PRELAZZI: Ne mora ovako da se završi

Obično bude tako. Kada je ljubav najveća, kada je strast neupitna, kada je imovina toliko zajednička da se ne zna gde prestaje jedno, a počinje drugo, e onda razvodi budu najgrublji. Advokati najskuplji. Razočaranja najglasnija. Prevare najočiglednije. Optužbe najtabloidnije. 

Primitivci će samo da se naslađuju, kopaće po prljavom vešu i zabadati svoje noseve u njega; neka ih, neko i to mora valjda.

Bila je to i ljubav, i veliki prasak iz kojeg nastaje život, i susret srodnih duša. Bilo je i problema u raju, svađa oko kućnih pomoćnica (kako su se u Barseloni uglavnom zvali i u poslednje vreme trošili treneri), i povremenog očijukanja i ljubomore kada se u gostinsku sobu useli neko mlađi, ali činilo se da je veza neraskidiva.

"Dok nas smrt ne rastavi" u fudbalu je previše često glupa fraza, kao zaklinjanje pridošlica da su oduvek navijali baš za klub u koji su tek pristigli, kao ljubljenje grba i ine populističke kerefeke; ali mislili smo da je to stvarno moguće, Mesi i Barsa su nam govorili da jeste. Kao što su nam nekada to dokazali Barsa i Krojf, onih nekoliko poslednjih sezona provedenih u izmaglici duvanskog isparenja ne brojimo...

Nije trebalo ovako da se završi, to je sasvim jasno. Nikako sa onih 2:8, da baš to bude poslednja utakmica u kojoj je Lionel Mesi bio u dresu Barselone (ne podseća li to na 1:6 Stivena Džerarda tamo u Stouku, od svih prokletih mesta? Nije da je umanjilo njegov značaj niti mu unizilo ime, ali ostalo je kao ono grozno žiganje što će se javiti usred noći i za deset, petnaest, trideset godina).

Pa, ako ćemo pravo, nije trebalo nikako da se završi.

Dobro, ako bi moralo, u idealnom svetu, tamo kroz nekoliko godina, Leo bi metnuo dva iz slobodnjaka i još jedan kad preševa svakog od Kosta Brave do Gibraltara, pa bi namignuo peharu, pa bi okačio oko vrata medalju i zapitao se gde će sad s ovom, a onda bi uzeo svoje troje dece za ruku, odšetao nekoliko krugova stadionom koji ga je napravio, stadionom koji je on učvrstio. 

Bilo bi suza, i aplauza, bilo bi neverice, ali bi tako moralo biti.

Ovako, stigao je "burofaks", eto, naučili smo 25. avgusta 2020. i da Španci to rade drugačije, pokuca ti poštar na vrata, prava ili elektronska, kao da je bitno, i zvanično doturi službenu plavu kovertu, šalje pravni zastupnik, sve vam tu piše, da se ne mučimo, da se ne objašnjavamo, da se ne ljubimo...

Pisaće se, verovatno, tomovi o tome šta je prethodilo svemu; pričaće se i o Bartomeuu i o Kumanu i o kuloarskim i zakulisnim političkim igrama, o svima koji su se ogrešili o Mesija, o njegovim frustracijama iz sezone u sezonu, o sve većem nemiru kada mu u svlačionicu početkom avgusta, umesto najboljih igrača sveta, dovedu tek adekvatne surogate. 

Biće i onih koji će tvrditi da je ovoj eri morao da dođe kraj na jedan ili drugi način. Nisu li tri katastrofalna ispadanja u Evropi u poslednje tri sezone, i igre u Ligi šampiona bleđe od onog klinca koji skače Ronaldinju na leđa, govorila da je ovo carstvo trulo? Nije li prevelika senka koju baca Mesi? Nije li fakat da kad se Leo zakašlje, cela Katalonija uzima antibiotike? Ne kaže li se da riba smrdi od glave, one na terenu ili one van njega...

Možda bi najzanimljivije bilo ono nemoguće, ono što se neće čuti ni u jednom intervjuu, ne tek zato što je notorno samozatajan i nepoverljiv: saznati tačan trenutak u kojem je prelomio.

"Leo Mesi napušta Barselonu" vest je koja nam je, evo sve do pre nekoliko sati, pomagala da razdvojimo ozbiljnu sportsku štampu od one koja žudi samo za vašim klikovima. Dobar je to bio crveno-plavi lakmus: ukoliko je ikada na nekom sajtu izašla ta vest, onda je taj sajt stecište fejk njuza, jasno...

Kad smo kod medija, postoji ono staro pravilo o tome da svaka prava vest, ako želi da informiše, mora da odgovori na pet-šest pitanja. U ovom slučaju je bila dovoljna jedna reč. “Odlazi!”, javili su svi sa naznakom “hitno”, sevali su “puševi”, zagcrnuo se Tviter i pokleknula Gugl analitika, i svi su znali o kome je reč, i svi su znali sve, iako niko nije znao ništa.

I odlazak Kristijana Ronalda sa Iberije otoič – nije ovo vreme, ako je ikad i vreme, za fudbalska poređenja njih dvojice – bio je događaj kosmičkih proporcija, ali više zbog destinacije nego što je bilo realno očekivati da se to neće dogoditi. On je bio princ, ali nije bio kralj. Ako je i bio kralj, nije bio jedini. Ovo s Mesijem i Barselonom je nešto drugo, i ne može se, ili se makar do “burofaksa” nije moglo, svoditi na abzec u ugovoru i neku mitsku klauzulu...

Nije trebalo ovako da se završi. I ne mora ovako da se završi.

Odlazi, i to je jasno, zahtev je isporučen, kladionice već spremile kvote o narednom potezu, Gvardiola je prvi poslao poruku namirisanu parfemom nostalgije i obećanja, a Mesi bi, neka se ne ljute stari udvarač Inter i čitava Italija, baš morao da proba Englesku, u inat onima koji pričaju o drvosečama iz Barnlija. Pa ipak, to ne znači da kraj ne može i ne treba da bude lepši.

Ne mora da se ta ljubav, ako je i zauvek pasala, okonča s gorčinom, sa histerijom, sa optužbama i pravim tužbama. Ne mora da se pretvori u mržnju. Ne zaslužuje to Leo Mesi. Ne zaslužuje to Barselona, Katalonija, Španija. Ne zaslužuje to sećanje na Krojfa, Romarija, Luisa Suareza, Laudrupa, Kubalu. Ni ovo svežije sećanje, na Mesijeve saigrače: Ronaldinja, Pujola, Ćavija, Inijestu. 

Ne zaslužuje to fudbal.

Barselona za sebe tvrdi da je više od kluba. Vreme je da to pokaže. Kome, ako ne svom najvećem, najboljem, najvernijem sinu? Za sve ono što je dao, za svaki gol, za svaki pehar, za svaki osmeh. 

Na koncu, ako bi da budu tek biznismeni, i za svaki prodati dres, za svaku reklamu, za svaki sponzorski ugovor koji je od Barselone napravio najveći fudbalski brend, i zbog čega u svakom ćošku ove plave lopte ima poneko dete u blaugrana dezenu i sa odštampanim ili nezgrapnim rukopisom ispisanim brojem deset.

Kvote za transfer Lionela Mesija

Ako mu ne pruže ruku, ne zagrle ga, ne izljube i uz suze ne odu da mu mašu na železničku stanicu, sve sa trčanjem za vozom; ako budu zatezali, ako se budu svađali, ako se budu tužili, ako budu kukali i pravili scene, jedino što će postići je da ih Mesi prezre, a da ih zamrze deca. Neka čak i bukvalno, poput onih koja bi prelazila i pola kontinenta za dva sata smrzavanja na najvišoj tribini stadiona Kamp Nou, samo zbog njega.

Ma svi smo mi, ma koje da smo fudbalske vere, makar u jednom trenutku bili zapanjena i razdragana deca tog čudesnog braka iz najlepšeg interesa: onda kada bi lopta bila u njegovim nogama, pa bi se dogodilo nešto što niko, stvarno niko, sem njega ne može i neće moći.

To da se sve okonča nakaradno bio bi veći poraz Barselone i od onih 0:3 u Rimu i od 0:4 u Liverpulu i od 2:8 u Lisabonu; bila bi to veća tuga čak i od činjenice da će baš takvom utakmicom, takvim porazom, Mesi završiti svoj magični, božanski, nenadmašni mandat u klubu koji mu je dao sve i koji je, zauzvrat, dobio više od svega.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta