PRELAZZI: Ništa nije kliše kao sudbina

Maks Kilman ovih dana ne igra dobro. U stvari, ovih dana Maks Kilman igra toliko loše da i ne igra.  U četvrtak, kada je njegov Vulverhempton naterao Roja Hodžsona da se opet seti kako penzija ume da bude lepa, Maks Kilman je po prvi put sedeo na klupi i nije počeo utakmicu u Premijer ligi; velike su šanse da će i danas protiv davljenika Evertona, na Gudisonu, biti na poštedi.

 I samo na početku teksta o Maksu Kilmanu, jer sve drugo bi bilo nečovečno, i sve drugo bi nateralo agresivce da u komentarima opet započnu svoje sulude bitke o tome ko je kriv, samo na početku valja reći da je sasvim logično da Maks Kilman ovih dana ne igra dobro, premda je sve do pre dve nedelje bio verovatno najbolji centralni bek kojeg ima Engleska.

 Evo te glupe logike: Maksimilijan Kilman rođen je u Londonu, ali roditelji, i sva rodbina, i čitava istorija, iz regiona su čiju geografiju ovih dana učimo na surove i pogrešne načine.

Otac Rus iz Odese, trgovac umetninama koji je stekao imetak prvo u Moskvi, a potom i na Ostrvu; majka (kažu prelepa) Ukrajinka iz Kijeva.

Neko bi dodao: kakav kliše! Ali taj neko ne bi, jadan, znao, da ništa nije kliše kao ljudska sudbina, posebno one koje su nesrećne, svaka, beše li, svaka na svoj način.

Maksimilijan Kilman ima 194 centimetra u koje je spakovan prikaz tragedije tako bliskih, tako bratskih naroda, tečno govori ruski jezik, i možda bi, kada FIFA ne bi bila FIFA, mogao da bira da li će zaigrati, jednog brzog dana, za zemlju u kojoj je rođen, ili za Ukrajinu, ili za Rusiju.

Pustimo sada ono na šta ne možemo da utičemo ni mi ni on, posvetimo se tihom i vrednom momku koji je napredovao džinovskim koracima, koji je opčinio prvo svog menadžera Bruna Laža – odavno je u Vulverhemptonu, već skoro pola decenije, ali morao je da čeka odlazak Nuna Espirita Santa i sopstveno sazrevanje pa da postane neodvojiva karika u trilingu koji Portugalac forsira pozadi – a potom i čitavu Premijer ligu i sve donedavno bio viđen da zabeleži prvi "cap", potkraj meseca u reprezentativnom "prozoru".

Postoji još jedan kliše o Kilmanu, ali on srećom objašnjava sve ono što dečko sa brojem 23 na leđima radi dobro na terenu: čak i pošto je potpisao prvi profesionalni ugovor sa Vulverhemptonom, a najpre u doba kada je tezgario po nižim ligama, on je igrao futsal.

Nije "igrao futsal" kao što se mi sa otromboljenim stomacima dogovorimo da uzmemo termin koji svima odgovara, a koji je garant ponedeljak u 22 časa na trećem semaforu između Altine i Batajnice, pa onda mislimo da će to ostajanje bez daha jednom sedmično da nas dovede u formu.

Kilman je "igrao futsal" tako što je bio reprezentativac Engleske u futsalu.

Jasno, nije Engleska neka velesila, naprotiv, tamo je to petnaesta rupa na svirali, daleko ispod ne samo fudbala, ragbija ili kriketa, nego i hokeja na travi i karlinga, i ne izgleda kao da će u nekom trenutku početi da ih zanima – kao da Englezi imaju odstupnicu prema svemu što se ne igra po kiši i blatu? – pa ipak treba doći do toga da ste u nacionalnoj selekciji.

A on je, eto, bio, što se često vidi na terenu: malo je centralnih bekova, a gotovo nikad u klubovima koji ne pripadaju samom kremu, sa tako dobrim trkom i čitanjem igre, te sa tehnikom. Iako igra na desnoj strani linije, Kilman je levak, a njegova levica vrlo često odapne jednu lelujavu tamo prema Raulu Himenezu ili Hvangu.

Baš kao što na malom fudbalu igraš sve, i tamo i amo, tako se i on brzo transformiše od defanzivca u čoveka koji, taman koliko i Mutinjo ili Podense, organizuje napade Vulverhemptona.

A kad mu je lopta u nogama... Vulvsi i dalje na "tabeli driblinga" drže čelo Premijer lige, i iako je to zaostavština Adame Traorea, koji izgleda mnogo srećniji u svojoj otadžbini nego na Molinjuu, i Maks Kilman bi mogao da doprinese da ostanu u vrhu, uz makar jedno "slanjem po golupke", one sarmice iz zemlje njegovih roditelja, po utakmici.

I Rusija i Ukrajina – pričamo samo o sportu sada – u poslednjih su nekoliko meseci, otkako je Vulverhempton pod Brunom Lažom, protivno očekivanjima mnogih što su u njemu videli samo pulena agenta Žorža Mendeša, što drži celu Portugaliju u njenu enklavu nadomak Birmingema, postao jedna od boljih ovosezonskih priča Premijer lige, bacali udice ka Kilmanu, pokušavajući da ga nagovore da obuče dres njihove nacionalne selekcije.

Bivši selektor Ukrajine Andrej Ševčenko pričao je i pre Evropskog prvenstva prošle godine da zna za Kilmana, ali da nije siguran da bi mogao da ga privoli Istoku.

Na tom bi se putu isprečila i birokratija, pošto FIFA posmatra futsal reprezentacije kao da su one "prave", i Kilman verovatno ne bi mogao, ili makar ne tako lako, da se prebaci iz jednog dresa u drugi; a onda, avaj, i ovi događaji o kojima nećemo.

Baš u nevreme, kao da je ikada vreme za to...

Selektor Garet Sautgejt odazvao se pozivima navijača i medija i prošle subote otišao i lično da se uveri u kvalitete Maksa Kilmana pre nego što mu uruči poziv za prijateljske mečeve protiv Švajcarske i Obale Slonovače; ali ispalo je da je štoper protiv Kristal Palasa (0:2) odigrao najgoru utakmicu u sezoni.

Bruno Laž ga je posle meča branio, rekavši da to nema nikakve veze sa onim što se dešava tamo daleko i tamo blizu, koliko sa pritiskom s kojim Kilman očigledno još ne ume da se izbori, sada kada ga svi gledaju; a onda mu je protiv Votforda naredio pauzu.

Bila je to ne prva utakmica, nego prvi minuti koje je propustio ove sezone. Sve dotad bila je samo pesma, i to sa zaraznim refrenom.

Recimo, nominovan je od avgusta do februara za igrača meseca u svom klubu, bez izuzetka, a kapiten Konor Koudi, koji zna ponešto o srčanosti, rekao je da će ga ovaj uveliko prevazići.

Eh, onda se "desilo to što se desilo", i Kilman odjednom ne igra dobro ili ne igra uopšte – pitanje je da li će istrčati na teren danas protiv Evertona – a mediji koji su pisali da je Tomas Tuhel oduševljen njime i da Čelsi sprema pozamašnu svotu da ga dovede sada moraju da se bave uzrocima i posledicama činjenice da Čelsi više ništa ne može da sprema.