PRELAZZI: Onaj koji deli i onaj koji ujedinjuje

Ta je debata dosadna, em lažna, ali je nekako prirodna. Nismo mi – “kraljevsko” mi, svi mi, mi navijači, mi poštovaoci fudbala – što su se pojavili otprilike u isto vreme, a što su bili toliko različiti, i što je bilo logično svrstati se u jedan ili drugi tabor.

Prirodno je, velimo; možeš da nemaš omiljeni klub u Španiji, recimo, ili Škotskoj, svejedno, ali ćeš duboko u sebi uvek znati, zbog toga kako si odrastao, zbog porodičnih ili životnih vrednosti, da li više voliš Real ili Barsu, Seltik ili Rendžers.

Nemojte, hoćemo reći, da se ljutite na one koji bi zapenušali kada upadnu u dihotomiju Mesi-Ronaldo, pa čak ni na “svedoke” jednog ili drugog; racionalno ćemo se složiti da smo imali privilegiju da budemo tu onda kada su oni bili tu, i da verovatno mnogih stvari, poput jagme za Zlatnom loptom, ili dresova Argentine i žutog dresa nekog tamo saudijskog kluba na ulicama srpskih gradova i u dvorištima srpskih škola, ne bi bilo da nije bilo baš takvog rivalstva.

Ili da su se, Bože sakloni, voleli.

Ali racionalno je dosadno, zar nije?

A nameštalo se i samo, skoro od početka, i namestilo se na samom kraju, tako da smo i u utorak, 6. oktobra – ko kaže da nije došao taj Šesti oktobar, koji simbolizuje raskid sa jednom erom! – mogli da se opredelimo, da zauzmemo svoje rovove i da iz njih ispaljujemo široku sačmu ka onima koji misle i dišu drugačije.

Bilo je velike simbolike, i sada ovaj tekst neumitno zauzima jednu stranu, dok drugoj raste pritisak, u načinu na koji su se Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo pozdravili sa svojom zemljom, i ona sa njima (u slučaju drugog možda tek privremeno? I čudnije stvari su se dešavale), baš istog dana.

(©Reuters)

U jednoj državi sam njen vrh morao je, da prostite, da se sagne najvećem fudbaleru kojeg su imali u ovom veku. Premijer Luis Montenegro lično je agitovao kod Saveza, selektora i kod igrača (pa posle neka neko kaže da ne mešamo fudbal i politiku) da se izglade odnosi između Žorža Žezusa i kapitena portugalske reprezentacije.

Pardon, da budemo precizni, da se sagne njegovoj sujeti; tolikoj da je Gajgerov brojač eksplodirao kada je objavljeno Kristijanovo otvoreno pismo, a atomi se, poput portugalskog društva, rascepili na delove od kojih nastaje potmula eksplozija.

Iste noći na Monumentalu, jedna se ponosna nacija oprostila od najvećeg fudbalera kojeg su imali u ovom veku.

Ima nečeg melanholičnog u svim oproštajnim utakmicama, nečeg pomalo nameštenog, veštačkog, ali u Buenos Ajresu ne bi ni smelo da bude drugačije, čak i ako je s druge strane bio, od svih tačaka na svetu i u Africi, jedan Benin.

(©Reuters)

Nije ni smelo, posebno jer je kod Mesija opipljiv i dugačak taj trag iskupljenja, od dečaka kojem nisu verovali – da, oduvek su znali da može da bude Najveći, i ne, nisu ga, dugo i predugo, doživljavali kao svog, spočitavano mu je da je suviše hladan u tom svetom dresu, a suviše vatren u onom crveno-plavom – do onog koji ih je poveo do samog krova sveta, jednom, pa zamalo i drugi put.

Argentinci su Leu dugo ispostavljali račun koji je napravio onaj jedini veći od njega, a taj je baš bio raspikuća. Nasledio je njegovu desetku, uostalom, pa je po svim nepisanim fudbalskim, navijačkim i patriotskim pravilima trebalo da nasledi i El Pibeov bes, želju, čak i onaj autodestruktivni gen zbog kojih je u očima nacije postao još veći.

Nije odmoglo ni što je Dijego bio prgav i pogan, što je imao tu auru “mi protiv čitavog sveta”, a koja je Argentincima pogonsko gorivo jače od matea.

Kada se poredite sa najvećim – a to je ono što se Kristijanu Ronaldu neumitno dešava – onda ljudi prvo gledaju šta vam fali, šta nemate.

(©Reuters)

Mesi je uspeo da preživi i promašeni penal protiv Čilea, i sva izgubljena finala, i jedino je bilo čudno, kada mu se već merilo “argentinstvo”, što se taj tihi dečko, sada već čovek, vraćao po novu porciju patnji i dilema o tome koliko mu je stalo.

Sve će to doći na naplatu sa jednim drugim Lionelom, Skalonijem, i sa ekipom koja je pravljena po Mesijevoj meri i Mesiju za ispomoć, čak i ako je nije pravio Lionel Mesi. Kod Portugalaca je, i to je još jedan argument u ovoj beskonačnoj raspravi, stvar stajala upravo suprotno: ekipu je pravio Kristijano Ronaldo, ali ona nije igrala za i zbog njega, nego u strahu od njega.

Jedan je svojom snagom činio sve oko sebe boljima, kao sunce sa one zastave; drugi bi se pretvarao u moćnu crnu rupu koja bi usisavala svakoga ko bi joj se približio, a još brže svakog ko bi poželeo da od nje pobegne.

To se sve videlo na nekoliko poslednjih velikih takmičenja. Mesi je Argentinu umeo da uprti i da nosi na leđima, ali i da se skloni i prepusti deo težine drugima; Ronaldo je u poznoj fazi postao grba na kičmi cele nacije, i saigrači su morali dobro da paze kako se on oseća kada bi možda previše uzleteli i podigli glave.

Sve se to slomilo u ovom poslednjem, predugom reprezentativnom prozoru, sa onim pokušajem iznude izvinjenja selektora koje je verne fanove “Prijatelja” sa Tvitera podsetilo na spisak Rosovih zahteva Rejčel.

Ronaldo je tražio, čitali ste to već, ne samo da Žorž Žezus pokusa ono što je skuvao, već i da mu javno oda priznanje da je na nivou Pelea i Maradone. Nikog trećeg, je li…