PRELAZZI: Pa da čujemo opet i ono “F..k VAR”

Kako smo samo bili naivni tamo u martu! Mislili smo da je potrebno samo stisnuti zube nekoliko nedelja, koji mesec najviše, pa će se već na leto živeti normalno.

Kada se ono fudbal, prvo nemački, pa srpski – sve sa solidno popunjenim stadionima – pa potom i onaj najbolji, engleski, vratio u maju i junu, pristali smo i na posne tribine na televiziji, navikli se da, kao nekada u školskom dvorištu, čujemo dovikivanje igrača, bes trenera, ono teško "tup" kada igrač loše primi loptu, pa se ona odbije od njega kao od balvana ili bubulja, i pristali na šum nasnimljene publike koja je bila privid prave stvari, baš kao što nam je život bio privid one prave stvari.

Bili smo ubeđeni da će proći, iako su i logika i lekari tvrdili da neće tako brzo, ali nekako smo podrazumevali – posebno mi ovde, koji smo u svega nekoliko sedmica znali da vrludamo od najvećeg zatvora do letnje bezbrižnosti, i natrag – da će jesen biti lepša.

Nije bila. Već smo u decembru, a tek ovog vikenda, skupa sa prvim vakcinama, stiže prva publika na engleske stadione.

Eksperimentalna, odabrana i ućutkana, pod pretnjom kaznama zaplašena da ne sme previše da peva, da se raduje, da iskazuje oduševljenje, da se dere, da radi sve ono zbog čega se na stadion ide.

Razlog za slavlje ili za dodatno snebivanje i mrštenje? Pa, to valjda zavisi od stepena vašeg urođenog ili stečenog optimizma ili pesimizma...

Postoji mit o engleskim navijačima, kao i mnogo toga u vezi sa Englezima, često nadobudnim i samouverenim do besvesti, brižljivo negovan u njihovim medijima.

Zasnovan je na onih nekoliko, okej, više od nekoliko, velikih mečeva koje su ostrvski timovi dobili u evropskim takmičenjima, na kultnim utakmicama kao što su Liverpul-Sent Etjen ili, sredinom osamdesetih, onaj fajterski duel Evertona i Bajerna, u kojem će Bavarci, a posebno Klaus Augentaler, imati generalnu probu za pomračenje na beogradskoj "Marakani" pola decenije kasnije.

Istina je, naravno, da nekada ti sjajni i akustični stadioni umeju da prelome, da prevuku loptu preko linije i da pomute um gostujućim igračima, o čemu bi nešto mogao da kaže i Leo Mesi.

Na onom drugom polu, engleski stadioni doživljavaju se kao nekada opera i teatar, pribežišta više klase – sada kada su radnički slojevi oterani visokim cenama karata – gde ovi dolaze, kao nekada u starom Rimu, da vide gladijatore koji će da se pošibaju za njih. S tom razlikom što ti gladijatori, u obrtu kakav ni Neronu ne bi pao na pamet, mogu da kupe dobar deo gledališta za kusur sestercija koji im preostane od nedeljne zarade.

Istina je, naravno, negde između: engleski gledaoci razumeju fudbal i prate ga uprkos tome, ili baš zato, što se ne bave navijanjem u onom suštinskom smislu; njima je potreban impetus odozdo, s terena, da bi se probudili, posebno za onih mamurnih mečeva subotom tek iza podneva. A to što i dalje više cene dobar klizeći start nego lep dribling, to njima na čast, ponos, obraz, kako ko voli...

No ne treba biti previše zajedljiv, taman koliko ne treba upadati u euforiju zbog ovog davanja normalnog života "na kašičicu" – dve hiljade navijača, posebno onih koji su, u Premijer ligi, mesto dobili na lutriji, neće nam vratiti osećaj da je sve kao nekad.

Ionako kažu da nikad neće biti kao nekad.

Ali i ako samo zaliči, dobro je...

Odlazak na utakmicu, neki od nas su to pomalo zaboravili zbog stanja domaćeg fudbala, predstavlja najpošteniju stvar koju čovek – ne samo muškarac – u izvesnim godinama može da uradi, a da ga se ne optuži da ga drma kriza sredovečnosti ili da je pobudalio.

Na stadion (pričamo o pravim okolnostima, ne o ovim kovidno-kokuznim vremenima) ideš sa drugarima, pre toga popijete poneko piće, sad kad smo porasli lepo u pabu ili kafani (sećate se kafana, to su one ustanove društvenog karaktera, u kojima se raspravlja o životu, ženama i politici), a nekada nam je bilo dovoljno i u parku; onda svu negativnu energiju, prikupljanu tokom tegobne sedmice, izbaciš na zbunjenom junoši-debitantu protivničkog tima ili tek onako, u vazduh, da se čuje.

Odlazak na stadion predstavlja jedan od poslednjih eskapizama, mesto gde je dozvoljeno da te ponese strast; zato je, a ne zbog dve hiljade Engleza koji će danas i sutra u Londonu, Liverpulu, Brajtonu, Šefildu sedeti na propisnoj distanci jedni od drugih i pokušavati da nadjačaju igrače na travi, važno što su navijači opet tu. Pa neka je i šaka jada, pa neka i fudbal zbog njih, a ume to da se desi, da se igračima zavežu noge, bude previše stegnut.

Ima onih koji bi rekli da nije u redu ići na stadione, navijati, pa čak ni pratiti fudbal i patiti zbog njega – a još je manje u redu radovati se – u trenucima dok traje bitka za svaki život, kada se hiljade ljudi bori za naredni udah; nisu u pravu, to je jedino što nam je ostalo, jedino u tih sat i po, kad ti je dozvoljeno ono što inače nije, čini se kao da će sve biti u redu, kao da sve ima smisla, čak i psovka nedužnom levom beku rivala.

Ako ništa drugo, makar ćemo, kad god se igra zaustavi da bi se gledao VAR, čuti iz makar dve hiljade grla onu psovku upućenu sistemu koji preti da obezduši čitav ovaj sport, i koji je već zatomio onaj najbolji događaj u čitavom univerzumu – trenutak euforije kada padne gol.

Samo da je i to pozitivna strana povratka publike u Premijer ligu – pa je lepše nego što je bilo prošlog vikenda.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta