PRELAZZI: Nekada šarmantni mangup, sada tako bezidejan i tužan

Mangup iz kraja, zajebant koji se na foru, hrabrost i slatkorečivost umuva u odabrano društvo bogataša. Živi u malom stanu (pogled mu je lep i provejava baš dosta sunca, ali to je otprilike sve što ima), što mu ne smeta da češe laktove sa onima što se baškare u luksuznim vilama ispred kojih su parkirani ferariji i privezane jahte, pa još i da ih uspešno zafrkava.

Nekog uradi za pare, nekog samo ismeje, ukratko, živi život koji mu nije namenjen i oseća se sasvim dobro u svojoj koži. Nije baš Del Boj, mnogo je pošteniji od toga, ali uživa u tome da je drugačiji.

Samo što, takvi su ljudi, u jednom trenutku poželi nešto više. A kad se to desi, čovek može da izgubi svoju dušu. A kada izgubi svoju dušu i ono što je bio, onda izgubi i sve što je stekao.

Takva se sudbina, ukoliko u poslednja dva kola ne naprave podvig o kojem će se pričati, mršti Bornmutu, tom “malom” klubu koji je unatrag pet sezona bio miljenik neutralnih posmatrača i svih koji su od Premijer lige pre svega očekivali zabavu.

Nije da u njihovoj skorašnjoj istoriji, obeleženoj usponima, nije bilo primera za čudo. Sezonu 2008. na 2009, stara je to priča ali nikada je se ne može zasititi, Bornmut je počeo na dnu Lige dva, četvrtog ranga takmičenja, i u minusu od 17 bodova zbog finansijskih malverzacija i bankrota. Niko nije hteo da ih dodirne motkom od pet metara, pa su se okrenuli bivšem igraču, tada tek tridesetogodišnjaku.

Edi Hau ih je, tako ogoljene, izvukao iz bule – u knjizi koja je pratila njihov uspon to se opisuje kao “osvajanje Mont Everesta bez boca sa kiseonikom i jakne... i u papučama” – a potom iz sezone u sezonu u sezonu u sezonu razdvajao mora i hranio ambicije, sve dok se nisu obreli u Premijer ligi.

Klub bez ikakve tradicije, iz malenog grada u Dorsetu poznatog samo po plaži na kojoj se, za toplijih leta, pojede i do 750.000 sladoleda, i sa stadionom na kojem, sve i da jedni drugima na glavi stoje, ne može da bude više od desetak hiljada ljudi, umuvao se u ono ozbiljno društvo i tu ostao. I sve vreme – ne računajući jedan kratak period kada ga je obrlatio Barnli, no brzo se pokajao – vodio ih je njihov Mojsije i Mida.

Ali te magije i sihire napravio je jedan drugi klub. Zove se isto, na istom je mestu, ima iste crveno-crne dresove, samo što to više nije onaj Bornmut, onaj “maleni” sastav koji je bilo tako lepo gledati, pa još sa onim simpatičnim nadimkom (“Trešnjice”!), pa još sa grbom na kojem se nalazi silueta legendarnog igrača Dikija Douseta, kako udara loptu glavom...

Edi Hau

Negde u proteklih godinu-dve-tri, možda baš kada su počele da kolaju priče da je Edi Hau na meti Arsenala, pa Mančester Junajteda, pa Totenhema, pa Fudbalske asocijacije (nemali je broj onih koji su želeli da ga vide kao selektora!), Bornmut se promenio.

Da je to onaj isti klub i onaj isti Hau koji su pobegli iz četvrte lige i uleteli nepozvani na milijarderski “ivent”, stavili bismo ruku u vatru i pare na tiket da će Bornmut u nedelju po podne potući rivala (nije ni “najveći” ni “veliki”, jer im je tradicija potpuno različita; samo je, eto, rival) iz komšiluka, a da će posle Sautemptona slaviti i na Gudisonu i tako zadržati premijerligaški ausvajs; ali nije, i pitanje je da li to ovaj sadašnji Bornmut, kojem nije bilo dosta da se zeza na svoj i tuđi račun, da li to ovaj sadašnji Bornmut i može i zaslužuje.

Nije, jasno je, to ništa novo. Ljudska pohlepa i sujeta nalažu takvo ponašanje: nisu li i oni koji dobiju na lutriji jednako nesrećni i jednako alavi čim se potroši prvi udar slave? Tako je Bornmut poželeo da je neko drugi i nešto drugo, i tako je postao običan.

Jer koliko god se insistiralo na tome da je posredi “mali” klub, oni su neštedimice trošili u prethodnih nekoliko sezona, trošili su više od “velikih” i platežnijih, i uglavnom su trošili loše.

Najjači aduti kluba bili su igrači koji su doveli za siću, za džabe, ili oni koji su rasli zajedno sa Bornmutom: Kalum Vilson, Džunior Stanislas, Džošua King, Endrju Surman i slični. Retko koji, a bilo ih je trinaest za koje je izdvojeno više od deset miliona funti, retko koji od skupljih fudbalera je ostavio kakav trag (Natan Ake, i to je, biće, to?), a pojedini – poput Dominika Solankea ili Lojda Kelija – mogli su da posluže samo kao opomena, da je bilo onih koji su slušali.

Za Džordona Ajba dali su 15 miliona funti, za Solankea – koji će samo Lesteru dati gol, pa još jedan – 19 miliona, nekada talentovani Dejvid Bruks koštao ih je skoro 12 miliona a povrede su ga odstranile iz ekipe na skoro godinu dana, Groneveld zasad deluje jednako promašeno...

Da se izgubilo i potrošilo “ono nešto” (pa nazovimo to skladom i harmonijom ili ga ostavimo da bude nedefinisano a vidljivo) možda je najslikovitije baš na primeru najboljeg igrača i donedavno ikone kluba, Škotlanđanina Rajana Frejzera.

Minijaturno i ubojito desnonogo levo krilo (kao neki obrnuti Roben, naravno uz manje talenta) udaralo je paraf na najveći broj golova Bornmuta otkako su oni u najjačem društvu, što nije prošlo nezapaženo kod onih mnogo izdašnijih: pričalo se da je nadomak Arsenala, da ga je lanjskog leta hteo i Poketino dok je još bio u Spursima, i izgleda da su mu sva ta govorkanja malo pomutila pamet.

Frejzer je čitave sezone trokirao i izgledao kao da već odavno nije tu, a bez njegovog doprinosa – dobro, i uz neviđeni broj povreda – Bornmut je delovao potpuno beskrvno.

Kulminacija je usledila tokom krize, kada se pročulo da su Edi Hau i Rajan Frejzer ušli u otvoreni klinč, pa je odbio da produži ugovor i na mesec dana, ne bi li se sezona privela kraju. Već je napustio klub i sada merka ponude, dok njegovi (dojučerašnji) saborci krvare u pokušaju da ipak opstanu...

Edi Hau je previše mlad da bi bio pročitan, mada bi neki grublji komentator mogao da ukaže baš na to: Bornmut je godinama igrao na svoj način, sa visokim presingom, sa energijom, sa gomilom igrača koji mogu iz drugog plana da postignu gol. Ove sezone izgledali su kao da nemaju ni ideju ni želju. Nemaju ni makar jednog napadača koji je makar blizu dvocifrenog učinka u golovima, a odbrana im je, čak i kada je tu Natan Ake, poražavajuće porozna. Kada Holanđanina – koji sigurno neće igrati u Čempionšipu, ukoliko do toga dođe – nema, onda je poražavajuće smehotresna...

Odavno su utihnule glasine koje su Edija Haua selile među onu bratiju s početka teksta, koja je navikla na češki kristal i arapsku naftu; a mladi trener ne izgleda kao da ume da prodrma ekipu i sebe i da izađe iz ovog stupora.

Bio je on, setimo se, u mnogo goroj situaciji, kada mali stadion i nije imao sponzora i kada su ih znali samo po plaži i sladoledu i kada je na početku sezone tamo u nedoderinama četvrte lige stajalo “minus 17”.

No, da je ovo taj Bornmut i taj Edi Hau, ponavljamo, ne bismo se smeli kladiti protiv njihovog opstanka i ne nas iznenadilo šest bodova u poslednja dva kola, počev od lokalnog derbija protiv Sautemptona.

Ovako, sem ako plavokosi trener opet, na makar nedelju dana, ne postaje njihov Mojsije i Mida, i ako se odjednom ne sete kako je bilo lepo terati po svom i zafrkavati odabrano društvo premijerligaških skorojevića, ostaće samo priča o klubu koji je, nažalost, poželeo nešto više, a onda izgubio sve.

PREMIJER LIGA – 37. (PRETPOSLEDNJE) KOLO

Subota

Norič - Barnli 0:2 (0:1)

/Vud 45+5, Godfri 80/

Nedelja

15.00 (2,40) Bornmut (3,35) Sautempton (2,95)

17.00 (2,40) Totenhem (3,30) Lester (3,00)

Ponedeljak

19.00 (2,00) Brajton (3,40) Njukasl (3,90)

19.00 (2,30) Šefild Junajted (3,10) Everton (3,35)

21.15 (1,47) Vulverhempton (4,00) Kristal Palas (8,00)

Utorak

19.00 (8,50) Votford (5,40) Mančester Siti (1,33)

21.15 (3,80) Aston Vila (3,45) Arsenal (2,00)

Sreda

19.00 (1,25) Mančester Junajted (6,50) Vest Hem (10,00)

21.15 (2,15) Liverpul (3,45) Čelsi (3,35)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta