PRELAZZI: Ne pada pesak da prekrije breg – Liverpul, Henderson i najveća saudijska pobeda

Pa dobro, vi hejteri, ima li išta dobro u ovom saudijskom preuzimanju prelaznog roka, fudbala i čitavog ovog vrelog leta (s povremenim olujama)?

Pa ima, zapravo.

Pokažite nam jedno društvo u nekoj kriznoj situaciji i videćete kakvo je zapravo, stavite čoveka pred hrpu novca i shvatićete od čega je satkan, isturite šekele, reale i ostale zlatne poluge pred neki fudbalski klub i ustanovićete da li je i po čemu poseban.

Kao što ne pada sneg da pokrije breg i tako to, tako je i ovde svaka zverka pokazala svoj trag: možda ne pada saudijski platinasti pesak s neba baš zato – razlozi su, je li, mnogo dublji i mnogo plići u isto vreme – ali vrlo jasno isteruje na čistinu sve i svakoga.

I to ponekog može da zaboli, ali je pošteno. Lepo je – ružno je, naravno, ali shvatate poentu – videti da niko više nije poseban, lepo je videti kako principi odlaze u nebo kao saudijska čelična ptica (a lepo je govorio Gručo Marks: “Ovo su moji principi, gospodo, ali ako vam se ne sviđaju, imam ja i druge”), lepo je videti kako neki fudbalski klubovi koji za sebe misle da su bitniji od drugih bivaju ismejani, a ljudi koji su stajali iza nekih stavova sada mudro ćute i čekaju da nevreme i povici prođu.

Eto, na primer, taj Liverpul. Dugo se folirao da je poseban, da oni stvari rade drugačije, pa još one legende o tome da postati kapiten Liverpula, to je nešto baš važno, moraš da prođeš samo takvu proveru karaktera, važniju nego onu znanja.

I kada su, a bilo je toga koliko vam volja, mnogi ismevali Džordana Hendersona, baš usled tog nekada neadekvatnog znanja, Liverpulovi su navijači čvrsto stajali uz svog kapitena, vrednog momka sa severa koji je, smatrali su, otelotvoravao etos čitavog kluba: naporno radi, budi pošten, stani u odbranu vrednosti koje smatraš važnima i ne budi od onih ćutologa.

Taj i takav Liverpul, hvala Saudijcima, ukazao se pred nama kao sasvim običan klub, ni po čemu različit od bilo kojeg rivala što ga navijači posprdno zovu "plastikom", kada je Džordan Henderson isposlovao prelazak u Al-Etifak.

Džordan Henderson (©Reuters)

Nisu saudijske šolde pokvarile Liverpul, on se samo uspešnije krio i pretvarao od ostalih...

S jedne strane, naravno, ceo transfer ima smisla: čovek više nije u naponu snage – a i kada je bio, ubaciće se neko, nije to bila baš najjača snaga – i dobiti određenu sumu novca za igrača u poznijim godinama, u trenutku kada se naširoko najavljuje, a bogme i sprovodi rekonstrukcija i revitalizacija veznog reda, to deluje kao mudro poslovanje.

I jeste, samo što način nije bio previše mudar.

To da Liverpulov kapiten – ma kako da se zvao – mora da odbije da igra prijateljsku utakmicu protiv Karslruea ne bi li naterao klub da ga proda, a da onda u jeku te prijateljske utakmice sve bude "završeno", ostavlja gorak ukus u ustima i, ponavljamo, pokazuje koliko je Liverpul jedan običan, neposeban klub.

Kao i svi drugi, uostalom.

Čak ni to što se radi o čoveku koji je podigao toliko čekani pehar Premijer lige, i podigao pehar Lige šampiona, i još neke pehare, nije najlicemernija stvar u čitavoj frtutmi; on je svoje, može se i tako posmatrati, odigrao pošteno, i ako nekada nije bio najbolji na terenu, makar je uvek bio lider.

No onda taj lider, ovog farsičnog leta, odlučuje da ostavi traku na ruci i pređe u ligu za koju nije ni znao da postoji pre nego što mu je jedan bivši kapiten Liverpula poslao poruku, a u poruci i svilen gajt... pardon, 700.000 dolara nedeljno.

Jedna legendarna karijera tako se okončava na ružan, nedostojan, nedoličan način, tako što kapiten beži iz trening-kampa u Nemačkoj na zadnja vrata, praćen sirenskim zovom (velikog) novca, u trenutku kada je (još) potreban klubu; ni pisma, ni razglednice, ni oproštajne utakmice, ni suza i aplauza koje je dobio Bobi Firmino, ni prihvatanja smanjene uloge zarad procvata ekipe, ni rada sa mladim kolegama, ni povratka u njegov Sanderlend o čemu su maštali mnogi gore na severu, ni trake oko ruke...

Eh, kad smo kod trake...

Potez Džordana Hendersona posebno je odzvonio u pojedinim krugovima, budući da je ovaj momak bio glasni zagovornik LGBTQ prava. Onako, na sva zvona. Danas ga nazivaju licemerom jer odlazi u zemlju u kojoj homoseksualci zvanično ne postoje, a ako neki i postoji, taj uskoro neće postojati.

Sa kapitenskom trakom u duginim bojama (©Reuters)

Da ne bude zabune, pravo je svakog fudbalera da priča ili da ne priča o temama za koje ga pitaju ili ga ne pitaju, kao što je pravo svake osobe da misli o drugim osobama šta god želi da misli (dok god ih lično i fizički ne ugrožava zbog toga, je li).

Henda niko nije puškom terao da se oglašava o homoseksualcima i drugim grupama; naprotiv, on je sam insistirao da govori o tome, da nosi traku duginih boja, da se pojavljuje na svim događajima koji imaju veze sa grupacijama, da izgovara stvari kao što su:

"Ja sam roditelj, suprug, sin, brat, i sama pomisao da bi neko koga volim mogao da se ne oseća bezbedno na stadionu, samo zato što su deo LGBT zajednice, tera me da se duboko zamislim o svetu u kojem živim."

Ili:

"Postoje maloumni idioti koji su protiv nekih ljudi samo zbog onoga što oni jesu. Takvima nema mesta u fudbalu."

Džordan Henderson je zbog ovakvih i sličnih istupa – ponavljamo, niko ga terao nije, i u samoj ekipi Liverpula, a posebno kod brazilskog dela sastava, bilo je onih koji iz svojih ubeđenja prstom ne bi i nisu mrdnuli zarad ugroženih grupa, što im niko nije uzeo za zlo, pa ništa od ovoga neće važiti ako njegovim stopama krene i Fabinjo – dobio i brojne nagrade i priznanja, kao čovek koji je skretao pažnju na razne marginalizovane grupe, ne samo seksualne.

Bio je ambasador poniženih i uvređenih, i tako se, premda severnjak, uklopio u etos Liverpula, grada čiji se stanovnici često osećaju kao da ne pripadaju ostatku Engleske.

A sada je Hendo postao Gručo Marks.

Gospodo, imam ja i druge principe, verovatno je rekao, i sasvim izvesno potpisao neka sitna slova koja će ga sprečavati da zucne o "marginalizovanim grupama", pošto se stanovita grupisanja na njegovom novom odredištu kažnjavaju smrću.

U moru sitnih i krupnih pobeda Saudijske Arabije ovog leta, ova je možda i najznačajnija: pokazali su da principi i ćutanje mogu da se kupe; još važnije, pokazali su da i "nobles" ne postoji, da su ti evropski klubovi što za sebe misle da su bitni, drugačiji i plavokrvni, zapravo sasvim obični, potkupljivi i ni po čemu posebni.