PRELAZZI: Pat Nevin protiv Fabricija Romana

Postoje sajtovi, postovi po internetima, ma cele monografije sa temom “100 filmova koje morate da odgledate” ili “100 knjiga koje morate da pročitate pre nego što umrete”, i tu su uglavnom klasici, neke stvari koje pripadaju “opštoj kulturi”, ma šta god to značilo.

Ima i onih sa “najboljim knjigama o sportu” ili “najvažnijim fudbalskim štivima”, i tu bude svašta zanimljivo, zaista.

Autobiografija Patrika Nevina “Slučajni fudbaler” u bilo kom drugom letu, u bilo kom drugom prelaznom roku, možda ne bi našla mesto u tim predlozima.

Morali biste ili da budete opasni navijač Čelsija, ili da se baš ložite na stari engleski fudbal iz osamdesetih, ili da ste pratili karijeru čoveka kojeg i sada možete po Londonu videti za DJ pultom kako vrti najbolje stvari od panka i nju vejva do brit-popa, ili da ste čovek koji, tako, guta sve.

Tek onda bi se razumelo zašto biste, iz čista mira, posegli za knjigom plavo-belih korica, u slavu njegove zemlje i njegova dva kluba u kojima je ostavio pečat.

Bilo kog drugog leta, kažemo, mogli biste da zanemarite sve te simpatične redove koje je (sam samcijat!) napisao bivši škotski reprezentativac i čovek koji je dva puta osvajao nagradu navijača Čelsija za najboljeg igrača sezone (što ga svrstava uz rame jednom Džonu Teriju i Đanfranku Zoli! I tek malo iza Franka Lamparda!), ali bila bi grehota da ne čujete, makar ovako iz druge ruke, šta je “The Accidental Footballer” i u čemu je njegova vrednost.

Nije to, dakle, samo zbog vrtloga nostalgije koji će vas poneti u osamdesete kao Doroti iz Kanzasa, u doba kada je televizija prenosila pola utakmice mesečno, na tribinama bili opaki momci – skloni rasizmu, ne zaboravimo i to – a tereni izgledali kao da ih je projektovalo udruženje veselih krtica.

Nije ni samo zbog Prve divizije pre Premijer lige, u kojoj su nastupali igrači što bi noć pre, a poneki i jutro uoči utakmice, drmnuli makar dve-tri krigle piva, pa ni tek zato što je svako poglavlje te simpatične knjige naslovljeno po nekom hitu Smithsa, The Jesus and Mary Chain, New Ordera i sličnih bendova.

Ni zbog, kad pomenusmo Smitse, epizode u kojoj Pat Nevin odlazi na gajbu kod Morisija, a onda mu ovaj otkriva da vrlo prati fudbal, i zapitkuje ga šta misli o novom pojačanju Mančester junajteda...

O nečemu je drugom reč, u ovim sedmicama i mesecima kada žele da nas ubede da se fudbal igra samo zbog para i ni zbog čega drugog; kad će svaki sopstvenik tastature i elementarne pismenosti zapeti, kao da su mu iz oka ispali, da brani ljude što su potrčali za arapskim novcem.

Ili bilo kojim drugim novcem, da ne bude da razdvajamo tu kvarljivu robu po nijansama. Jer su zaista nijanse...

Pat je Nevin svojoj knjizi, ma svojoj karijeri dao naslov “Slučajni fudbaler”, no zapravo je to priča o samoj suštini onoga “biti fudbalerom”; to je doba nevinosti u kojem je, zamislite, jedno nisko, brzonogo, driblinzima sklono krilo volelo da igra fudbal zbog igre i vica, a ne zbog para; u kojem je prvotimac i najbolji igrač Čelsija živeo u iznajmljenoj sobi sa cimerom i primao manje para od dobrog dela ljudi koji su dolazili da ga gledaju; u kojem je taj isti prvotimac i najbolji igrač Čelsija hvatao slobodne dane da noćnim vozom stigne u Glazgov i ode na tribine svog voljenog Seltika, uprkos tome što ga je taj klub kaširao kada je bio junior...

Rahim Sterling strelac za Čelsi protiv Liverpula – kvota 4,00

Došlo je tako neko doba da je Pat Nevin, da su svi patrici nevini, samo izuzeci, pa kada pročitate rečenicu da mu nije bilo ama baš nimalo bitno da li nastupa pred 30.000 ljudi na Stamford bridžu ili ga u Trećoj škotskoj ligi gleda 500, jer je važno uveseliti tih pet stotina i dati im nešto o čemu će pričati, onda to – ako ste dobronamerni, naravno – ne može da vas ne lecne.

I ne možete da se makar malo ne gnušate svih onih koji su u raljama agenata, Amerikanaca, Saudijaca ili bilo kojih drugih modernih zlikovaca.

Pat Nevin u dresu Evertona protiv Liverpula (Reuters)

Eto, Nevinov Čelsi danas će igrati protiv Liverpula za koji je nastupao Nevinov idol Kevin Kigen, a sve o čemu će se pričati – dobro, skoro sve, ima dovoljno narativa za celu “rotaciju” Mozzart Sporta – jeste hoću-neću Moizesa Kaiseda, i hoću-reću Romea Lavije, i to šta znači stotinu miliona funti, šta finansijski fer-plej (hah, dobar vic), i koliko je tu dobar neki agent.

A četrdesetak godina ranije, na istom stadionu Nevin uzme loptu u svom šesnaestercu, pa predribla Kevina Kigena, pa nastavi da dribla sve do protivničkog gola, ne da nekoga ponizi, ne ni samo zato što može, nego zato što TO znači biti fudbaler.

Lepota, radost, ludost, i aplauz sa tribina, i bogme svaka sočna psovka rivalskih navijača, koji ga posle sretnu u podzemnoj železnici – jer fudbaleri često idu metroom sa stadiona – pa požele da ga nauče pameti. I Pat Nevin se ne ljuti, baš kao što se ne ljuti na trenera koji odlučuje da mu da ausvajs da se izmotava na terenu isključivo ako je već 3:0.

Istina je, današnji i tadašnji fudbal su nebo i zemlja, i sve ovo je cena koju smo spremni i voljni da platimo da bismo svakog vikenda uživali u derbijima kao što je onaj koji nas čeka u Londonu ovog nedeljnog popodneva, od 17.30.

Diogo Žota strelac za Liverpul protiv Čelsija - kvota 3,50

Fudbal je postao spektakl, a društvene mreže i televizija su učinile svoje, pa sada taj spektakl traje duže od jednog driblinga i mnogo duže od 90 minuta (ne računajući ogromnu nadoknadu koja nas očekuje); u isto vreme, ti gladijatori su nam dati na izvol'te i postali potpuno otuđeni od nas – ne samo zato što niko od njih verovatno ne sluša Bouvija, Pink Flojd ili Undertones i nije odrastao na Džonu Pilu – zbog čega su navijači dva današnja rivala proveli poslednjih sedam dana pričajući o svemu sem o fudbalu, o svemu sem o dobrom fudbalskom potezu.

A ne tražimo mnogo, zaista, samo nekog “slučajnog fudbalera”, nekog polu, ma četvrtinu Pata Nevina, da izgleda – pa neka nas i prevari, neka i to bude samo predstava, samo šou! – kao da mu ni na kraj pameti nije ugovor od toliko-i-toliko hiljada funti nedeljno, kao da ga ne zanima šta piše i na TikToku, Tviteru i Threadsu najavljuje Fabricio Romano.

Da mu je važnija lopta u nogama, osmeh i fora, i da usreći one ljude na tribinama, i nas što to posmatramo izdaleka, maštajući o tome da je ta dva sveta, onaj što komunicira u milionima i onaj što ispunjava dečačke snove, ikada više moguće pomiriti.