Prelazzi: Panini je mrtav, živeo Panini

Na početku, valjda, mali doprinos borbi protiv lažnih vesti: sličice će (a kad kažemo sličice, sem ako ne naglasimo drugačije, misli se na Paninijeve sličice i albume) i dalje postojati. Nije italijanska kompanija, koja je u ekspanziji i na američki kontintent, koja je stigla čak i do NFL-a, odlučila naprasno da kaže zbogom samolepivoj zlatnoj koki.

Kao i često kada je reč o, hm, pojedinim domaćim medijima, ispod bombastičnog naslova, koji je lecnuo svakog od nas sa detinjstvom pretočenim u ne-baš-do-kraja popunjene albume, krilo se nešto malo drugačije, mnogo prozaičnije, mada jednako zlokobno.

UEFA, ona organizacija koja je, da budemo pristojni, lakoma na dobru zaradu, ubuduće za svoja takmičenja neće sarađivati sa potomcima Umberta Paninija.

Umesto toga, prava za albume, počev od Evropskog prvenstva 2024, pripašće američkoj kompaniji Topps, čiji je prvi čovek nekadašnji direktor Diznija Majkl Ajzner. A da medijski cirkus bude potpun, saopšteno je i da će Žoze Murinjo – taj čovek hoće sve da proba, šta li? – biti neka vrsta „selektora sličica“.

On će, navodno, imati poslednju reč o tome koji će se igrač naći s druge strane adheziva, a koji će, izvežbao je to Žoze „u pravom životu“, biti odstranjen.

Znači, da se Pogba, Ramos, nesrećni Endombele i još neki ne nadaju previše?

Neke stvari ostaće iste, srećom po sve nas romantike koji ne možemo da zamislimo nijedno Svetsko prvenstvo – a postoji i kvalitativna i emotivna razlika između albuma namenjenih Mundijalu i svih ostalih, uključiv tu i onaj za EURO – pa će se i dalje skupljati oni manijaci na Terazijama, pa će se i dalje po školskim dvorištima čuti „i'am i'am i'am ne'am” (u domovini Paninija, gde se slajbe tako simpatično zovu “figurine”, to zvuči ovako: “ćelo ćelo ćelo manka”), pa će se i dalje praviti taktika kako da sa najmanje novca stigneš do najmanje duplikata, pa će se i dalje dumati koja to repka na ovom sad turniru zaslužuje da bude zalepljena naopako...

Makar još ovo leto i jesen?

I to bi, valjda, trebalo da bude to? Ništa novo, još jedna priča o poganosti Evropske fudbalske federacije i njenom sve većem odmetništvu od navijača i zdravog razuma, još jedan primer, a malo li ih je bilo svih ovih godina, trgovine dušom fudbala i svega onoga što fudbal prati, od dresova do sličica?

Topps, zapakovan kako to samo bivši šef Diznilenda ume da uradi, zanimaće neke nove klince, a ako ih ne bude zanimalo, smisliće UEFA i da valja NFT-ove, ma čudo da se već nisu nakačili na taj suludi, teško razumljivi, ali masovno isplativi digitalni voz.

Panini nije mrtav, živeo Panini, i tako to?

Da se menjamo? (© Reuters)

Eh, ali nisu stvari toliko jednostavne, valjda smo naučili, ne samo zbog pomenutih i inih medija, da ne uzimamo sve zdravo za gotovo. I ako imamo konsenzus oko toga da Topps neće nikada u našim srcima, noktima i nahtkasnama zameniti Panini, a da je UEFA – maf... pardon, da je UEFA – UEFA, to nikako ne treba da znači da su ovi drugi, ovi „naši“, ovi koji su nas vaspitali, bezgrešni i nevini.

(Davno je bilo, ima i više od pet godina, ali na ovom istom mestu pisali smo tekst o toj Paninijevoj alavosti, merljivoj sa ovom koja im je otela EURO, i ako se sada omakne neka slična ili ista rečenica, prihvatajući ironiju toga da u tekstu o sličicama sigurno najviše iritiraju duplikati, izvinjavamo se čitaocima, mada ne i Paniniju.)

Neko bi mogao da kaže da je sve krenulo „vafankulo“ kada je na ahiret, tamo gde su sve zlatne i srebrne i specijalne slidže, preselila prva generacija familije Panini.

Bila su u Modeni četvorica braće, Đuzepe, Benito, Franko Kozimo i Umberto, potonji najpoznatiji od svih i najdugovečniji (preminuo je 2013. godine), i imalo je smisla i simbolike što su te prepotopske kesice dolazile sa po četiri „figurine“, pet sa sedam centimetara svaka, pre nego što se ustalilo na šest.

Recept je godinama bio isti, samo su albumi izgledali sve impozantnije, samo su se sličice sve lakše odvajale od belog papira, samo ih je bilo sve više – nekada davno, autsajderi na Mundijalima, kojima su često pogrešno odštampana i imena, morali bi da se stisnu po dvojica u jedan pravougaončić, a onda smo od manje od 300 došli na više od 700 praznih mesta koje bi valjalo popuniti – samo se manija sve više širila, od Apeninskog poluostrva pa kroz čitavu Evropu, makar onaj njen deo koji nije počivao iza Gvozdene zavese (a u koji smo, srećom, upadali i mi), da bi Panini doživeo zlatno doba već kada je procvetao internet, već kada je nastupila globalizacija.

Najpopularniji album, makar po broju prodatih kesica, bio je onaj za Svetsko prvenstvo 2006. Možda i zato što su ga osvojili oni koji su ga i smislili...

Španci u albumu za Brazil 2014. godine (© AFP)

Taj i takav Panini, žalimo slučaj, više ne postoji, i njemu je glave došao kapitalizam. Da li se to lepo kaže diversifikacija poslovanja ili kako li već, tek Panini je pre petnaestak godina krenuo da pruža pipke i preko Atlantika – osnovana je kompanija Panini America, da se tuče baš sa tamo tradicionalno jakim Toppsom; kažu i da im ne ide preloše, što je valjda i logično u državi u kojoj sličice predratnih igrača po onlajn-aukcijama vrede na desetine hiljada dolara – a onda su predali dušu vragovima tržišta.

Kao što se i fudbala možeš zasititi, ma koliko bio dobar, tako je i hiperprodukcija albuma i sličica – a sem Paninija, kao predvodnika, u tu su se očigledno vrlo isplativu branšu upustili mnogi – dovela do hlađenja.

Albumi su bili važni baš zato što je važno bilo Svetsko prvenstvo: dolazilo je retko i po njemu ste mogli da merite godine, i negde već u rano proleće svake četvrte godine (po onom starom fudbalskom kalendaru koji podrazumeva da je veliko takmičenje u junu i julu, a ne u nekim novembrima) zasvrbele bi te šake i obuzelo uzbuđenje...

Panini je sem Evropskog prvenstva počeo da izdaje i sijaset drugih albuma upitne kakvoće, video bi ih na kiosku i uhvatila bi te panika – zar su već prošla četiri leta! – a onda bi obratio pažnju, video da piše nešto tipa „Road to EURO“ i shvatio da na to nećeš trošiti novac, živce ni vreme.

Kada su počeli da štampaju novac, a ne magiju i emocije, ostali su najveći i najvažniji, ali su prestali da budu jedini i jedinstveni.

Neće nikada, da rezimiramo ovo i ostavimo na kraju taman dovoljno praznih mesta da svako dopuni pričom iz svog intimnog albuma, neće nikada neki „Topps“ zameniti Panini, kao što digitalna slika zvana NFT neće uspeti da do'aka onom trenutku kada bi najradije odalamio sebi šamar što si dugo čekanu slajbu zalepio dibidus nakrivo.

I naravno da ćemo se ponovo, koliko već u julu ili avgustu, pretvoriti u onu decu koja odvajaju od užine za još jednu kesicu, nadajući se da će baš u njoj biti Iranac kojeg nedeljama jurimo.

Ali, ovog puta uz gorki utisak da će, čak i kada album bude potpuno ispunjen, nešto i dalje nedostajati.