PRELAZZI: O Rendžersu i ludom “Tavu”, još samo ovaj put

A lepo kaže naš narod: "U kući obešenog ne pominje se konopac."

Možda se tako u domu poraženog ne bi trebalo govoriti o Rendžersu: odmah se probudi PTSP zbog one noći u Glazgovu, zbog svih Zvezdinih promašenih prilika, i onog penala, i onih golova; pa i na revanš u kojem je sve krenulo kako se sanjalo, i utoliko je teže...

Ali postoje neke priče koje su veće od naših bolova, neke sudbine koje te nateraju da progutaš ponos, pa čak i da odagnaš onu misao, zavodljivu kao ženski pogled pred fajront vrele beogradske noći, misao zvanu "a to smo mogli da budemo mi".

Nismo mogli jer da jesmo, bili bismo, i obrnuto, i što se manje bavimo onim što nije bilo, to će nam lakše biti i večeras, tokom finala Lige Evrope, koje se igra u glavnom gradu Lige Evrope.

Elem, priča o Rendžersu, bivšem osvajaču evropskih kupova jednako koliko i bivšem četvrtoligašu – to im nećete osporiti sem ukoliko niste rođeni u katoličkoj porodici u Glazgovu ili Belfastu, u kom slučaju ćete verovatno, na tragu onih koji govore o "limenkama", spočitavati da to uopšte nije Rendžers, nego neki novi klub, bez istorije, sa različitim PIB-om – ona je o tome da čovek, da bi ustao, mora prethodno da padne.

O pokajanjima i spoznaji da se ne može prečicom. (Ako se baš zainatiš prečicom, udarićeš u zid i morati da kreneš ispočetka. Rendžers je pre samo koju godinu ispao iz Evrope od nekih veselih momaka iz Luksemburga, što je bio dobar podsetnik za opasnosti Ikarovog leta). O momcima kojima su govorili da nisu dostojni ni velikog dresa, ni prezimena – a neki od njih imaju vrlo zvučna prezimena – pa ni plate koju primaju.

Dobro, i malo o fudbalu i vrelim noćima na Ajbroksu, koje su i neki srećnici s ovih prostora ranoproletos doživeli.

Rendžers je, opevano je to već, prošle godine prekinuo decenijski post pod stamenom rukom Stivena Džerarda – koliko je on trebao njima, toliko su oni trebali njemu – i bilo je sasvim očekivano da ove sezone dođe do opuštanja, kao opruga koja se napne pa pukne, pa kažu "iz čista mira", a nikad nije iz čista mira.

Tako je i bilo, ali samo u domaćem prvenstvu, gde ih je Seltik ponovo prešišao u maratonu; no u Rendžersu mogu, nakon fantastičnog marša u kojem su tukli mnogo snažnije ekipe od sebe – niko im nije davao mnogo šanse protiv Dortmunda; ni protiv Zvezde ne behu favoriti; Braga je progutana u grotlu stadiona; smatralo se da će im Lajpcig napokon doći glave; a oni su i dalje živi i jurišaju na svoj treći nemački skalp – da kažu da je njima ionako Evropa na prvom mestu.

(©Reuters)

Ima u sastavu Rendžersa tma tih sudbina, ali nijedna možda ne oslikava njihov uspon, njihovu zadrtost, njihovo "vjeruju" kao životne i fudbalske okolnosti kapitena i talismana, Džejmsa Tavernijea.

To da Englez bude kapiten Rendžersa, ljubimca protestantskog dela Škotske, nije neka neobična stvar.

To da taj kapiten bude prvi Englez koji bi – ukoliko Daiči Kamada večeras ne postigne het-trik – mogao da osvoji nezvaničnu titulu drugog po važnosti evropskog takmičenja, to je već nešto što podiže obrvu.

A kada se tome doda fakat da je Tavernije desni bek...

(Dobro, oni koji nisu ubeđeni u njegove sposobnosti – kao što nisu bili ubeđeni u Njukaslu, gde je stasao, pa su ga slali na sve moguće i nemoguće pozajmice, u svaki mogući i nemogući rang takmičenja, sve dok nije našao sreću u tadašnjem posrnulom drugoligašu iz Glazgova – reći će da je polovina tih golova postignuta iz penala, a da je druga polovina bila zamišljeni centaršut koji mu je prešao preko noge ili puka slučajnost, ali treba i to, kanda, znati?)

Tri stotine i kusur utakmica odigrao je u plavom dresu čovek kojem je rečeno da nije dovoljno dobar ni za Ligu dva, i koji je mogao da se nada da će, u najboljem slučaju, za karijere steći dovoljno novca da otvori svoj pab ili perionicu tepiha; već trocifren broj mečeva izvodi škotskog velikana iz svlačionice sa trakom oko ruke.

Učiniće to i večeras u Sevilji, kao talisman, kao inspiracija, kao poruka da je sve moguće, samo ukoliko veruješ.

Džejmsa Tavernijea do pre koju godinu malo ko je znao u Engleskoj. A čak i danas, kada se na društvenim mrežama pokreću diskusije i peticije da se "Tav", već u četvrtoj deceniji života, pozove u reprezentaciju, većina će se samo grohotom nasmejati. Nije, doduše, da je Garet Sautgejt deficitaran na poziciji desnog ful-beka (prošlog leta pozvao ih je toliko da su mogli maltene sami da igraju, i još da im ostane da pojačaju rivala), ali njegove brojke, više od 70 golova i više od 100 asistencija, sve i da su u "farmerskom prvenstvu", kako se to sada popularno kaže, a ne u Škotskoj i Ligi Evrope, umeju da kažu – i jednako prikriju – mnogo.

Svaki bek koji mnogo voli da juriša napred ostavlja brisan prostor iza sebe, što će verovatno imati na umu i trener Frankfurta Oliver Glazner i čovek koji će u direktnom duelu na andalužanskoj travi dati sve od sebe da uništi Tavernijeov i san unionističke polovine Škotske.

Naš Filip Kostić, naravno...

Da je Rendžers neki drugi klub, i da je on neki drugi čovek, večeras bi verovatno igrao i za sebe i za taj san o domovini: nema ničega, znaju to mnogi koji su preskočili Hadrijanov zid u pokušaju da oporave karijeru, ničega boljeg od toga da odeš tiho i vratiš se trijumfalno. Sa peharom Lige Evrope, koji su na koreografiji nacrtali navijači na Ajbroksu uoči revanša sa Lajpcigom, Tavernije bi mogao da se nada jednom, poslednjem, boljem ugovoru sa nekim premijerligaškim klubom.

(©Reuters)

Samo, da li ga to zanima?

Ili je zaostavština, s potencijalnom statuom ispred Ajbroksa, važnija od jedne nule viška na računu?

Škoti, ako nešto znaju, to je da čuvaju svoje idole i sećanja na njih.

Tako svako na Ajbroksu zna za 24. maj pre ravno pola veka – i tada se utakmica igrala u Španiji – kada je Rendžers, s jedanaest čistokrvnih Škota u sastavu, pobedio Dinamo iz Moskve i osvojio svoj jedini evropski trofej. Drugi će izgubiti 2008, u sam smiraj "starog" Rendžersa, takođe od jednog ruskog kluba.

Sada su opet tu, pardon, sada su prvi put tu, ta ekipa koja je spoznala i najgore (ostajanje bez ugovora i potucanje po nižim ligama) i najbolje (duge i tople evropske noći, uključujući i jednu beogradsku) strane fudbala.

Postoji onaj konopac s početka teksta, ali ima i drugi; njega možeš da baciš nekome ko se davi, pa da ga izvučeš na površinu.

Nekad je to sredstvo spasa 50.000 glasnih Škota na tribini (a danas i barem toliko oko stadiona), nekada pokoji promašeni penal ili poništen gol VAR-om, a nekada desni bek koji u Evropi daje više golova – a slučajno, kažu – nego što ih neki špicevi postignu na treningu.

LIGA EVROPE – FINALE

Sreda

21.00 (2.45) Ajntraht (3.35) Glazgov Rendžers (3.10)