PRELAZZI: Mančester Junajtedu, danas sasvim iskreno...

Nije samo što sam ih mrzeo, to i nekako, mržnja bi vremenom izvetrila, nego je što sam im zavideo, a ta se bolest malo teže leči.

Pomišljao sam često, ponekad i pisao o tome, kao u alternativnoj istoriji iz romana Filipa K. Dika, kakav bih život bio živeo da sam tamo, sredinom devedesetih, umesto Robija Faulera i Stiva Mekmanamana ugledao Erika Kantonu i Rajana Gigsa.

Znam, lak kao pero, nasmejan kao dugačak i lenj prolećni dan, mirišljav kao jastuk žene koju voliš, eto takav bih život imao da sam navijao za Mančester Junajted.

Bio bih svakako drugačija osoba, više gorda i manje emotivna, garant, manje naučena na poraze, razmaženija, i nije da ikada to sebi želim, samo, eto, moglo je da se desi...

Mrzeo sam ih, mimo zavisti, s gorućom pasijom, poput Bila Šenklija kad priča da u gradu postoje dva velika kluba, Liverpul i rezerve Liverpula, tako im nisam priznavao veličinu baš zato što su polako, pred našim razrogačenim očima, postajali najveći.

A Šenkli je imao i ono da bi, da Everton igra u njegovoj bašti, navukao zavese i pravio da se to ne događa; ja sam ih naprotiv mrzeo toliko da bih gledao svaku utakmicu i želeo da izgube, bilo da je reč o prijateljskom meču, trećoj rundi FA kupa, ili onoga kad su jurili evropske trofeje, ili kad su se tukli za titule sa Njukaslom, sa Arsenalom, sa Čelsijem, sa Mančester Sitijem, samo s Liverpulom nikad nisu.

Dobro, imala je i ta mržnja, i to strahopoštovanje, moralo je imati granice. Treba da budeš poseban skot da pevaš one užasne pesme o Minhenu – kao i o Hilzbrou, kao i o Hejselu, kao i o svakom danu kada se na brutalan način pokazivalo da ne, Šenkli, fudbal nije veći od života i smrti – a uz to, nisu bili baš svi igrači Mančester Junajteda grozni, od njih mora biti stotinu i kusur što su prodefilovali Old Trafordom za mog životnog veka, od toliko njih zalomio se i neko koga sam poštovao kao fudbalera i kao osobu.

Okej, nisam ih mogao voleti, daleko bilo, više sam ličio na svakog glupog nacionalistu (kao da pa postoji pametni?) koji prezire jednu naciju a onda izdvoji poneku jedinku i kaže “oni su generalno takvi i takvi, ali ovaj je sasvim u redu”.

Svakako nemam mnogo loših stvari reći o Polu Skolsu, Robinu van Persiju ili Japu Stamu, a za neke, poput Nemanje Vidića, Tedija Šeringema, Henrika Larsona, Zlatana, Bugarina Berbe, imam duboku bol što su igrali baš tamo, ma koliko dugo ili kratko.

A onda ti se tako namesti, tako ti grah padne, takva bude sezona – od onih koje obećavaju mnogo i samo te jedan korak deli od potpunog ponora – da bude jedan dan, samo jedan u životu, što bi sad kazali Bitlsi, kada razmišljam ko bi od mojih prijatelja mogao imati dres za pozajmicu, ko me ono celo detinjstvo i adolescenciju zafrkavao i zagorčavao mi mladost, ko beše ono navija za Junajted da mu uputim poruku podrške i kažem, brate, večeras smo jedno.

Danas prvi put bez ironije govorim “Teatar snova” i stvarno to mislim.

Danas prvi put palim sveću za Džordža Besta i makar pogledom glancam sedišta na kojem će možda sedeti ser Aleks Ferguson i pored njega ser Bobi Čarlton.

Danas prvi put patim što su u lošoj formi, grickam nokte zbog pada morala, razmišljam šta bi Ole Gunar Solksjer mogao da kaže svojim momcima, nadam se da će proraditi inat kod Pola Pogbe, pa da će ovi klinci napred odigrati za svoju dušu, da će odbrana želeti da se dokaže pred ekipom koja izgleda kao da može da ti ga da kad god poželi, da će neko imati motiv i adut da u džep spakuje Rahima Sterlinga, a De Hea da ga frustrira do crvenog kartona.

Danas prvi put razumem istinske navijače Junajteda koji su besni što su se pojavili neki pokondireni noblesi, pa još, naftom podmazani, imaju obraza da ih zezaju, što kao grad navija za Siti, a ovi na Old Trafordu, oni su ili skroz stranci ili dolaze iz Salforda, pa se vraćaju poslednjim dnevnim vozom ili seljobusom.

Da, danas prvi put navijam za Mančester Junajted.

I voleo bih, kao što nisam nikada, voleo bih više nego išta da pobede u gradskom derbiju, pošto bi čak i za jednog navijača Liverpula bilo previše da se uzda u Barnli ili Brajton...

Neka, u najgorem od dva loša scenarija po istinske pristalice Junajteda, neka učine da Liverpul osvoji tu prokletu titulu posle 29 godina, pa da posle ne bude ničega, nikad više, jedna crvena rupa koja će progutati sve.

I da nam posle, svim njihovim najvećim rivalima, bude još teže, da i mi vidimo kako je to imati pa nemati, što evo već neku godinicu žive poklonici kluba sa “Teatra snova”.

(“Teatar snova”, eto, opet se nisam kiselo nasmejao.)

Ili, evo, neka, znam da bi im to bilo lakše i baš milo, neka uruče Liverpulu šansu da sam prokocka titulu.

Zar ne bi to bilo tako liverpulovski, drugari moji što volite Runija i Ronalda, zar ne bi bilo sjajno za vas da tučete Siti večeras, pa da onda Liverpul lepo kiksne protiv Hadersfilda ili Njukasla ili Vulverhemptona?

Pa i neka bude tako, samo večeras uradite što je do vas, imaćete jednog, ili nekoliko miliona, pristalica na jednu noć.

A od sutra, najdraži moj Junajtedu, od sutra ćemo ponovo da se mrzimo.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sport
Foto: Reuters / Shutterstock