PRELAZZI: Pankom na pustinju

Neki su voleli Ramonse, neki mnogo manje poznate Voidoids, neki će se do kraja života zaklinjati da su prvi pank bendovi bili Stooges ili New York Dolls, ma možda čak i MC5, i postoji škola mišljenja koja sa vrlo plauzibilnim argumentima može da tvrdi da je pank rođen u Americi.

Samo što su u muzici, kao u fudbalu, uostalom, emocije često mnogo važnije od hronologije.

Jedino je u Britaniji, tako klasno podeljenoj i umornoj od sebe i od sedamdesetih, mogao da nastane "pravi" pank; i tek kada pređe okean on će ponovo ličiti na nešto – zamislite to, primera radi, kao fudbal, koji jeste rođen u Engleskoj ali je stvarno upotrebljen u Južnoj Americi.

Nešto slično desilo se sa pank muzikom.

Zato je tek "drugi talas" panka zaista doneo ovu energiju, pokret, način razmišljanja u Sjedinjene Države. Tek tada je on mogao da ima značaj koji će imati, koji će trajati.

A najvažniji je bio jedan album, jedini pravi američki odgovor na Sex Pistolse, tako će se govoriti i decenijama kasnije, kada ni oni ni Jello Biafra više ne budu toliko bitni.

"Fresh Fruit for Rotting Vegetables" (1980) ima nekoliko vrhunskih stvari, od kojih su "Holiday in Cambodia" (o genocidu Crvenih Kmera i Pola Pota i zapadnoj civilizaciji koja to posmatra iz svojih udobnih automobila i studentskih domova) i "California Uber Alles" (o Džeriju Braunu, tadašnjem, a i kasnijem guverneru Kalifornije, koji za današnje populiste ipak izgleda kao kamilica) verovatno najpoznatije.

Ali važan je, u muzici, kao u fudbalu, uostalom, prvi utisak, a on je brutalan: album otvara trominutna pesma "Kill the Poor", kredo i manifest Džela Bijafre i Dead Kennedys.

Ona je o bogatašima koji ne prezaju ni od čega da drže mase podjarmljene, o borbi modernih Krezova da ne odvoje ni delić svog bogatstva za one koji nemaju, o tome da samo raja pravi zločine, pa oni koji toče šampanjac ne mogu da uživaju.

"Kill the Poor" bio je udarac u stomak, počev od kreštavih Bijafrinih vokala do opore poruke; bio je to album, bila je to pesma koja će dovesti taj novi pank u Ameriku, ovog puta "isprave".

Bila je to i pesma koja će jednu malu diskografsku kuću iz Londona vinuti među ozbiljnije igrače: Cherry Red Records postojao je tada već skoro deceniju, i imali su uspeha u onome što najbolje rade – reizdanja starih albuma počesto kultnih bendova – ali od 1980. pa sve do danas, njihovo ime postaće sinonim za ono "indi" u muzici.

Za nezavisnost po svaku cenu, ma koliko da su ih jurili da ih kupe, za srce i dovitljivost umesto jurcanja za zaradom, za moral, ako takvo nešto u muzici i fudbalu uopšte više postoji.

Nije bilo, i evo zašto smo pominjali fudbal od samog početka ovog teksta satkanog od (pank) muzike, nije bilo prirodnijeg sponzorstva, onda, od toga da Cherry Red Records postanu jedni od glavnih darodavaca kluba po imenu AFC Vimbldon.

I on je rođen iz bunta i tuge, kada je onaj stari Vimbldon, onaj koji će proslaviti "Luda družina", ukraden od navijača prekonoći, iščupan iz Londona u operaciji naživo i preseljen u bezbojni Milton Kejnz, da tamo postane neki klub koji zvuči američki.

Pisali smo i na ovom mestu mnogo puta o prokletstvu "starog" i putešestvijima "novog" Vimbldona, kluba kojeg je trebalo gotiviti mnogo pre nego što će se njihov novi stadion na Plau Lejnu zvanično nazvati "Cherry Red Stadium" zbog podrške možda i najpoznatije "male" etikete na Ostrvu, i ta je priča dosta poznata, mada i dalje jako lepa.

Iz devete lige, samo zahvaljujući navijačima, ljudima koji su voleli klub i nisu mu dali da tek tako nestane (i kompaniji SI Interactive, tvorcima Football Managera, koji su im bili jedan od prvih sponzora), AFC Vimbldon stigao je čak do trećeg ranga takmičenja.

Kriza uzrokovana kovidom uzdrmala ih je dobrano, pa se sada opet nalaze u Ligi dva, dakle u četvrtoj, ali na radost navijača, na istom nivou je i omraženi, konfekcijski MK Dons – i na radost običnih gledalaca, jer opet gledamo najmanje dva "klasika" između dva nova, a toliko različita fudbalska kluba.

Doskoro je Vimbldon bio u vestima jer je opet u uzletu: pod vođstvom Džonija Džeksona, bivšeg junoše Totenhema koji će najveći deo pozne karijere provesti u Čarltonu, upisali su četiri trijumfa na prvih šest kola, ali mnogo su veće i bučnije stvari uradili, mnogo su više bili pank u EFL/Liga/Karabao kupu.

Nakon trijumfa nad Bromlijem u gostima, na krcatom su Plau Lejnu dočekali novog premijerligaša, Ipsvič Taun, i slavili na penale, uprkos tome što su primili gol pred sam kraj meča za 2:2.

A onda se žreb namestio kako to obično ume, baraba, da uradi: nagrada za neočekivano slavlje Donsa – jedinih pravih Donsa koji su ikada postojali, koji će ikada postojati – bila im je gostovanje Njukasl junajteda.

Vimbldon – Njukasl? Nazdravlje svima koji misle da je njihov klub ispravan, a da su neki drugi zlikovci, nema većeg sudara vrednosti i ideala (ili, u slučaju "Svraka", odsustva ideala) od sraza jednog malenog kluba koji su podigli navijači i jednog velikog kluba čiji su navijači oberučke, obenoške i sa srcem i sa glavom, dočekali nove gazde iz Saudijske Arabije.

I to na stadionu koji nosi ime Cherry Red Records, etikete čiji će prvi veliki album početi pesmom "Kill the Poor"...

Trebalo je prošlog utorka, 24. septembra, da se na Cherry Red stadionu, dakle, sretnu dva sveta, dva pristupa fudbalu i životu; i naravno da bi pobedio onaj koji ne haje za ideale, koji se gađa milijardama, utoliko više što je svojevremeno bio isti onakav kakvi su njegovi nesuđeni domaćini.

Nesuđeni? Utakmica nije odigrana, a AFC Vimbldon i Cherry Red stadion proživljavaju teške dane: zbog izlivanja reke Vandl, nadomak stadiona, teren na Plau Lejnu je u potpunosti uništen, toliko da se na jednom njegovom ćošku pojavio krater nalik na teren za golf. Taj meč je morao da bude odložen, baš kao i naredni susret Vimbldona.

Za klub koji ionako jedva sastavlja kraj s krajem to je predstavljalo ogroman udarac, i zato su se navijači odmah organizovali i počeli da prikupljaju pomoć za klub.

A onda je uleteo i (ne)očekivani darodavac. Njukasl junajted je velikodušno ponudio da se meč odigra na njihovom Sent Džejms parku, a klub je dao i donaciju koja će pomoći da se sredi teren, pa da se Vimbldon čim pre vrati na svoje bunjište.

Da li je to potez nalik onome kad daš prosjaku na ulici i misliš da si učinio dobro delo ili ne, da li je posredi pranje savesti zbog onoga što Njukasl jeste, a Vimbldon nije, i obrnuto?; svejedno, poklonu se, pa još tako izdašnom, ne gleda u zube, i treba ga pohvaliti i pozdraviti.

Meč će se, dakle, igrati ovog utorka. Dok veći deo Evrope bude zagledan u Ligu šampiona, dok Srbija i zvezdaši budu gledali ka Meaci, maleni AFC Vimbldon, možda sa Dead Kennedys u autobusu kojim se klackaju do severa Engleske, izaći će na megdan klubu koji je sa druge planete od njih.

Znamo kako će se završiti, jer se tako uvek završi; pevao je o tome ceo život Dželo Bijafra, živeli su to navijači Vimbldona, i onda kada su im oteli klub i hteli da im otmu istoriju, i danas kada je tim poput Vimbldona moguć samo u pesmama, u sećanjima, u nižem rangu.