PRELAZZI: Pepov rodoslov – Mesto za Maresku

U svakoj poštenoj crnogorskoj kući stoji porodično stablo. To je zapravo uramljeni beli papir na kojem je neko, obično star i dokon dovoljno da zivka telefonom pretke i potomke i da obilazi parohiju, ispisao imena članova familije, sve tamo do 16. ili 15. veka.

U svetu sporta, posebno američkog – neki bi rekli da je to zbog surevnjivosti i sujete našeg fudbala, no možda pre zato što njihovi "hed koučevi" imaju na desetine pomoćnika, asistenata i savetnika – postoji nešto slično.

Zove se "coaching tree" i američki novinari mnogo vole da ga crtaju, kao da su matorci iz Vasojevića: na vrhu je jedan trener, mudra glava koja je ili nesebično delila svoje znanje, ili su im ga neki pokrali i onda otperjali s njim.

Postoji ono čuveno stablo Grega Popoviča (a taj je kao valjda Srbin sigurno i na nekom "pravom" porodičnom stablu?), a u NFL-u je vazda aktuelna priča o izdancima Bila Beličika.

Legendarni trener proizveo je 17 direktnih naslednika u NFL-u i na tamo skoro jednako važnom koledžu, a onda su ti naslednici imali svoje, pa sada ispod starine radi ukupno 13 glavnih trenera u celoj ligi.

Ako niste voleli Beličika, onda verovatno ne volite te revolucionarne, izvikane, megauspešne trenere, pa će biti da niste ludi ni za aktuelnim evropskim prvakom (ah, bole li prsti kad treba to da se napiše?) Pepom Gvardiolom.

A u tom slučaju, verovatno vam se neće dopasti što Gvardiola polako postaje Beličik, što njegovi puleni, oni koji su sarađivali s njim i studiozno pratili svaki njegov korak i svaku njegovu misao, polako izlaze iz svetloplavog gnezda i kreću na samostalno putovanje.

Neće svi biti uspešni, jasno, niti će imati iste prilike, niti će zaslužiti strpljenje kao što je to uspeo da uradi zasad najvažniji epigon, Mikel Arteta, ali će nastaviti da presađuju i nadograđuju Katalončev pelcer, sve dok pola fudbala, kako je krenulo, ne bude formirano Pepovim taktičkim "vjeruju".

Neće, možda, ni svi biti dobri, i još se nije ohladio potpis, ma šta, još se nije ni osvestilo tamo u Lesteru da je skorašnji šampion Engleske ispao u Čempionšip, a porota je već zasela da da svoj sud u novom "malom Pepu", koji je umesto Seltik Parka odabrao Kings Pauer.

Gvardiola i Pep Mareska (©Reuters)

Ne zna se, istina, koliko će ideje koje je naučio na Etihad kampusu – Gospode, groznog li imena – biti primenjive u drugom rangu takmičenja, ali imidžom već toliko podseća na svog učitelja, kao da je "doppelganger" kojem nedostaju kišne noći u Stouku, pa je rešio da se klonira.

Jedini, pride kratki i neuspešni izlet u "prave" trenerske vode, Enco Mareska je imao takođe u drugoj ligi, ali u Parmi, koju je vodio svega nekoliko meseci. U Italiji je to češće praksa, da neki mladi trener na početku karijere bude brzo smenjen, ali ga se ne proglašava netalentovanim zgubidanom; naprotiv, podrazumeva se da su to dečje bolesti koje treba preležati čim pre.

Engleska, pa čak i Čempionšip, umeju da budu mnogo brutalniji prema početnicima, pa je odluka Lester Sitija da "Projekat: Povratak" poveri nedokazanom trenerskom imenu naišla na osudu kako onih koji ne mirišu Gvardiolu, tako i onih koji smatraju, uprkos tome što ih stvarnost redovno demantuje, da se iz Čempionšipa uglavnom može pobeći sa raznim alardajsima ili rednapima ovog sveta.

Ako je poruka da žele da okrenu novi list, "Lisice" zapravo ne rizikuju mnogo. Većina igrača iz prethodne sezone će otići, ko zato što želi, ko zato što mora, a izborom novog menadžera šalju poruku da im je stalo da makar izgleda kako je ovo poduhvat na duže staze.

No postoji i jedna druga nit priče, ona koja se u interesantnoj storiji o talentovanom momku s juga Italije koji je postao oslonac one prve evropske Sevilje često zaboravlja; a koja će od avgusta biti u središtu pažnje poklonika Čempionšipa, dogodine još jače i još neverovatnije lige.

Jer pre nego što je bio tek epizodista u Juventusu, pre nego što je dečko s juga Italije prošpartao uzduž i popreko prvo svoju zemlju, a onda u Andaluziji postao ikona – ko bi zaboravio dva gola protiv Midlzbroa, od kojih je sve krenulo, zbog kojih se Sevilja pretplatila na Kup UEFA i njegove verzije? – i pre nego što ga je Pep uzeo pod svoje okrilje i nesebično hvalio njegovu studioznost i posvećenost napredovanju, Mareska je imao jednu neveliku, ali bitnu epizodu u Engleskoj.

Ne tek u Engleskoj, nego u Prvoj diviziji, kako se tada zvao Čempionšip. Nazvali smo ga brutalnim, i to je danas zbog kvaliteta – pogledajte samo imena klubova koji će ga činiti dogodine, verovatno fali samo Everton pa da žurka bude potpuna – ali tada je bio više zbog načina na koji se igralo.

U toj i takvoj Prvoj diviziji, Enco Mareska, Talijan, stranac, fizički ne toliko spreman, klinac – u tom trenutku kapiten italijanske juniorske reprezentacije! – snašao se toliko da ga i danas u Vest Bromviču pominju.

Više ugledni no uspešni Albion tavorio je u sredini tabele, uprkos tome što su Mareska u sredini i Li Hjuz u napadu bili prave napasti; nadarenog klinca koji se dokazao u najtežim mogućim uslovima za jednog južnjaka pratio je Juventus i izdvojio tada ogromnih četiri miliona funti za njega.

Mareskin gol u finalu protiv Midlzbroa (©Reuters)

Nije Enco možda ostvario svoj puni igrački potencijal; na kraju krajeva, nikada nije debitovao za seniorsku reprezentaciju, mada je za onih nekoliko godina u Sevilji bilo kletvi upućenih selektorima Azura što su ignorisali vrednog momka.

Sada će imati šansu da ostvari svoj trenerski potencijal, sve sa reflektorima uperenim u njegovu ćelu.

Jer Mareska, poslednji pupoljak jednog mladog trenerskog "coaching tree", možda se, dok Hotornsom naredne sezone budu odjekivali aplauzi, seti kako je pre celih četvrt veka stigao u Englesku, gde niko nije znao ni za njega ni za Pontekanjano i gde ih je, iskreno, briga bilo i za Milan i za Juventus.

I svi će želeti da vide kako se "mali Pep" snalazi, i dobar deo će a priori navijati protiv njega, ne bi li se sprečilo ili makar usporilo granjanje rodoslova na čijem je vrhu Katalonac, i, sve bleđe i bleđe, jer tako sa precima biva, oni koji su uticali na Pepa, kao Huanma Liljo, Kapelo, Klemente, Krojf.

Jedan genijalac na vrhu i gomila onih koji bi da budu kao on, i koji šire njegove ideje, ma koliko da ih kamufliraju, kao što je to uradio Arteta; ma mora to biti veći Gvardiolin uspeh čak i od ovog ušatog pehara za kojem je goreo toliko godina.

Kao da je Bil Beličik, kao da je iz Vasojevića.