PRELAZZI: Petak kada je otišao Jirgen

Prvo, kažu, bude šok. Pa neverica. Pa neprihvatanje. Tuga dođe nešto kasnije, kada počneš da razmišljaš o budućnosti, a ona odjednom ne izgleda onako kao što je izgledala juče. Ili, okej, jutros.

Bude ti bolje – ali dotad moraš da prođeš kroz sve faze – bude ti bolje tek kada se zagledaš u prošlost. Jer u prošlosti su i ponos i sreća, i uzdignuta pesnica i beli zubi i stisnute usne. U prošlosti je ono "možda je bilo nekada, ali je bilo".

U prošlosti su sanjalice koji su postali vernici. I tri napadača, i golman koji ga daje glavom, i pijana iberijska noć, i brazilski umetnici i egipatski kraljevi, i trk do tribine sa navijačima, i zagrljaj. Baš mnogo zagrljaja.

U prošlosti su, još važnije, i lekcije.

Bio je 12. jul, godine 1974, pedeset je godina dakle, i možda su vesti nekada putovale sporije, ali su putovale, vest je kao voda, ili kao ljubav, ne možeš da je zaustaviš, ne možeš da je ignorišeš.

Tog dana, Bil Šenkli, tvorac modernog Liverpula, čovek koji je uzeo taj klub kada je bio na najnižim granama u čitavom veku i odveo ga u budućnost dok se ovaj batrgao, tog dana Bil Šenkli podneo je ostavku.

Odjednom. Niotkuda. Posle 15 godina, posle skoro 800 utakmica, posle jednog evropskog trofeja i tri titule.

BOMBA: Jirgen Klop napušta Liverpul na kraju sezone!

Šta dalje za Klopa? Ako me pitate sada – neću više da radim! U Engleskoj nikad niko sem Liverpula

Ima taj klip sa ulica Liverpula, novinar Toni Vilson izašao je da pravi anketu o tome šta narod misli što Šenkli ide; od jednog do drugog sagovornika – kose su sjajne, moda je ludačka – i niko mu ne veruje.

"Ne zajeb...", bio je prvi, pa drugi, pa peti odgovor.

Naravno da je nemoguće. Naravno da Bil Šenkli ne može da ode iz Liverpula kada je on, na mnogo načina, Liverpul.

Samo što se dogodilo, na kraju će 12. jul 1974. u istoriji grada i kluba i fudbala postati onaj dan koji nikada ne zaboraviš, znaš gde si bio i šta si radio kada si čuo tu vest, bilo da si je čuo na radiju ili pročitao na kakvom ekranu ili ti je rekao novinar ili je, dobro, to tad nisu znali, stigla "push notifikacija", verovatno bi mislili da smo ludi što uopšte prihvatamo "push notifikacije".

A nije da nije bilo nagoveštaja: Šenkli je uvek govorio da će njegova menadžerska karijera imati "nagli kraj", samo što su svi mislili da on to priča o srčanom udaru kada se izgubi od Evertona ili Lidsa.

Imao je 61 godinu, bio je umoran, bio je isceđen, nije više imao energije da radi to iznova i iznova i iznova i iznova i iznova; u isto vreme, doneo je uspehe i osmehe u grad i na drevni, čuveni stadion.Bio je otelotvorenje onoga o zlatnom nebu na kraju oluje, iz pesme koja se zbog njega pevala nikada jače.

I onda više nije mogao više. Naredni septembar, nova sezona, izgledalo mu je predaleko, mogao je – ima i takvih primera koliko hoćete – da ostane protiv svoje volje i svog srca, ali Bil Šenkli ne bi bio takav, ni tada ni danas.

Zato je morao da ode.

"He made the people happy", to je sve što piše na njegovom transparentu, na njegovom spomeniku, to je sve što svako od nas želi da mu piše na nadgrobnoj ploči.

Činio je ljude srećnima.

Jirgen Klop (©Reuters)

A malo te stvari usreći kao taj prokleti fudbal, malo šta te baci u najveću euforiju i izvuče iz najgoreg stupora; i malo te stvari rastuži kao jedna obična fudbalska vest.

Bio je 26. januar 2024, pričaće se decenijama kasnije, kao što se i danas priča o Danu Kada Je Otišao Šenkli. I možda su vesti tada putovale brže, ali svejedno nisi mogao da ih ignorišeš, vesti su kao voda, kao ljubav, kao tuga, čak i kada su one koje ne želiš da čuješ.

Pardon, posebno one koje ne želiš da čuješ.

Tog dana, Jirgen Klop, tvorac (post)modernog Liverpula, čovek koji je uzeo taj klub kada je bio na najnižim granama u čitavom veku, i odveo ga u budućnost dok se ovaj batrgao, tog dana Jirgen Klop podneo je ostavku.

Odjednom. Niotkuda. Posle osam godina, posle 460 utakmica, posle evropskog trofeja i još nekih trofeja, ne zna im se broj (zna im se broj i broj je predivan), posle titule, onoliko čekane. U godini kada sve liči na neki novi temelj za neke nove uspehe, na Liverpul 2.0, kada miriše na nove trofeje.

"Ne zajeb...", bila je prva reakcija navijača Liverpula, pa i ne samo njih. Naravno da Jirgen Klop ne može da ode iz Liverpula kada je on na mnogo načina Liverpul.

A može. I mora.

Oh, biće on tu do kraja sezone, uprkos njegovim željama svaka utakmica, ma svaki minut biće proslava svega što je uradio i svega što je bio, ali 26. januar 2024, to je dan koji nikada nećeš zaboraviti, znaćeš gde si bio i šta si radio kada si čuo tu vest, bilo da si pročitao na ekranu telefona ili je stigla poruka ili ti je, dobro, to baš znamo šta je, bljesnula "push notifikacija".

Sa peharom Lige šampiona (©Reuters)

Kako da ne bude proslava? Zapravo, upravo zato nećemo danas o osmesima, o presinzima, o zubima, o ruci na srcu i podignutoj pesnici, o jakni, o kačketu, o naočarima, o besu, o svađi sa četvrtim sudijom, o pesmama, o transferima, o greškama, da, pričaćemo i o greškama.

Ima do maja meseca sasvim dovoljno prostora da se o svemu tome piše i govori, i sa svakom rečju i svakim klipom, ona tuga će se polako pretvarati u ponos. U radost.

"He made the people happy", to je sve što će ostati iza Jirgena Klopa, kao iza njegovog slavnog prethodnika. To da je od ljudi koji su sanjali napravio ljude koji veruju.

Dobro, ostaće i oni trofeji, ali šta je trofej spram osećaja da je bio pravi čovek na pravom mestu, baš u pravo vreme? Bagatela...

Sve to će doći kasnije. I racionalizovanje, i prihvatanje da je Jirgen Klop zaslužio da ode onako kako on to želi. (A znali smo to od početka, samo smo se nadali da nikada neće zaista upotrebiti tu mogućnost, mada je bilo nagoveštaja pre godinu-dve; i mislili smo da će se predomisliti, kao što se nekada Keni predomislio).

A danas? Kada prođe šok, pa prođe neverica, pa prođe tuga, ostaće prošlost, i u njoj lekcija, crvena, fudbalska, životna.

I sa peharom Premijer lige (©Reuters)

Kada je Bil Šenkli 12. jula 1974. godine podneo ostavku, bio je to kraj Liverpula koji je dotad postojao.

Bio je to početak Liverpula koji postoji i danas.

Jer iako niko nije mogao da zamisli da će ikada neko drugi sedeti na tom mestu, da će se ikome pevati pesme kao što su se pevale Bilu Šenkliju, da će iko biti voljen i poštovan toliko da mozak, da srce, ne mogu da prihvate da hoće da ide i da mora da ide.

A onda je došao Bob Pejsli, da nadogradi ono što je njegov prethodnik započeo; Bob Pejsli, koji je jednako osećao klub, koji ga je jednako voleo, i grad je već voleo njega, i već se radovao zbog njega.

Postoji takav, naravno, svi znamo kako se zove taj novi Pejsli i gde trenutno stanuje i šta će sutra raditi, i pričaćemo o njemu mnogo, ali posle maja; tada će opet postojati budućnost i neke nove pesme, dobro, i prepevi starih.

Do tada ćemo gledati u prošlost kao u sadašnjost, u sadašnjost kao u prošlost, u čoveka koji je usrećio ljude, čak i onda kada ih je najviše rastužio.