PRELAZZI: Koliko je života živeo Ansu Fati?

Teško je nekad da pohvataš korak sa svim tim "wonderkidovima", kako smo nekada, za vakta Football Managera, zvali klince koji su iskazivali potencijal da budu vrhunski fudbaleri. Industrija je okrutna, medijska najviše, i stalno traži nove žrtve, nove idole, nove senzacije, nova prezimena na dresovima koje će obući klinci širom sveta.

Ako bi se nekada pojavljivao jedan zlatni dečko u generaciji, čije bismo odrastanje svi pratili i o kojem bismo pričali, gledajući da li će porasti u novog Pelea, novog Ronalda ili novog Černa Sambu, danas ih je na svakom koraku: ko god debituje za iole veći klub, biva narednih dana, nedelja i meseci upoređivan sa drugim dolaskom Isusa, samo u kopačkama.

Novi Mesi, novi Kristijano, novi Nejmar, ma može i novi Mbape, verovatno će uskoro biti i "novi Gabri Vejga", čim još jedan ode putem Seltine zvezdice.

Nekada taj pritisak slomi klince, pa utihne sva pomama; nekada se muče sa tolikim očekivanjem javnosti pa propadnu kao žeton; nekada se ponovo izmisle, kao Martin Odegard, sada ponosni kapiten Arsenala.

Jedan takav zlatni dečko – za kojeg, uprkos svemu što je bilo, i uprkos kapricima koje je i on morao pokazati, treba navijati – pokušaće, već od koliko danas, da vrati svoju karijeru na pravi kolosek tamo gde je to i najlakše i najteže.

Najlakše, jer cela planeta gleda Premijer ligu, posebno kada nam iz vikenda u vikend servira spektakle kao u prva tri kola; i najteže, jer još ima na Ostrvu onih koji jedva čekaju nekog talentovanog brzanjca da ga klepe po nogama i nauče pameti.

A svako naredno klepanje po nogama moglo bi za Ansua Fatija da bude novi pakao.

Toliko je dugo bio trenutak kada se pojavio "novi Mesi" da je tada Mesi još bio u Barseloni; toliko je vremena prošlo otkako mu je katalonski velikan poverio Mesijev dres da ga čuva; toliko dugo slušamo o tome gde je i šta radi Ansu Fati da je skoro teško poverovati koliko taj dečko ima godina.

Da je još maltene dete.

Tek će na Svetog Luku, ili Noć veštica, kako vam volja, napuniti 21. Eto, da je Amerikanac, još ne bi smeo ni da pije, a Ansu Fati je proživeo pregršt života, fudbalskih i onih drugih, pre nego što je plaže Katalonije naprečac zamenio mnogo hladnijom pjenom od mora Engleske.

Da, klinac rođen u Gvineji-Bisao, podignut u Marinaledi – gradić koji je bio neka vrsta pokušaja stvaranja levičarske, socijalističke, blago militantne utopije u srcu Andaluzije, i koji je prihvatao radnike i došljake poput Ansuovog oca – a fudbalski stasao u Sevilji, upoznaće vrlo brzo najsvetlije strane fudbalske slave, kada preskoči La Masiju i odmah bude prebačen u prvi tim.

Nije što je bio brz, nije što je bio ubitačan s loptom, nego je bio neustrašiv. I kada ga je dao u El Klasiku, i kada je debitovao za Španiju – statistika veli da je od prvih 16 udaraca na gol u njegovoj seniorskoj karijeri iza leđa golmana završilo čak 11.

S pravom se zato govorilo o "generacijskom talentu", toliko da smo čak i mi koji smo ogluglali na izvikane mlade igrače morali da obratimo pažnju.

Ali svaka medalja ima dva lika, a ovaj drugi će sačekati iza prve krivine i lupiti ga gore nego što bi to umeo Serhio Ramos u najboljim danima.

Usledile su, tako, godine frustracija. Ansu Fati je zbog povreda koje bi se vraćale i vraćale igrao retko, malo i povrh svega uplašeno; a kada imate tek 20 godina, i kada ste drugačije zamišljali i svoju karijeru u Barseloni i celu Barselonu, onda se teško smiriti, onda strpljenje ne biva.

Nije bio načisto ni sa Ćavijem, ili Ćavi nije bio sa njim, iako tu nema krivice ni jednog ni drugog; jednostavno, namestilo se tako da ispadne da se ne vole, iako za to nije postojao nijedan racionalan razlog.

I zato Engleska. Zato Premijer liga, tamo gde se ni "originalni Mesi", rekli bi oni što su čvrsto u drugom taboru, nije usudio.

Da u ovom trenutku, uz gutljaj engleskog piva, napravimo jedan niksen Brajtonu: to što nije previše iznenađujuća vest da je "jedini Mesijev naslednik", kako su ga zvali, odabrao da narednih godinu dana provede u tom timu, to je još jedan razlog za aplauz i načinu na koji se vodi taj klub i Robertu de Zerbiju lično.

(A to što prelazak Ansua Fatija u Premijer ligu nije baš prevelika vest, za to su krivi već neki drugi razlozi, notorni svima nama koji smo jedva preživeli prelazni rok i koji ćemo drhtati sve dok i Saudijci ne kažu da je, makar zasad, dosta.)

Mogao je, tako smo čitali, da bira da li će u Totenhem ili možda Čelsi – "plavci" su se na koncu kladili na Kola Palmera, najcenjeniji proizvod Sitijeve akademije još od Fila Fodena, i možebiti pogrešili kao što u eri Toda Bolija znaju da greše – ali je Ansu Fati, ima dakle u njemu toliko toga fudbalskog, pao na priču i viziju talijanskog stručnjaka u kojeg se zaljubio svaki neutralac.

Ili se zaljubio makar onaj neutralac koji nije mogao a da ne prevrne očima kada nam je pre koji dan nanovo servirana priča o "novom Mesiju", ovog puta po imenu Lamin Jamal.

Ako ga zdravlje posluži, ako bude imalo nalikovao onom dečaku od pre, može li biti, skoro pet godina, dečak iz socijalističke Marinalede zaigraće "De Zerbi-ball", zaiskriće na stadionu Amerikan ekspresa i nad Premijer ligom (kao što je uradio Mark Kukurelja pre njega i pre nego što je otišao u London da izigrava maskotu). Divno će se, pride, uklopiti i u možda najlepšu grupu Lige Evrope, u kojoj su Ajaks, Marselj, njegov Brajton i AEK iz Atine.

Možda bilo bi prerano da trag ostavi već danas, protiv Njukasla, ali u prvom kolu nakon ove sasvim nepotrebne pauze, Albion gostuje na Old Trafordu, klubu koji ga je, sasvim navodno, tražio čim se ispilio.

Dok je još on bio nova vest, nova senzacija, novi idol, novo prezime na dresu.