To je grad u kojem se malo ko zadrži. Luton je samo blaga smetnja, pet slova na odštampanoj bording karti, početna tačka na mapi na kojoj tražiš najbržu vezu za London, sedam-osam minuta pauze za cigaretu ili kafu između tvog lou-kost aviona i nimalo lou-kost voza što te vodi na jug.

Nije ni kao da se trude da obratiš pažnju: nema nijednog bilborda na kojem bi bio kanotijer, da napomene da su sve čamdžije u Britaniji nekada nosile šešire napravljene u Lutonu; nijednog podsećanja na to da je Luton bio i centar automobilske industrije, nijedne, razmišljaš o tome dok prolaziš kroz nešto za šta misliš da je industrijska zona, a onda shvataš da je to zapravo grad, nijedne naznake da tu postoji onaj čuveni fudbalski klub.

Luton taun je, mimo aerodroma, prva asocijacija poštenog čoveka na gradić na reci Li; nama s ovih prostora odvajkada zanimljiv i zbog velikog Radomira Antića – da je kismet dao da bude drugačije, makar bi jednom stao u onaj prostor omeđen za trenera i poveo svoje "Šeširdžije" u još jednu bitku – i naravno zbog stadiona, najmanjeg i najneverovatnijeg koji će ikada ugostiti Premijer ligu.

Klub je nekada davno bio niželigaš, pa je stigao do najjačeg ranga i usput osvojio Liga kup; potom je pao u petu ligu, poznatu i kao Konferencija, da bi se uspeo opet u Premijer ligu, a danas je, svega petnaestak meseci nakon što su na Kenilvort roudu gostovali Mančester Siti, Arsenal ili Čelsi, opet u Ligi jedan, trećem razredu.

Ima taj izraz "jo-jo" klub, ali svaki bi se jo-jo, sem možda nekog visokog stotinu metara, postideo nad onim što je Luton priredio svojim navijačima.

Nekoliko meseci po ulasku u Premijer ligu, Luton taun i njegov menadžer bili su vrhunska medijska priča, mnogi su, pa i naš Mozzart Sport, pisali romantičnu prozu o njima – te stadion, te to što se ne gađaju milionima, te stil igre, te Ros Barkli – mada se to nije svidelo mnogima u Engleskoj.

Luton je, na sve ono s početka teksta, dosta omrznut grad i jedno vrlo nezgodno gostovanje, ne samo zato što morate da prođete kroz samo srce naseljenog mesta da biste stigli do stadiona. U onim polu-ozbiljnim istraživanjima najgorih mesta za život i posetu, Luton je vrlo često pri samom vrhu. Ima tu malo i rasizma, budući da je reč o gradu u kojem živi dosta manjina, od azijskih i karipskih pa sve do istočnoevropskih, ali bude i istine...

Stoga, kada su nakon ispadanja iz Premijer lige – borili su se hrabrije od mnogih drugih, i sve do poslednjeg kola imali makar matematičku nadu da će opstati – uspeli da ispadnu i iz Čempionšipa, mnogi su podigli čašu džina u to ime.

To što su ukleto 22. mesto osvojili samo zbog slabije gol-razlike (Hal siti se spasao), samo je još jedna zanimljivost u ovoj povesti...

Bio je to šok za mnoge na Kenilvort roudu: smatralo se da će se Luton opet boriti za Premijer ligu, ili se makar ustabiliti u drugom rangu. Sve je upućivalo na to da se klub vodi prilično mudro: znali su da u Premijer ligi suštinski nemaju šta da traže pa nisu uložili previše u igrački kadar, suštinski već se pripremajući za narednu godinu; a sav novac koji su dobili od TV prava i drugih zavrzlama zapravo ide u izgradnju novog stadiona.

Gradilište trenutno nosi naziv Power Court, jer se nalazi na mestu stare elektrane, projektovani kapacitet mu je 25.000, a kada bude otvoren – trebalo bi 2028. godine – imaće i tribine različite visine i veličine, kao omaž legendarnom Kenilvort roudu.

Sve to Luton uspeva da uradi bez gazde milijardera i stranih ulaganja, i trebalo je "samo" da se zadrže u Čempionšipu.

Nisu uspeli. Rob Edvards, koji ih je mimo svih očekivanja preko Vemblija doveo do kapija od zlata, dobio je otkaz u januaru ove godine, na njegovo mesto došao je Mat Blumfild, ali nije uspeo da ih spase. Mamurluk je trajao.

Okej, idemo opet, koliko loše, koliko teško može da nam bude u Ligi jedan, zapitali su se u Lutonu.

Pa, prilično teško: nakon 11 kola, Luton je imao po pet pobeda i poraza uz jedan remi, a za sastav koji i dalje ima nekoliko pristojno plaćenih internacionalaca, to je suviše malo.

Blumfild je platio ceh, a onda je Luton, makar na nekoliko dana tokom mučne reprezentativne pauze, opet bio vest.

Novi menadžer ovog kluba je Džek Vilšir, jedan od najtalentovanijih engleskih igrača s početka prošle decenije, uz to jedan od najbaksuznijih. Navijači Lutona, koji umeju da se šale na svoj račun – jedan od predloga je i da se, zbog čestih selidbi, klub preimenuje u Luton Vans, a da na grbu bude kombi – zabrinuto su se pitali da li će Vilšir uspeti da se dokotrlja tih nekoliko desetina kilometara na severozapad od Londona ili će se usput skršiti, povrediti i završiti na štakama, ali stigao je, pa čak i vodio svoj tim na meču protiv Mensfilda.

Čovek koji mu je nakon te utakmice pružio ruku je Najdžel Klaf, sa više od 1.500 mečeva u svim rangovima engleskog fudbala (sem u onom najvažnijem), a jedini razlog što ovaj tekst nije objavljen na dan tog susreta, već posle njega, jeste što nismo želeli da i mi izbaksuziramo Džeka, kao što nam često spočitavaju.

Levonogi Vilšir je bio plemeniti igrač, ali će zanavek ostati u kategoriji "šta bi bilo da je bio zdrav". Pamti se njegova simultanka protiv Barselone – zli bi jezik rekao da i dalje uspeva da se šlepa na konto te utakmice – ali povrede su mu skratile karijeru, pa novi menadžer Lutona ima svega, dva puta smo proverili, i dalje svega 33 godine.

Pošto već nije igrao, Vilšir je od jula 2022, kada se zvanično igrački penzionisao, počeo da radi na sebi i svojoj trenerskoj karijeri. Bio je prvo trener U18 sastava Arsenala (pod njim su stasali Luis-Skeli i Nvaneri, mada bi se moglo reći da takve talente treba samo zalivati), potom član stručnog štaba Noriča i na svega dve utakmice privremeni menadžer, ali nije dobio stalan posao.

Sve dobija na značaju – i romantici, što da ne – kada se zna da je ovo Vilširu zapravo povratak u grad šešira, engleskog opela i nezgodnog gostovanja.

Sa svega osam godina, dečak iz Hičina, gradića smeštenog na desetak kilometara od Kenilvort rouda, bio je u petlićima Lutona, pre nego što su ga talenat i porodične okolnosti odvele na jug, gde će postati još jedno "Vengerovo dete", doduše u jeseni Francuza na Emiratima. Na predstavljanju je Vilšir pričao i da ima dosta prijatelja u Lutonu koji su ludi za tim klubom i da razume šta Luton predstavlja i zašto je veliki.

Kao svog uzora, Vilšir pominje Mikela Artetu, koji mu je i dao odrešene ruke da ide da traži svoju sreću – sada se na Kenilvord roudu nadaju da je poneo recept za kornere i prekide, ili makar za drugo mesto na tabeli, koje bi značilo i povratak u Čempionšip.

Biće ovo priča koju će mediji pratiti taman koliko i onu o uzletu i strmoglavom padu Lutona po fudbalskim stubama Engleske. Povrede su sprečile Džeka Vilšira da pokaže šta zna kao igrač, pa se mnogi nadaju da će mu makar trenerska karijera biti lišena nesreća i nezgoda.

Englezi već godinama potiho pate što je nestao domaći trenerski "nous" – u Premijer ligi su samo dvojica engleskih trenera, u Ligi šampiona samo jedan – pa će mu, kao nekada, opet proricati velike uspehe, ili makar put kakav je imao Edi Hau, koji je, kao i Džek, počeo sa 29.

Ali ako se po jutru, znate već, onda evo i sveže informacije: Luton Džeka Vilšira je u subotu, 18. oktobra 2025, poražen od Mensfilda sa 0:2.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

PRELAZZI: Kralj baksuza u gradu koji svi mrze

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

Rukomet

eKošarka

Hokej na ledu

Američki fudbal

Futsal

Stoni tenis

Ragbi

eFudbal

Najava mečeva