PRELAZZI: Notingemski sindrom – 160 godina patnje, nade i gužve
Vreme čitanja: 5min | sub. 11.12.21. | 08:22
U čitavoj zemlji, u svim (polu)profesionalnim ligama, najveći stres – a to, valjda, znači i najteži život – imaju, iz subote u subotu, navijači upravo Nots Kauntija.
6.934, 5.921, 5.213, 5.748, 5.807, 7.418, 5.331, 12.843, 4.889...
Nije neki zadatak iz serije poput "Lost" ili "Dark", niti šifra dobitnog tiketa koji danas mora, ali znaš kad mora, da prođe; nije ni još jedno sabiranje koeficijenata, nacionalnih i klupskih, koji su ovih dana omađijali dostinu ljudi u Srbiji.
Izabrane vesti
Ovo je "samo", u "glavu" što se kaže, broj gledalaca na svakoj ovosezonskoj prvenstvenoj utakmici Nots Kauntija, fudbalskog kluba iz onoga što se nekada ljudski zvalo Konferencija, a sada nosi ime Nacionalna liga, no nepogrešivo, sve ove godine, predstavlja peti rang takmičenja u Engleskoj i granicu na kojoj prestaje takozvani "profesionalni fudbal".
Nije Nots Kaunti, zna to svako ko se iole zanimao Ostrvom, tek neki tamo tim, nema veze što su sada petoligaši: sem što postoji ona legenda po kojoj je Juventus crno-beli zato što je Nots Kaunti crno-beli, on je i jedan od najstarijih aktivnih fudbalskih klubova, osnovan u godini kada je, recimo, Nikola I Petrović Njegoš, knjaz i docniji kralj crnogorski, imao svega 21 godinu i bio sveže prispeo na presto, kada je Američki građanski rat bio još na početku, a kada je turska vojska i dalje na teritoriji današnje Srbije.
Kada imate toliku prošlost – a od trofeja tek jedan FA kup, osvojen 1894. godine – onda možda nije čudo da svi znaju za vas; čak i ako ste dobar deo te prošlosti proveli u senci poznatijeg i popularnijeg kluba iz istog grada, onog kojeg "Šumarima" zovu.
Svejedno, ne igra prošlost, znaju to, ako iko zna, navijači ovog kluba, ništa ne znači što su oni proveli sve one decenije potucajući se po ligama od prve do četvrte, mučno je voleti jedan takav klub i mučno je nadati se tričavih 159 i kusur godina da će stvari po originalne "Svrake" krenuti nabolje.
Ima svakakvih istraživanja u fudbalu i oko njega, svašta su pokušali matematičari i aritmetičari da spakuju u brojke, pa se uključe i sociolozi i psiholozi, pa postoji, eto, i jedno koje se odnosi na Nots Kaunti: u čitavoj zemlji, u svim (polu)profesionalnim ligama, najveći stres – a to, valjda, znači i najteži život – imaju, iz subote u subotu, navijači upravo Nots Kauntija.
Pa onda će biti da tih 12.843 – dvanaest hiljada osamstočetrdesettri! toliko naša Superliga sakupi u tri kola, i to kad je lepo vreme – duša koliko se, recimo, privučeno jeftini(ji)m ulaznicama okupilo na Medou Lejnu, gde se igra još od 1910. godine, protiv Solihul Mursa pre nekih mesec dana, predstavljaju savršene fudbalske mazohiste, ljude koji su srasli sa patnjom i više se ničemu ne nadaju...
... sem, možda, pobedi subotom po podne, jer šta je život ako nije nada, i šta je fudbal, od onog što se igra pod zaslepljujućim reflektorima do onog u balonu kad već omatorimo, ako nije želja.
Ako Svetska zdravstvena organizacija nije previše zauzeta novim i starim virusima, onda neka bace pogled u srce Engleske, evo i danas, recimo, kada Nots Kaunti bude dočekao Sautend, i neka daju šifru tim ljudima – a biće ih ne manje od četiri hiljade, iako utakmica, ruku na srce, ne liči ni na šta – pa da lepo znaju da se to zove "Notingemski sindrom", što bi Stokholm ili Lima bili bolji...
Ima mnogo engleskih klubova koji su preživljavali vratolomije, neki su se u tom vorteksu i ugasili, ali nijedan kao Nots Kaunti nije imao toliko lažnih zora i toliko izneverenih obećanja.
Možda je i najluđe bilo ono iz juna 2009, kada je, godinu dana nakon velike arapske selidbe u Premijer ligu i kupovine Mančester Sitija, objavljeno da je jedan bliskoistočni konzorcijum, za cenu od cipcelih jedne funte, pazario Nots Kaunti, i da im je cilj da u roku od tri godine stignu do Premijer lige, a potom i da je osvoje.
Da se nisu šalili, pokazala su pojačanja koja su odmah predstavljena: Sven Goran Erikson na poziciji direktora fudbala, Sol Kempbel kao centralni defanzivac, Kasper Šmajhel kao golman.
Ispostavilo se da je – citiraćemo Šmajhela, koji će mnogo više sreće imati sa Lester Sitijem – "sve bila farsa", pa je Nots Kaunti ostao i bez snova i bez gazdi, naravno i bez ulaganja.
Horde igrača, sve gorih i gorih, i više od dvadeset menadžera probali su da izvuku Nots Kaunti iz bule; dodavali su se i vlasnici njime kao da je kusur, a ne izbledela ikona engleskog fudbala, svako malo su poreznici njenog kraljevskog visočanstva pretili da će izbrisati vek i po istorije kao da je nikada bilo nije, pominjalo se da će se ugasiti drevni klub a onda osnovati novi i da će sve biti isto, mada su navijači, oni oboleli posebno, znali da ništa više ne bi bilo isto...
A onda se prošlog leta, u jeku svih tih zamešateljstava, dogodio još jedan veleobrt: iznenada su se pojavila stanovita braća Redz, državljani Danske i vlasnici jednog od popularnih beting sajtova – koliko samo liče na Metjua Benama, gazdu Brentforda, ili vlasnika Brajtona Tonija Bluma, o tome će se tek pričati – i pazarili Nots Kaunti.
Dali su navijačima novu nadu, a malo toga je važno kao nada; dali su im, prošlog proleća, i Ijana Burčnola, jednog od mladih engleskih trenera čije ime bismo mogli da čujemo češće u godinama koje dolaze.
Burčnol, svega mu je 38 godina, nema za sobom nikakvu igračku karijeru, a dok je studirao na Univerzitetu Lidsa upoznao je Grema Potera, i to će mu umnogome promeniti život: postao je neka vrsta njegovog "protežea", šegrta, i hrabro se, kada mu je bilo jedva trideset leta, zaputio u Norvešku, gde je postao trener Vikinga.
A kada se Poter, nakon što je upisao mali Ostersund prvo na mapu Švedske, a onda i Evrope, vratio u domovinu, preporučio je Burčnola i ovaj je proveo još pune dve sezone tamo, pre nego što su ga finansijski problemi i nostalgija naterali da krene natrag na Ostrvo.
Kombinacija dobrog marketinga, korišćenja društvenih mreža, (zasad) benevolentnih gazdi, neizvesnog prvenstva (trenutno je prvih deset timova na tabeli Nacionalne lige spakovano u sedam bodova, a samo jedan ide direktno) sa ambicioznim takmacima kao što je Reksam, u vlasništvu glumaca iz serije "It's Always Sunny in Philadelphia", ali pre svega onog "Notingemskog sindroma", uz malu pomoć činjenice da najveći lokalni rival, Notingem Forest, ne može da se opasulji i da odluči šta želi da bude, učinili su da najbolja subotnja žurka u čitavom Midlendsu redovno bude na Medou Lejnu.
Za 5.412 ljudi, za 7.123 duše, za 6.864 navijača, za 8.209 napaćenih osoba...