PRELAZZI: Lukatoni

Stvar sa slučajnostima je kao sa verovanjem u sudbinu, u ljubav, u natprirodno, u kriptovalute, ili šta već može čoveka potpuno da posedne.

Ili verujete ili ne, nema tu ništa između, nema sive zone.

A u zemlji kao što je Italija, u kojoj se, makar u romantičnim komedijama, i pravila i zakoni krše zbog ljubavi, veruje se u mnoge stvari.

I kad bi se sve dalo racionalizovati, kao što mnogo toga može, opet je lepše verovati u sudbine nego u slučajnosti: mogao bi neki inženjer i istoričar umetnosti lako da objasni da je, recimo, krivi toranj u Pizi nastao zbog loših temelja, proračuna koji u dvanaestom stoleću nisu mogli da budu tako precizni kao ovi današnji, da je sve bila greška.

Ili bismo mogli da verujemo da je to stvarno tako zamišljeno, da bi danas privlačio posetioce iz celog sveta.

"Torre" je planetarno poznat baš zbog svoje nesavršenosti, ima takvih zvonika svuda po Apeninima, po raznim "duomovima" u manjim ili većim gradovima, ali samo je ovaj, tako pogrešan, tako naheren, onaj zbog kojeg valja potegnuti put u Pizu.

Dobro, ne samo zbog njega, polako.

Racionalno bi se moglo objasniti i kako je, recimo, izvesni momak po imenu Lorenco Luka stigao u Pizu, da baš tamo igra fudbal. Rođen je nadomak Torina, pa se okušao u onom klubu za koji će vam mnogi u Pijemontu – s pravom ili ne, to se nikada neće utvrditi, i neka neće – reći da je prvi i važniji od uspešnijih crno-belih, koje voli cela zemlja, ali ne toliko njihov grad.

Kada tamo nije prošao, potucao se po ovim i onim klubovima, neki su imali baš simpatičnu tradiciju ali nikakvu sadašnjost (kakav je, eto, Palermo), a onda je jedan britanski milijarder preuzeo klub po imenu Piza, i doveo igrača o kojem su mu pričali.

Sve je, dakle, logično, samo što nije dovoljno dobro, dovoljno simbolično, dovoljno romantično.

Jer Lorenco Luka – ah, kad smo kod Palerma, tamo ih je mnogo podsećao na lika koji im je doneo onoliko radosti, pa su ga prozvali Luccatoni, tako, jedna reč – nešto je kao krivi toranj u Pizi, i gde bi drugo mogao da se proslavi, toliko da čuju za njega i dolaze da ga gledaju skoro jednako često kao čedo drevnog graditelja Bonana Pizana?

Upadljivo je visok – zeru iznad dva metra, pa će mnoge podsetiti na Nikolu Žigića – i naoko nezgrapan; ima, dakle, sistemsku grešku koja ga odvaja od drugih špiceva onoliko koliko tih nekoliko stepeni odvaja toranj u Pizi od svih drugih tornjeva u Italiji.

A kad ste Italijan, upućen u njihove lokalne zađevice, onda vam još nešto upadne u oči: Lorenco Luka je momak koji igra za Pizu, a najveći, lokalni rival Pize, ne samo u fudbalu, upravo je grad Luka, i eto još jednog naslova koji bi se sam pisao, samo da smo kojom srećom Italijani...

Lorenco Luka je čovek o kojem pričaju mnogi u zemlji evropskih prvaka, kojima poraz u polufinalu Lige nacija nije pao preterano teško: prvo je sa šest golova u prvih sedam kola Serije B odveo svoje "nerazure" na samo čelo tabele, onda je jedan od tih šest golova bio Điđiju Bufonu, pa ga je ovaj pohvalio, onda je o njemu nekoliko rečenica izgovorio veliki ljubitelj mladih igrača, selektor Roberto Mančini, onda ga je pod zastavu pozvao selektor mlade selekcije Paolo Nikolato, onda je Dušan Vlahović odbio ugovor u Firenci pa su svi napisali da je Roko Komiso već pikirao Luku kao naslednika srpskog asa, onda je u štampi bilo i da su drugi, malo veći klubovi od Fjorentine rekli, pa stani malo, i mi se za nešto pitamo...

I eto Lorenca Luke, koji je do pre koji mesec igrao u Seriji C, na Siciliji, i za njega je znao samo onaj ko nije digao ruke od Palerma i ko se još sećao kako je igrao onaj drugi Luka, Toni... Eto, do pre koji mesec razmišljao je o budućnosti što možda uključuje fudbal, a možda i ne, makar ne onaj vrhunski, profesionalni, eto ga sada u tekstovima o slavi, o uspehu, o transferima i milionima, eto ga kako ga porede sa Zlatanom Ibrahimovićem i Erlingom Halandom i, naravno, Lukom Tonijem, a taj vam je bio svetski prvak, uz redovnu napomenu da su prva dvojica "teškaša" bili čudo od klinaca, a on se pojavio niotkuda.

"Ne razumem šta taj dečko radi u Seriji B, on je senzacionalan", rekao je jedan što je isto bio čudo od klinca, pa bi ga valjda valjalo počuti. Antonio Kasano...

Luka Toni (©AFP)

Eto Luke i kako sluša himnu, igrao je na Bilinom polju u pobedi nad mladom reprezentacijom Bosne i Hercegovine, a mogao bi da zaigra danas i na "svom" severu, kada u derbiju Grupe F "azurini" u Monci, u kasnopopodnevnom terminu dočekaju Švedsku.

Eto ga i u klipovima, sad mu svi prave one kompilacije i svi kao da odjednom znaju za Lorenca Luku, a svi su, uključiv i ove što mu pišu tekstove, realno za nj čuli prekjuče – ili, ako su posvećeni kladioci, onda kada je Piza krenula da delje sve redom u ovoj sezoni, koju sedmicu ranije – i svi se kunu da još ima mesta za te stare devetke, krakate teškaše koji se najbolje osećaju na sidru, mada mogu da zategnu i potrče.

Zasad deluje kao da će se bajka nastaviti, da će Lorenco Luka i dalje davati golove, a emisari bogatih klubova (dobro, ako bi se iko u Italiji više mogao nazvati bogatim) prolazili pored krivog tornja kao da ga nema, tražeći jedan drugi toranj, onaj na starom, betonskom, neko bi ovde ubacio reč "pravom", dobro, pravom italijanskom stadionu "Garibaldi", čije je nezvanično ime Romeo Ankonetani.

E, Romeo Ankonetani, on bi se radovao Lorencu Luki, on bi garant umeo da napiše nešto o njemu tako da postidi ove redove; Ankonetani je prvo bio novinar, ali je najpoznatiji što je petnaestak godina bio harizmatični predsednik Pize, koja je s njim osamdesetih i početkom devedesetih stigla i do Serije A, i potom, takve su bile godine, takvi su bili predsednici, nužno bankrotirala.

Dobro, najpoznatiji je "Il Presidentissimo", inače ortak Silvija Berluskonija, bio po svom ludačkom sujeverju: pre svake utakmice, stao bi pored terena i posuo malo soli. Ukoliko bi utakmica bila baš teška i napeta, posuo bi malo više soli, i jedna od tih urbanih legendi koje se i dalje pričaju po Pizi je da se uoči meča protiv Čezene na travi našlo celih 26 kilograma.

17.30: (1,60) Italija (3,70) Švedska (5,30)

Piza možda ne budi nostalgiju kao neka druga imena u Kalču, ali nije tikva bez korena, a čovek s kojim će se nekada možda ukrstiti i sudbina Lorenca Luke mogao bi da bude svedok.

Ovako je to bilo.

Još jedan mit o Ankonetaniju veli da je birao igrače po tome kako mu se neko svidi i šta mu kaže osećaj.

U to doba nije bilo snimaka ni Jutjuba, agenti i klubovi bi faksom (faks-mašina zaslužuje, kad smo kod nje, poseban naklon za sve što je uradila za fudbal, skoro onoliki koliko i teletekst dobija od kladioca) poslali generalije potencijalnih pojačanja. Priča laže da je Ankonetani ugledao jednog momka u moru papira pristiglih iz Argentine i odmah pokazao prstom na njega:

"Hoću ovoga. Ima baš odlučno lice."

Sopstvenik tog odlučnog lica bio je niko drugi do Dijego Simeone, koji će tako postati najpoznatije pojačanje u istoriji Pize (igrao je s njim i njegov zemljak Hoze Antonio Šamot, jednu sezonu je tu proveo Dunga, jednu i Bobo Vijeri).

Ili najpoznatije sve do Lorenca Luke?

Okej, ako verujete u slučajnosti – a tu, rekli smo, nema sive zone – onda je on možda slučajno dao šest golova na sedam utakmica i uleteo u radar Fjorentine, Juventusa, Milana i Intera, pa će priča o "bomberu" od dva metra brzo biti zaboravljena.

Jer kako bi, uostalom, neko takve konstitucije, ko nikada nije igrao "pravi", vrhunski fudbal, uopšte mogao da uradi nešto veliko, da se o njemu toliko govori?

Ali to su, reći će vam ljudi koji veruju u sudbinu i u romantiku, a ne u slučajnosti, garant mislili i kada se onaj toranj prvi put nakrivio...