PRELAZZI: Neukrotivi lavovi – Rigober Song, Mark-Vivijen Foe i 73. minut naših života

Jednolični, isprekidani zvuk EKG-a jedino je što ispunjava sobu u Centralnoj bolnici u Jaundeu. Tiho, pretiho disanje, šapat lekara i sestara na hodniku, mrki policajac koji je postavljen da čuva idola od nezgrapnih nasrtaja onih koji mu žele samo dobro.

Kasnije će, već za koji dan, Rigoberu Songu sigurno reći da je bio u komi. Uzgred, kao da to nije ništa posebno. Objasniće to već neki lekar u Francuskoj, u koju je prebačen radi oporavka, pročitaće naglas, pred porodicom, otpusnu listu na kojoj će pisati „cerebralna aneurizma“, i u rubrici „epikriza“ stajaće, na primer: „Pacijent Rigober Song primljen je u nedelju uveče u bolnicu nakon što je izgubio svest u svojoj kući. Pacijent je bio priključen na veštačko disanje dva dana, nakon čega je dovod kiseonika isključen. Pacijent pokazuje znake oporavka.“

Samo što niko, pa ni vrhunski doktor koji će mu spasiti život, neće znati gde je Rigober Song bio dva dana.

Čuveni kapiten Kameruna samo je telom ležao u Centralnoj bolnici u Jaundeu.

Dok pišti sokoćalo koje u svet šalje poruku da je legenda fudbala zapadnoafričke zemlje i dalje živa, da mu srce radi, iako nije posve svestan, Rigober Song je daleko odatle.

Gde je taj vođa čopora neukrotivih lavova, prve i poslednje reprezentacije s Crnog kontinenta za koju se iskreno mislilo da može da se popne na krov sveta?

Nije se to govorilo samo kad je Rože Mila seksualno tancovao sa korner-zastavicom na Mundijalu u Italiji, kada samo prokleta afrička zaigranost, zaljubljenost, zadivljenost, čine da Kamerun izgubi dobijenu utakmicu sa Englezima; ni samo četiri godine kasnije kada Song ima 17 godina i ide u Ameriku, i Mila ponovo pleše, ali taj klinac, četvrt veka mlađi od njega, dobija crveni karton i ulazi u istoriju s pogrešne strane ulice.

Za Kamerun su to pomislili mnogi već 1982, na prvom Svetskom prvenstvu na kojem je planeta zaista gledala u Afriku. Bilo je to vrelo špansko leto u kojem je Alžiru nanesena najveća nepravda u istoriji, kada su se dve prijateljske, dve germanske, dve okrutne reprezentacije dogovorile da izbace hrabre Alžirce sa takmičenja, i nije pomoglo što je čitav Hihon želeo da linčuje Nemce i Austrijance zbog smrdljivog kukavičluka; iste te godine, Kamerun za koji i tada nastupa Rože Mila – taj je čovek stvarno bio neuništiv! – igra 0:0 protiv Kubiljasovog Perua, pa 0:0 sa Bonjekovom i Žmudinom Poljskom, pa 1:1 sa Zofovom i Rosijevom Italijom i ispada nesrećno, na gol-razliku, kao što je u očima bledolikih nesrećan taj kontinent odakle dolaze.

Budući defanzivac Meca, Salernitane, Liverpula, Vest Hema, Kelna, Lansa, Galatasaraja i Trabzonspora – došao je u Liverpul kao prvi Kamerunac u istoriji i kao jedna od prvih akvizicija Žerara Ulijea, u doba kada je Francuz, nakon kohabitacije sa Rojem Evansom, dobio odrešene ruke da promeni genetski kod najvećeg i najvažnijeg engleskog kluba; počeće da dovodi strance, na angro, posebno iz Francuske, i Rigober Song bio je maneken tog novog Liverpula, onako snažan, brz, hitar, okretan i totalno nesnađen na ritam i hitra krila Premijer lige, zbog čega će na Enfildu, gonjen i netrpeljivošću tadašnjeg rivala za mesto desnog beka, Džejmijem Karagerom, trajati svega godinu dana – samo će nakratko zastati u 1982, kada ima šest godina i na radiju u rodnom selu Nkenglikok, koje je toliko malo da Google pretraga izbacuje samo fotografije njihovog najvećeg sina, sluša prenose utakmica.

Nije on tamo, nije ni 1990. u Italiji, kada već planira da ode u Francusku da igra fudbal, nije ni u Americi kada dobija jedan, nije ni na Mundijalu 1998. kada zarađuje drugi crveni karton, i tako postaje prvi igrač koji na dva uzastopna prvenstva crveni od stida i ponovo dovodi u pitanje Peleovu teoriju da će Afrikanci sigurno, evo samo što nisu, zavladati svetskim fudbalom. Ostalo je „tek“ da se srede i prestanu da se svađaju i da smetnu novac s uma, dođavola i sa tim premijama...

Pa dobro, znamo, Rigobere, koje je jedino mesto na koje je tvoj um, za kojeg tako lako i tako pogrešno kažu da je u komi, mogao da ode.

Eno ga u Lionu, na polupraznom stadionu jednog pretoplog poznojunskog popodneva 2003.

Eno ga, Rigober Song, na toj utakmici posle koje više ništa neće biti isto. A najmanje će biti isti on, kapiten Neukrotivih lavova iz zemlje makose i plesa.

Tog dana Kamerun je prestao da sanja da postaje svetska fudbalska velesila. Tog dana, u 73. minutu, na centru igrališta, prestalo je da kuca srce kamerunskog fudbala.

I Rigober je bio tamo, i sada je ponovo tamo, dok ceo svet misli da on u stvari leži u bolničkoj sobi u Jaundeu, dok se svi koje je dotakao i kroz čiji je život prošao, i cela nacija, mole za njegov život i njegov mozak, ušiju naćuljenih da se ono pištanje slučajno, Bože sakloni, ne pretvori u jednoličan ton.

Igralo se polufinale Kupa konfederacija – Kamerun je najzad uspeo da odbrani titulu prvaka Afrike i da dobije kartu za turnir u Francuskoj – Kamerun - Kolumbija, jedna od onih utakmica od koje neutralni posmatrač ne može da odvoji oči, iako sastavi danas zvuče kao doktorska disertacija na temu ulaza u pećinu zaboravljenih asova, s obe strane: Nijanka, Čato, Pijus Ndiefi u zelenim i Aristizabal, Valentijera, Đovani Hernandez u žutim dresovima, uz još po poker asova na obe strane koji nisu prestali da budu štihovi u godinama koje su sledile.

Bilo je 1:0, Ndijefi ga je dao na startu, i Rigober Song je ponovo tamo, u nastavku.

Kao da se to u uglu njegovih komatoznih očiju skuplja suza, i počinje da se sliva niz obraz, pa na jastuk koji je čist samo za njega – mogu li, zaboga, ima li lekara među vama, može li čovek koji je u komi da plače, da jeca, da grca od tuge? – ali zauzet je odbranom od još jednog napada Kolumbijaca, i ne obraća pažnju, prvi put u životu da ne obraća pažnju, na svog najboljeg prijatelja, svog brata s kojim je kao jedanaestogodišnjak počeo ozbiljno da trenira u Jaundeu i s kim je zajedno, da im bude lakše, da ih ne uhvati ledena kraljica nostalgija, krenuo u Francusku.

Rigober bi sada, sa 13 godina zakašnjenja, opet u Lionu, da vikne, da zaustavi napad, da namigne selektoru Viniju Šeferu da će se desiti nešto strašno, hajde Vini, reaguj, ali ne može da pusti glas, iako bi se zakleo da je poslat na Žerlan baš zbog toga.

Tada Marko, tako ga je zvao, svog brata od različitih majki, Marko u 73. minutu ostaje na centru igrališta, beskrajni beli krug i u njemu zeleni dres na zelenoj travi, Mark-Vivijen Foe, najspremniji i najduhovitiji reprezentativac Kameruna, deset-petnaest sekundi leži dok stadion ne shvati da je posredi nešto užasno, najužasnije.

„Momci, moramo da dobijemo ovu utakmicu“, proživljava još jednom Rigober Song reči koje je Marko uputio svima na poluvremenu. „Moramo, čak i po cenu života.“

Nije tada Mark-Vivijen znao šta će se desiti, nismo tada ni mi znali da gledamo smrt uživo, a nije to znao ni kapiten Lavova. Nije verovao sve do samog kraja, kada je sudija odsvirao kraj nečijeg života.

Dok njegovi momci u svlačionici pevaju i igraju, Rigober Song poslednji put prilazi svom drugaru, položenom u sobi za hitne slučajeve na stadionu, hvata ga za ruku, ali ovaj ne uzvraća stisak.

Policajac ispred bolničke sobe u Jaundeu zakleo bi se da je 3. oktobra 2016. Rigober Song u dubokoj komi u apartmanu.

Nije, on je u Lionu, grli sestru i majku Marka Vivijena-Foa, i hvata se za kvaku svlačionice i ulazi da saopšti saigračima da je veseli, snažni 28-godišnjak – takav je to bio tim, taj Kamerun, pun snage i energije – preminuo usled, saznaće se kasnije i to, nečega što se zove nasledna hipertrofična kardiomiopatija.

Prva velika smrt jednog fudbalera; smrt koja će promeniti fudbal, mada neće sprečiti da ispuštaju dušu neki drugi igrači, i posle Marka; smrt posle koje Kamerun nikada neće biti takav tim.

Mnogi će krivicu svaliti na loš rad fudbalske federacije, koja je zapostavila mlade igrače i srljala sa izborima selektora; neki će reći da je za sve kriv mentalitet što će unositi manioke razdora u ekipu i onemogućiti joj da ostvari potencijal koji su pokazivali dok su još Rigober i Mark-Vivijen bili deca; oni naklonjeni Songu govoriće da je on bio pravi kapiten, koji je poštovao saigrače i kojeg su voleli, a da je kasnije Samjuel Eto bio prevelika zvezda, primadona koja je privatizovala nacionalni tim...

Svega toga ima, sigurno, ali ove oktobarske noći u Jaundeu, dok se ona suza suši i dok neko viče „Sestro, sestro! Probudio se!“, Rigober Song zna da je malo šta bitno i malo šta teško kao Lion 2003.

„Ponekad mi se čini da mogu da ga čujem, kad izađem na teren, kao što sam ga oduvek čuo na terenu. Smeje mi se, kad god napravim grešku. Moraš da se koncentrišeš, Rigobere, to mi kaže“, zapisao je Song 12 meseci posle tog juna, najgoreg od svih meseci.

I kako, onda, ukrotiti neustrašive lavove?

Lekari će to nazvati cerebralna aneurizma, ali znamo svi, Rigobere, i mi koji smo želeli da uspeš u Liverpulu i kojima si zauvek ostao drag, i oni koji su ispratili svih tvojih 137 utakmica za Kamerun, znamo da to nije bila nikakva koma, niti tek još jedna prepreka, još jedan napadač kojeg si morao da razoružaš i obeshrabriš svojom snagom i smirenošću.

Ti si u stvari morao da odeš tamo, da još jednom vidiš prijatelja, da još jednom iskusiš dan u kojem je kamerunskom fudbalu stalo srce, pa da se vratiš, uhvatiš za kvaku svlačionice, i ovog puta doneseš neke lepe vesti: biće opet Kamerunaca na velikom takmičenju, i plesaće neki od njih uz zastavicu, i uradiće jednom to Afrika, videćete, i biće tamo, Rigober Song, na tribini, uživo, oporavljen od moždanog udara i kome, sa otpusnom listom dugačkom kao spisak crvenih kartona koje je dobio za karijere, ponovo nasmejan, zagledan u zeleni krug oivičen belom linijom.

I samo će u 73. minutu nešto da ga lecne, kao neki davni bol koji vremenom postaje toliko prisutan da je prijatan, i setiće se osmeha čoveka kojem nije uspeo da spasi život 2003, ali koji je njemu spasio život 13 godina kasnije.

„Moraš da se koncentrišeš, Rigobere“, reći će mu njegov brat Marko.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)