PRELAZZI: Pedro Pauleta i ponos Azora
Vreme čitanja: 6min | sub. 14.12.24. | 10:02
Živeti na tamošnjim ostrvima mora da je lepo, a igrati fudbal i još biti uspešan, e to je već uživanje
Stari Grci su ih zvali Ostrva blagoslovenih. Tamo su, prema legendama – a svaki je kamen u Grčkoj znao poneku legendu – bila Jelisejska polja, tamo su živeli heroji, isključivo oni odabrani.
Stari su Grci znali nešto o geografiji, ali ne sve: Mediteran je bio njihov svet i bio im je dovoljan. Kada bi neko izvirio iza njegovih vrata, učinio bi to kao što se čovek koji se plaši visine naginje sa prozora, s mešavinom straha, panike i želje da ipak napravi još taj jedan korak...
Izabrane vesti
Ta Ostrva sreće, “makaron nesoi", nalazila su se negde kad izviriš, pa desno, na pučini nakon Gibraltarskog prolaza, u okeanu koji ćemo upoznati kao Atlantik, i možda su Grci i mogli da stignu do njih, ali zašto kvariti dobru priču, zašto saznati da ih je Hesiod lagao?
Danas znamo da na Makaroneziji, kako se nazivaju ostrva daleko od Gibraltara, ta četiri vulkanska arhipelaga, Azori, Madeira, Kanari, Zeleni rt, ne žive nikakvi heroji, mada se povremeno na njima rodi poneki čovek koji deluje veći od ostalih – ili makar sebe takvim smatra.
Da li je vekovna ili, hm, novotalasna naša (pogrešna) ideja o životu na rajskim ostrvima? U umu nas kontinentalaca, posebno ovako kada je sipljivi decembar i kada mrak pada u devet ujutru, na arhipelazima se živi po stotinu godina, osmehuje i ne oboleva, ni od čega, a ponajmanje od nečega ozbiljnog. Mi koji smo osuđeni na život u smogu mislimo da bismo se odmah menjali sa svakim, sa bilo kojim Ostrvljaninom, i ne razumemo da se oni sele, da odlaze bilo gde.
Kao onaj jedan koji će napraviti ime prvo u matici, pa će onda ceo svet saznati za njega, koji će davati golove na sve moguće načine, i koji će nekoliko godina biti smatran jednim od najboljih špiceva na planeti, mada će ga mnogi osporavati.
Ne, ne onaj što troši svoje poslednje igračke dane u Saudijskoj Arabiji; ovaj o čijoj ćemo postojbini danas pričati, ovaj koji će nam biti vodič kroz taj grad na vulkanu i kroz klub koji zaslužuje da se više o njemu priča, on je rođen zapadnije, on je tamo gde je više kišovito, njegov je put morao da bude još teži...
Kao i Kristijano Ronaldo, i Pedro Migel Kareiro Resendeš – o njemu je reč, o Azorima, o njihovoj prestonici Ponta Delgadi, ali najviše o Santa Klari, klubu koji je ove zime hit portugalskog prvenstva – bio je, eto i to je nama iz dosadne unutrašnjosti teško da zamislimo, izvrgnut ruglu zbog svog porekla i akcenta.
Madeira i Azori možda deluju kao idealno mesto za provesti penziju, ali su za Portugal ljuta provincija, a zna se kako prolaze provincijalci u velikim, prljavim gradovima, i zašto moraju da budu za makar 250% vredniji i uporniji od lokalaca.
Na sve to, Pauleta je morao da savlada i nostalgiju, valjda kao žig utisnutu svima koji su rođeni s mirisom mora u nozdrvama, sve dok napokon nije shvatio da ga njegov put mora odvesti dalje od Santa Klare.
Preko La Korunje, gde će osvojiti onu čudesnu titulu, mada će Roj Makaj pokupiti većinu aplauza, i Bordoa, Pauleta je stigao u Pari Sen Žermen, samo što to nije bio ovaj Pari Sen Žermen – ako "ovaj" PSŽ uopšte više postoji? – i tamo će postati heroj Parka prinčeva, pre Kavanija, pre Ibrahimovića.
U gotovo svakoj sezoni Pedro će biti najbolji strelac PSŽ-a, a saigrači su bili šareni i izazivaju nostalgiju; a u nekoliko navrata biće proglašavan i za najboljeg igrača Lige 1. Za taj se naslov često borio sa onim zvrkom Ludovikom Žilijem...
Najčudnije u celoj priči bilo je što je Pedro Pauleta već zagazio u četvrtu deceniju života kada je stigao u Pariz i mnogi su mislili da je njegovo vreme već prošlo.
Nije bilo prošlo, još će mnogo puta raširiti ruke kada postigne gol, a da nije bilo Novih Grka – vazda spremnih za legende o herojima – Pedro Pauleta bi postao i prvak Evrope one neverovatne 2004.
Danas je on čovek koji gazi već šestu deceniju – "do you feel old now?", što bi rekli na Tviteru – i kažu da živi mirno i povučeno u Ponta Delgadi, na rodnim Azorskim ostrvima, sem ako ne smatrate da je gledanje utakmica njegovog dečačkog tima suprotno od "povučenosti".
Svejedno, i dalje je najveći fudbalski sin okeanskog arhipelaga – ono što je Kristijano Ronaldo za Madeiru, je li, samo sve na nižem nivou – i prva asocijacija za klub za koji jedva da je i nastupao.
Makaronezija možda nije prestonica bogova, Santa Klara možda nije grčka heroina, ali ovaj fudbalski klub ima nekoliko stvari po kojima je poznat, ili makar manje nepoznat: to je jedini klub sa Azora koji je ikada igrao u najvišem rangu portugalskog fudbala i samim tim je najzapadniji evropski klub u svim ligama.
Recimo to ovako: kada bi se domogli Evrope, pa ih žreb namestio da igraju s nekim iz Kazahstana, skoro da bi mogli da biraju na koju će stranu da krenu da bi stigli na drugu stranu planete.
Ovog decembra to "ako bi se domogli Evrope" ne izgleda kao vic koji ostrvljani pričaju u sezoni kiša. Santa Klara trenutno zauzima četvrto mesto na tabeli Primeire, a pre dva kola je otišla u Lisabon i tamo tukla pogubljeni post-amorimovski Sporting. Velika trojka pa mala Santa Klara, sa stadiona Sao Migel – dva sveca, neka se nađu, samo da se ne svađaju – i to je, kažu, tek početak.
Klub koji se tek vratio u Prvu ligu ne želi samo da postane etablirani član elitnog ranga, nego ono što je ovom delu Makaronezije nedostajalo: razlog da se bude ponosan, da se ne navija za Benfiku, Porto ili Sporting, da se više voli Pedro Pauleta nego Kristijano Ronaldo, uz sve što je potonji uradio za portugalski fudbal.
Za početak, ideja je da se najbolje što Azori imaju okuplja prvo u Ponta Delgadi, umesto da se klinci već u kratkim pantalonama sele na kontinent; Santa Klara je počela da gradi moderni trening centar i da ulaže u skauting jednako koliko u plate prvotimaca, zbog čega su nakrcali ekipu mladim Brazilcima.
Predsednik Rikardo Pašeko oko svih tih strukturalnih ulaganja – stadionu je očajnički potrebno renoviranje – u klinču je sa regionalnim vlastima: Azori su autonomna regija Portugala, a on smatra da političari ne razumeju zašto je fudbal bitan, posebno ne razumeju zašto je bitno da Azori imaju fudbalski klub, pa još i uspešan fudbalski klub.
Santa Klara daje dva ili više golova na gostovanju Aruki, kvota 2,60
Kada bi Makaronezija bila ono što može da bude, kada njeni žitelji ne bi zavideli nama kontinentalcima makar pola koliko mi zavidimo njima, jer se tamo ljudi ne razboljevaju i nikada nisu tužni, kada bi Santa Klara – ove nedelje gostuje na severu zemlje, fenjerašu Aruki, i blagi je favorit – stvarno postala ponos Azora, i dalje bi Pedro Pauleta ostao najveći sin vulkanskog arhipelaga.
Ali, možda bi vremenom dobio društvo, možda bi se javili neki novi heroji, tamo daleko iza Gibraltara, na najzapadnijoj tački evropskog fudbala.
PIŠE: Urednik Nedeljnka i kolumnista Mozzart Sporta