PRELAZZI: Lođ osamdeset treće, držali smo palčeve...

Kao da postoji neka zakonitost, neka bizarna obrnuta proporcionalnost između političke situacije u jednoj zemlji i uspeha u sportu. Medalje naših ekipnih sportova devedesetih, bankrotirana Argentina kao svetski prvak u košarci, Steaua što osvaja Kup šampiona u doba kada u čitavom Bukureštu svetli samo stadion i zgrada parlamenta, a za ostalo struje nema...

Ovo nije bio Gdanjsk osamdesete, kao u čuvenoj pesmi, ali jesu njegove posledice, što će trajati čitave mračne decenije.

Kažu da se pred zoru mrzne, a svitanje posle gušenja ustanka i revolucije Leha Valense izgledalo je baš daleko...

Poljskom je vladao ozloglašeni WRON, praktično vojna hunta kojom je rukovodio Vojćeh Jaruzelski, poslednji lider Narodne Republike. Pritisnuti sovjetskim zagrljajem s jedne strane i sankcijama Zapada s druge, Poljaci su grcali u nemaštini – sećamo ih se kako su dolazili, pretovarenim “peglicama”, u Jugoslaviju, i budzašto prodavali neke drangulije po našim pijacama – ali generacija stasala iza Gvozdene zavese igrala je fudbal kao što ga niko pre ni posle nije igrao.

Godine 1982. Poljska je, po drugi put u istoriji, bila bronzana na Svetskom prvenstvu. Bilo je neke poetske pravde što su baš sa 0:0 izbacili Sovjete i otišli na megdan Italiji. Glavni igrači bili su Zbignjev Bonjek, Volodimir Smolarek i Vladislav Žmuda, čiji posteri garant i dan-danas krase sve automehaničarske radnje umesto golih žena, od Šćećina do Krakova.

Predstavljalo je to eskapizam, bilo je neka vrsta lepog flastera koji je mogao da prekrije, ali nikako da zaleči ljutu ranu na telu i duši poljskog naroda.

Dobro, neki nisu imali ni to...

Nije Gdanjsk osamdesete, ali jeste Lođ osamdeset druge/treće, Bonjek, Smolarek i Žmuda igrali su, sva trojica, za čuveni Viđev, koji je za dve najturbulentnije godine osvojio vezane titule prvaka i dobio šansu da se takmiči u Kupu evropskih šampiona.

U sezoni o kojoj pričamo, kada je vanredno stanje najzad počelo da se obuzdava, kada su najveći optimisti možda videli udaljenu svetlost na kraju decenije, Bonjek već nije bio tu, otišao je u Juventus, ali Viđev je i dalje bio snažan kao crna zemlja, kao jedno brodogradilište. A to će na svojoj koži osetiti možda i najbolja generacija engleskog prvaka, onih godina kada se podrazumevala dominacija Ostrvljana u Evropi.

U današnjem sećanju, kraj sedamdesetih i početak osamdesetih bio je najberićetniji period u istoriji Liverpula, sa četiri osvojene kontinentalne titule. No dve sezone zaredom, ovaj klub se spoticao u četvrtfinalu KEŠ-a, i to oba puta u negostoljubivom (jugo)istoku Evrope.

Aha, čak i kada je bio najjači, znao je da upadne u crnu rupu u slovenskim zemljama, pa je ona magična i nezaboravna beogradska noć Milana Pavkova i drugara zapravo imala istorijski presedan, komada dva.

I svaki put, pazimo sada, budu tu neki crveno-beli dresovi?

Premijerno od CSKA iz Sofije u martu 1982, drugi put godinu dana kasnije, stradali su od onih čija nas sudbina ovih dana zanima, Viđeva iz Lođa.

Skoro četrdeset godina kasnije, oba ta kluba proglasiće bankrot, ugasiće se, i na njihovo mesto doći će neki novi, sa istim grbom i istom tradicijom, samo bez krštenice kojom bi to i dokazali.

Pre toga, ipak, lepe stvari.

Samo ta priča o četvrtfinalu Kupa evropskih šampiona dovoljna je da Viđev i danas – takav kakav je, a doći ćemo do toga kakav je – bude jedan od najuglednijih klubova Poljske. Nemaju više od četiri titule, ali su (uz jedan težak i grozan izuzetak) dugo bili najbolji poljski izvozni proizvod. Niko nije s toliko samouverenosti igrao evropska takmičenja, i dugo su se ponosili time što su bili jedini učesnici nove Lige šampiona, pre nego što su prestali da budu relevantni.

Nije što je Viđev (i trener se zvao Vladislav Žmuda!) tada izbacio Liverpul Kenija Dalgliša, Grema Sunesa i Ijana Raša, nego što ga je nadigrao i ponizio. Cela zemlja, a ponajviše 45.000 ljudi načičkanih na stadionu u Lođu, bili su zagledani u crveno-bele. Jedna velika pobeda, čak 2:0, za jednu veliku naciju u jednom teškom trenutku...

Bila je zanimljiva i predigra, mada će se priča o tome preuveličati u engleskim medijima, kako bi se valjda opravdao neuspeh favorita. Boing-737 Britiš Ervejza promašio je, u dolasku, pistu i zamalo se survao u sneg, pre nego što je pilot (zvao se, zabeleženo je i to, kapetan Palmer), uspeo da podigne nos i da napravi još jedan krug, pre bezbednog sletanja. Nije bilo lagodno ni jer se tih dana obeležavalo četvrt veka od tragedije u Minhenu, u kojoj su stradali igrači Mančester Junajteda...

Liverpul je možda izvukao živu glavu na aerodromu u Varšavi, ali na terenu u Lođu nije bilo popusta. Nakon 0:0 u prvom poluvremenu, još jedna velika greška Brusa Grobelara (sličnu je napravio i godinu dana ranije u Sofiji) i nameštanje gola Miroslavu Tlokinskom okrenulo je utakmicu u smeru koji je prijao domaćinima; do kraja su Poljaci postigli još jedan, čuveni golman Jozef Mlinarčik – i njega je svet zapamtio sa prethodnog Mundijala – hvatao je sve žive i mrtve lopte, i ostalo je 2:0.

Viđev je tih godina umeo sa Englezima: u Lođu im gol nisu dali ni Mančester Siti, ni Ipsvič, ni Mančester Junajted, pa nije uspeo ni moćni tim Boba Pejslija.

Ali tek će se noć na Enfildu prepričavati u godinama koje slede, tek će revanš dati navijačima Viđeva toliko ponosa da traje i do sumorne današnjice.

Liverpul je poveo i činilo se da će uspeti da preokrene minus, a onda je pogodio ponovo Tlokinski, iz penala, na početku drugog poluvremena i Smolarek.

Dali su ga Raš i Hodžson ali samo za 3:2; jedna od tih ikoničnih fotografija koje bi se, da se smelo, stavljale umesto čelnika komunističke zemlje i vojnika Crvene armije u svaku učionicu i kasarnu nastala je posle potonjeg sudijskog zvižduka na Enfildu: igrači Viđeva stoje podignutih ruku, iza njih su Englezi na tribinama, stoje i aplaudiraju im. Punih deset minuta, ako ne laže legenda...

Aplaudirala je i cela Poljska, koja je na trenutak zaboravila i na nedaće i na klupske i klubaške podeljenosti; kao što su svi dve jeseni ranije bili Gdanjsk, tako su svi u proleće 1983. bili Lođ.

Bonjek je, kažu, dojučerašnjim drugovima poslao poruku “Vidimo se u Atini, pozdrav od Zbišeka”, ali žreb je hteo da se njegov Juve sastane sa njegovim Viđevom već u polufinalu; Italijani su bili bolji, na Olimpijskom stadionu svakako ih je tukao Hamburger.

Nema veze, od njih dovoljno, i ako ne računamo sramotni poraz od Ajntrahta Dragoslava Stepanovića 0:9 u Kupu UEFA 1992, Viđev je vazda bio na braniku Poljske, i one stare, i neke ganc nove, demokratske Poljske: u jesen 1996. igrali su grupnu fazu Lige šampiona, i nisu se obrukali u grupi sa Borusijom Dortmund, Atletikom iz Madrida i baš Steauom...

I da nismo nagovestili gde ova priča vodi, nije preterano teško zaključiti da je usledio tužni veleobrt u sudbini uglednog kluba. Ako je u teškim vremenima blistao, Viđev je u doba slobode počeo da kašlje, sve dok bolest nije eskalirala.

U novom milenijumu dozvolili su sebi da ispadnu iz prve lige, a potom su dopali gramzivih šaka čoveka po imenu Silvester Cacek. Jedan od najbogatijih Poljaka izobećavao je da će ih vratiti u Evropu, ali ih je umesto toga nemarom i nebrigom gurnuo ispod svake linije, a posebno linije dostojanstva.

Dobro, i one linije koja označava bankrot.

Viđev je bio u toliko lošem finansijskom stanju da je samouništenje bilo jedini izbor: umesto velikana, osnovan je 2015, novi klub koji je morao da krene iz pete lige.

Pet godina kasnije, dvadeset jeseni od poslednjeg učešća crveno-belih u Evropi i skoro četrdeset leta od najvećih uspeha poljskog nacionalnog i klupskog fudbala, Viđev – niko se ne bi usudio da kaže da to nije onaj Viđev – napokon je na putu oporavka.

Ne bismo ih se, doduše, setili, niti začeprkali po istoriji, da post-koronavirusna ponuda u kladionicama nije i dalje poprilično posna – dobro, pitanje je dana, doslovno – pa se na potencijalnim tiketima pojavila i treća liga Poljske (koja se zvanično, u maniru onih engleskih kalambura, naziva Druga liga), a na samom njenom vrhu jedno tako poznato ime.

Viđev je u prošlom kolu poražen od autsajdera SKRA na svom terenu, a ove nedelje igra u gostima protiv Stala i mora da slavi ukoliko želi da se i u ovom letnjem delu čudne sezone zadrži na prvom mestu i izbori prvu, dakle drugu ligu.

Bio bi to još jedan veliki korak za njih, još jedna sitna pobeda u slavu onih koji su početkom osamdesetih, kada je bilo najteže, kada je bilo najvažnije, dogurali do polufinala Kupa evropskih šampiona i do polufinala Svetskog prvenstva.

U inat favoritima, u inat bogatima, u inat WRON-u i svima koji su mislili da će mrak trajati večno.

Piše: Marko Prelević, kolumnista Mozzart sporta i urednik magazina Nedeljnik