PRELAZZI: Mali Radojica

U narodnoj pesmi, Malog Radojicu uhvatio je okrutni Bećir-aga. Ne bi li se izvukao iz tamnice i oslobodio svoje prijatelje, Mali Radojica odluči da se pravi mrtav: prvo mu lože vatru na junačkim prsima, onda mu u nedra stavljaju zmiju prisojkinju, pa mu, kad ga ni to ne razmrda, pod nokte zabijaju klince. Ali Radojica ni da pisne. Tek kada ga opčini lepa Hajkuna, on pokaže znake života, ali lepotica to prećuti, pa njega bace u more, misleći da je mrtav.

U srpskom fudbalu, Malog Radojicu Božovića uhvatili su okrutni Džajić-aga i Čović-aga. Ne bi li se izvukao iz tamnice zvane Crvena zvezda, i oslobodio svog prijatelja Marka Vešovića, Mali Radojica - pošto je istrpeo i vatru, i zmije, i klince pod noktima, odlučuje da se više ne pravi mrtav. "Dosta je bilo", kaže Mali Radojica, znan i kao Rajo, i odjednom se, mesec-dva pre nego što je Vešović trebalo da bude prodat u belo roblje, od čega bi zaradili i Džajić i Čović i Mali Radojica, taj sužanjski odnos raskida.

"Neće mene izdajica Džajić-aga da pravi blesavim. Doveli su u tamnicu još jednog momka, a da me nisu pitali", kaže, otprilike, Mali Radojica srpsko-crnogorskog fudbala, i u tom trenutku više ne znate ko je zatvorenik, a ko pravi gazda...

Epove na stranu, slučaj Vešović - Božović do kraja je ogolio kako funkcioniše srpski fudbal - jer nemojte misliti da samo Zvezda ima svoje radojice - sve se završava tet-a-tet, sve je na "dođem ti", sve se vrti oko para, isceđenih iz lopte kao iz suve drenovine, i uvek je tu neko ko iz potaje vuče konce...

Čović i Džajić sada se verovatno prisećaju jedne druge narodne umotvorine, one "Ko s đavolom tikve sadi..." Istina, Rajo Božović nije Sotona lično - mada ne prođe mesec a da bosanski ili hrvatski mediji to ne pokušaju od njega da naprave - a ni fudbaleri nisu tikve, iako bi se mnogi zakleli da bi ponekad i biljke brže trčale od njih...

Ali računi su svakako došli na naplatu - Vešović je tek početak - i verovatno niko ne zna šta je sve u svom crnom fiskalnom blokčetu zabeležio za sve ove godine Božović, siva eminencija svih naših prvenstava već skoro dve decenije.

Rajo, on vam je nešto između Arkana i Mamića srpsko-crnogorskog fudbala.

S Mamićem, sem prijateljstva, deli i neposredan pristup, svađalačku narav, menadžerske sposobnosti i čitav modus operandi. A od prvog je uzeo recept kako od malog kluba napraviti šampiona: bilo je u usponu Zete iz Golubovaca - naselja dotad poznatom isključivo po aerodromu, kasarni i dobrim kafanama na putu do Jadranskog mora - i ucena, i svađa, mada nikada nije dokazano (niti opovrgnuto) da je umeo i otvoreno da preti protivničkim igračima i sudijama.

Na Trešnjici, dotad tek livadi, gostovali su pre njega samo klubovi poput Zore iz Spuža ili Drezge iz Pipera (odakle je, poreklom, i glavni junak ove priče), a onda je postalo sasvim normalno da dolaze Zvezda i Partizan, pa čak i da tu gube, nekad jedni, nekad drugi, u zavisnosti od trenutnog raspoloženja i afiniteta svemoćnog gazde kluba.

Zeta je, kao u onom predreferendumskom cirkusu, "zaigrala u Ligu šampiona", namučila čak i Rendžers - Škoti su se u narednoj rundi vratili na Balkan, i ko zna šta bi bilo da je još jedan Crnogorac, Igor Burzanović, negde pri početku revanša iskoristio onaj zicer - ali je Rajo u međuvremenu shvatio da je mnogo lakše, jednostavnije i unosnije praviti igrače nego čitav tim. Iz zetske ravnice naprasno su počeli da stižu talentovani i manje talentovani fudbaleri, pravo u Zvezdu, Partizan, ili čak inostranstvo, i svi su se u Raja i njegovo poštenje kleli, i svima je bio kao otac, ili makar kum...

Božović je igrač koji je u dugačkoj i nadasve mutnoj partiji pokera umeo besprekorno da čita tuđe reakcije, i da u kartama, kao u tarotu, vidi budućnost, pa je uvek bio na pobedničkoj strani. Iako veliki Srbin, video je kako se stvari kreću u Crnoj Gori, pa se priklonio Đukanovićevoj Demokratskoj partiji socijalista, podržavao zdušno čak i nezavisnost Montenegra, ušao u sukob s Dejom Savićevićem kada je hteo elegantno da se izvuče iz struktura Fudbalskog saveza, postao "čovek blizak Partizanu" kada su crno-beli počeli s dominacijom, odrekao se Zete kada mu je nejaka crnogorska liga postala tesna...

A onda je iskusni pokeraš napravio grešku, možda i prvu u životu, stavivši sav ulog na Crvenu zvezdu. Mislio je, valjda, da njena agonija ne može večno da traje, a kada se prekine, lovorike će, između ostalih, pokupiti i on, kao čovek iz senke bez kojeg - saznadosmo i to - nije mogao da se dovede bilo koji igrač na Marakanu.

Priklanjanje Zvezdi bila je sasvim pogrešna procena, i Božoviću je sada to kristalno jasno.

A jasno je, štošta, i svima nama... Da Marko Vešović nije rekao da "Rajo misli da je bolje da idem" - i to u trenutku kada je ekipi najzad krenulo - ne bismo ni znali koliko je duboko ovo burazersko poslovanje uzelo maha u najtrofejnijem srpskom klubu.

U onoj junačkoj pesmi, Mali Radojica na kraju se sveti poganom Bećir-agi, oslobađa taoce i odlazi u suton, slobodan i srećan. Kako će Zvezdine age podneti Rajove guje u njedrima i klince ispod nokata?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: STAR SPORT)