PRELAZZI: Momak iz grada Džonija Keša

Kakva je to bila sreća za maleni Landsberg am Leh, ta obična odluka nekog ćate u Stejt dipartmentu tik posle Drugog svetskog rata, da baš tu, na mestu koncentracionog logora, podigne veliku bazu američkog vazduhoplovstva, zaduženu za praćenje i prisluškivanje crvenog rivala sa Istoka.

Da se to nije dogodilo, sve do danas bi Landsberg bio poznat kao grad u kojem je i osmišljena smrt I ona sprovođena u delo; tamo je, u čuvenom zatvoru, onaj propali slikar napisao svoj "Mein Kampf", tamo je ležao, u ćeliji broj sedam, pa su ona i ceo Landsberg postali mesto hodočašća i rođenja njegovog "Jugenda".

Ali niko već decenijama ne misli o Landsbergu ništa loše, eto, igrom sudbine, sticajem posleratnih, muzičkih, kulturnih okolnosti.

A okolnosti su stvarno morale da se steknu: mladi zgubidan iz Arkanzasa, iskrzan porodičnim tragedijama, zaljubljen u gospel i kantri i rokabili i ritam i bluz, ali bez ikakve nade da će ikada moći od muzike i sa njom da živi, odlučuje da se prijavi za armiju, na samom početku Korejskog rata. Umesto u Aziji, završava u Bavarskoj, u tada još friškoj kasarni koja je trebalo da osujeti kontraudar Sovjetskog Saveza.

Danas je Džon R. Keš, mnogo poznatiji kao Džoni, pesnik tuge, mračni princ bluza i rokenrola, vanvremenski čovek u crnom koji već celo jedno punoletstvo sa svojom Džun izvodi kerefeke na nekom drugom mestu, dane je u Landsbergu provodio tumačeći Morzeov kod.

Noću je drslao svoju jeftinu gitaru, kupljenu u tom malom gradu koji će i zbog njega – a ne samo zbog njega, stižemo polako i u 21. vek, stižemo polako i do sporta – danas odzvanjati nekako drugačije. Imao je i bend, "Landsberg Barbarians", napisao je "Folsom Prison Blues" i osmislio još neke pesme koje će se pevati decenijama, dok god bude bilo onih koji ga se sećaju.

Skoro četrdeset godina nakon što je Džoni Keš od Landsberga napravio grad u koji bi valjalo otići – ne samo zato što se nalazi na kultnom "Putu romantike" – tamo se rodio jedan drugi mladić koji je zatresao planetu ovih dana.

I bude li nastavilo o njemu da se priča u superlativima, zaboraviće se na vojničke dane "Čoveka u crnom" kao što se zaboravilo na onog što je boravio u Landsbergu pre ovoga...

Ako Džoni nije mogao da postane prateći muzičar u legendarnom studiju "San", nego je morao da se probije sam, da nađe svoj put dok mu svi govore da je previše mlad i previše neiskusan, tako je ovaj drugi stanovnik Landsberga, ime mu je Julijan Nagelsman, morao zbog povrede da odustane od igračke karijere (a bio je, kako je napisao ugledni i sveznajući nemački novinar Rafael Honigštajn, vrlo talentovan, pripadnik istog fudbalskog naraštaja kao i blizanci Bender ili Julijan Baumgartlinger), pa je rešio da postane trener.

I to ne bilo kakav.

SUBOTA, 15.30: (2,10) DORTMUND (3,45) LAJPCIG (3,50)

Ako su Džonijeve pesme neprocenjive, za Julijana Nagelsmana se vrednost zna: postao je najskuplji trener na svetu kada je pristao da iz RB Lajpciga, jedinog, u poslednjih par godina, kakvog-takvog takmaca Bajernu, pređe baš u minhensku mašinu.

Da se radi o bilo kom drugom, ovaj tekst ne bi imao u sebi ritam Džonija Keša, bio bi još jedan lament nad tom dosadnom Bundesligom u kojoj se sve zna; eto, i u Italiji se desilo da se šampion promeni, a u Nemačkoj neće pa neće.

Dokumentovana je odavno ta studiozna Bajernova potreba i navika da očerupa svakog ko mu se iole približi: ove godine na trenutke je izgledalo da Lajpcig može da tera skoro do kraja, a onda su krenuli da posrću, a na koncu su iz Minhena stigli ugovori za najboljeg defanzivca i njihovog trenera, i dogodine će opet biti ista, razumeće i oprostiće Džoni Keš, "gleiche alte Leid", ista pesma.

(Nije, onda, ni čudo što je Bajern bio tako jasno i glasno protiv Superlige, oni imaju sopstvenu Superligu, u kojoj se ponašaju kao bahati car, tek povremeno dajući mrvice ili kolače onima čije su oči i ruke gladni trofeja.)

Da nije reč o Nagelsmanu ili da on nije baš iz Landsberga, s pravom bi se neko mogao glasno zapitati zašto čovek koji je toliko mlad i na toliko dobrom glasu igra toliko na sigurno. Imaš 33 godine, majstore, zar nemaš želju da srušiš carstvo koje te toliko nerviralo, da uradiš nešto što niko nije evo već deset će celih godina? Zar ne mora s mladošću da ide i duh revolucije, ili makar pobune?

Julijan Nagelsman (©Reuters)

Da nije reč o Nagelsmanu i da on nije baš iz Landsberga, gde je nekada Džoni Keš pevao o čoveku koji je upucao tipa u Rinu samo da bi ga video kako umire, da nije starmali koji je morao da se brine o porodici nakon što mu je preminuo otac, da nije gotovo bolesno ambiciozan, možda bi se moglo nešto prigovoriti njegovoj profesionalnoj odluci.

Ali život nije partija Football Managera, u kojoj si najsrećniji da dovedeš petoligaša do titule prvaka Evrope – a da se ne lažemo, nije ni RB Lajpcig neki ubogi sastav bez stadiona, no samo najveći zupčanik u jednoj preterano skupocenoj mašini – život je ono što ti napraviš od njega; a u retkim trenucima, može da bude i ono što si sanjao.

Recimo, da vodiš klub za koji navijaš. Ali stvarno, ne kursorom...

Možemo o Bajernu da mislimo štošta, a neki zaista i misle, ali kako kriviti dečaka koji je devedesetih odrastao na onom minhenskom "Holivudu" i Trapatoniju i – iako će pohađati fudbalsku akademiju zlosrećnog gradskog rivala poznatog po one četiri cifre i svetloplavim dresovima – nepopravljivo se, neodoljivo, zaljubio u ponos Bavarske?

Pre nekoliko godina u Minhenu je sagradio i krov nad glavom, bilo je, realno, zapisano još onda kada je bio ambiciozni skaut pod skutima Tomasa Tuhela ili kada je u Hofenhajmu napravio čudo, znalo se da je pitanje vremena kada će im se putevi ukrstiti.

Lepota i novinski naslovi zavise od oka posmatrača i namere, pa se tako može staviti naslov "Grozni Bajern oteo najvećem rivalu trenera po basnoslovnoj ceni", ali jednako i "Lokalni klinac najzad preuzeo voljeni klub".

Pa ko kako voli...

Tuhel i Nagelsman (©AFP)

Nagelsman, samo po krštenici previše mlad za ale koje nisu trpele ni blago džilitanje Hansija Flika, mogao bi da ima više strpljenja i više razumevanja za zakulisne minhenske radnje baš zato što je, kao iskreni navijač Bajerna, svestan i njegove istorije i potrebe da se bude baš takav da bi se bio baš najbolji.

A Bajern, kao Bajern, bio tu Uli Henes direktno ili samo lebdeo iznad stadiona, opet je uradio veliku stvar za svoj imidž: nakon PR-trijumfa glede Superlige, doveli su momka kojeg je teško ne voleti, makar zbog atraktivnog fudbala koji neguje i iskrenosti kojom odiše.

Biće uzbudljivo videti kako će se Nagelsman uklopiti, posebno što Robert Levandovski, skoro pa ispisnik novog trenera, neće biti ništa mlađi, a videlo se u onom ludom četvrtfinalu Lige šampiona – oko koje će se, u očekivanju još jedne glat-titule, i plesti sudbina novog trenera – da Bajern s njim i bez njega nije isti tim.

Sve to će biti glavobolje tipa rođenog u gradu Džonija Keša, dečaka koji je sanjao da zaigra na Olimpijskom stadionu, mladog čoveka koji će sada komandovati na jednom malo boljem i modernijem igralištu.

Samo, kad smo kod legendarnog muzičara koji nam je dao i šlagvort i saundtrek za ovaj tekst, na koju bi pesmu Nagelsmanova karijera u voljenom Minhenu mogla da liči?

Na "Walk the Line", u kojoj tip mora da se pravi da je finiji nego što jeste, da ne bi napravio problem i sebi i partneru?

Na "I Still Miss Someone", kojom bi pokušao od Rumenigea i Braca da dobije još neko pojačanje u napadu?

Ili, Bože sakloni, na "Sunday Morning Coming Down", o usamljenosti posle pobeda i osećaju tuge kad, posle velikih očekivanja, ostaneš sam?