio nijednu utakmicu Partizana.

Zapravo, kad bih mogao i danas da ga pitam, verovatno bi njemu, u 3 ujutru ili u 23 časa, najveći poraz u životu bio što mu je sin postao zvezdaš. (Sestru je, valjda je i to prirodno, uspeo da zadrži do kraja na svojoj strani).

S godinama je smekšao, pa svi mi smekšamo, valjda, dođeš u doba kada te pomalo i ne zanima, čak ti nekada bude tužno što te više toliko ne zanima, što tvoj tim iz detinjstva, iz mladalaštva, izgubi u kvalifikacijama za Ligu šampiona a ti se samo poslovično razočaraš i sutra si već kao nov.

Ali nikada mu, čini mi se, a pamtio je – imao je dovoljno godina da bude više nego svestan, ta bio je skoro tinejdžer – i ono finale Kupa šampiona u Briselu, nikada mu ništa nije teže palo od te proklete Petržalke.

Godinu dana pre tog ludog dvomeča– možda i dve najneverovatnije utakmice koje su završene 0:0? – umrla je naša mama, njegova supruga.

I opet, Gabi i drugi, vreme baš i ne leči, dvanaest i kusur meseci i dalje je tumarao po kući, probali smo i sa psom, probali smo i da budemo tu, sestra i ja, celog leta, da idemo tamo-amo, i skoro ništa nije pomagalo.

Možda sam ja uvrteo u glavu, a možda je samo tako izgledao, kao da bi još jedan plasman Partizana u Ligu šampiona mogao da mu, te noći ili te jeseni, vrati osmeh na lice.

Pamtim to, reći će pjesnik, kao da je bilo danas: i gde je bio televizor, i gde je sedeo on, i koliko je bilo toplo, i bilo mi je, sve do penala, žao što ga nisam iscimao da prevali tih 500 kilometara i ode opet na stadion, kao kada su bili mladi; pamtim i sve one promašaje, i kada se komentator – u našem delu zemlje utakmicu je prenosio Đorđe Kustudić – razdrao "U zatvor!!!" za neki Bojin promašaj, a bilo ih je onoliko, da biraš.

Gledao sam i ćutao, znojio se kao da sam ja, a ne on, zadojen crno-belim mlekom, i sve bih, možda čak i Istanbul koji se desio svega tri meseca ranije i uspeo da meni vrati malo optimizma, sve bih menjao samo da ga je dao Boja, ili Simon koji je nosio broj 1 na dresu, beše li, za malo radosti i za Partizan u Ligi šampiona.

Život nije pesma Gabi Novak, niti bilo koja druga pesma: Partizan ga ne daje, pa su produžeci pa ga ni tamo ne daje, pa onda Juraj j...ni Čobej i sve to, i posle samo ćutimo i gledamo u prazno, s utišanim televizorom, jer ne znam šta da mu kažem, jer ne znam da li je ovaj poraz, zbog svega što se desilo godinu dana ranije, sada manji ili veći.

Ako sam posle toga i mrzeo Partizan, mrzeo sam ga zato što nije pobedio te noći; kada je bio onaj Anderleht, pozvao sam ga i čestitao mu i nadao se da je sada makar prošlo dovoljno vremena, od gubitka ili od Artmedije, da sam nešto više crnohumorno raspoložen, mogao bih da kažem da je i njemu Partizan skratio život, ali svakako mi je krivo, i biće uvek, što ne mogu da mu pošaljem taj link pa da opet ne govorimo ništa zbog Juraja Čobeja i Petržalke.