PRELAZZI: Klinsmanovi časovi motivacije, joge i besmisla

Neka su imena mrska, neka tako zvučna da ti odrede sudbinu. Kako, recimo, da ne budeš vrhunski fudbaler kada se zoveš Jirgen Klinsman.

Jirgen. Klinsman.

Ovo prvo zvuči kao trk u prostor, kao “meseršmit” kad probija zvučni zid, ustalasani vazduh iza kojeg ostaje samo duga plava kosa. A opet, čvrsto, germanski nepokolebljivo, kao mašina koja vas neće izdati. Jirgen.

Ovo drugo je već prefinjena tehnika, lopta koja se otvaranjem stopala plasira u malu mrežu tako da na kraju skonča u suprotnoj, pirueta koju pravi prebacujući je s desne na levu, dok na tribinama počinje pandemonijum. Klinsman.

Moglo bi se, eto, reći da je s takvim imenom sin pekara iz Gepingena morao biti rođen pod srećnom zvezdom.

Bio je i deo onog švapskog trilinga kojem je Inter pokušao da odgovori na holandsku lepotu rivala – Breme, Mateus, Klinsman – bio je i posetilac jahte čuvenog lorda Šugara, gazde Totenhema koji će ga privoleti da dođe u Premijer ligu koja je tada tek učila da ugošćava velike zvezde, bio je član Bajerna u najgore i najbolje doba tabloidnog ludila u tom klubu; bio je i svetski prvak, onda kada se valjao po travi i izdejstvovao crveni karton koji će Maradonu ostaviti u suzama...

Optuživali su ga, čak i pre toga, da je serijski prevarant, da njegov talenat ne može da zamaže to kakva je osoba, govorili da ga niko ne ceni onoliko koliko on misli da ga cene...

I ništa se, evo već trideset godina, nije promenilo.

Samo što više nema golova, nema tog imena sa razglasa, nema padanja na kolena posle neke majstorije, danas ima mnogo onih koji Jirgena Klinsmana posmatraju kao prevaranta, ovog puta u odelu.

Posle nekoliko godina van fudbala, još otkako se neslavno okončao njegov pokušaj da natera Amerikance da zavole “soker” – toliko se posvetio tome da nije bio samo selektor nacionalnog tima, nego se i zalagao za remont sistema takmičenja, dokazujući im da bez evropskog načina poslovanja nema napretka – Jirgen Klinsman vratio se u domovinu, tamo gde se poslednji put na najneslavniji mogući način okončala njegova domaća odiseja.

Novi trener Herte – zasad oročeno, do kraja godine – imaće mnogo teži zadatak od toga da Marka Grujića i drugare, koji su pod plotunskom paljbom berlinskih medija, trgne iz letargije i vine daleko iznad trenutnog i sramotnog 15. mesta na tabeli.

Biće to pre svega Jirgenova bitka sa predrasudama, sa onima koji će ga smatrati varalicom u najboljem i nasmejanom budalom u najgorem slučaju, i sa svima ostalima koji ga vide kao oportunistu što, zahvaljujući prisnim odnosima sa gazdom, uleće na mesto legende kluba, Anta Čovića.

Zasluge se u fudbalu zaboravljaju brzo, posebno ako se sami potrudite da ih prekrijete neuspesima i skandalima. Od, činilo se, najtalentovanijeg mladog stručnjaka u zemlji – bila je vera u njega i čuda koja je radio kao igrač, pomnožena sa lutanjem nemačkog fudbala i potragom za onim velikim dugmetom “reset” koja mu je, kao prvo radno mesto u novoj karijeri, uručila selektorski ugovor – Klinsman je postao pošalica.

Nije za to krivo samo dobrovoljno prekookeansko izgnanstvo. Ma koliko da je Klinsman predstavljao svoj petogodišnji mandat u SAD kao neko plemenito delo, činjenica je da je bilo mnogo lako i mnogo lepo živeti u sunčanoj Kaliforniji i putovati svim tim državama, sve vreme pričajući da proboj samo što se nije desio.

Bilo je i nekih lepih dana, Amerikanci su, predvođeni Timom Hauardom na zalasku, stigli i do produžetaka u osmini finala Svetskog prvenstva u Brazilu, pre nego što će ih kući poslati tada još premlada Belgija, ali daleko je to bilo od onoga što je Klinsman obećavao.

A Ameri baš i ne trpe da samo učestvuju u nečemu, kod njih se podrazumeva da su makar konkurentni. Klinsman je otišao kada je postalo izvesno da su kvalifikacije za naredni Mundijal, onaj u Rusiji, prosute, a oni koji tamo prate i vole fudbal nisu mu oprostili ni zaboravili što je bez labudove pesme, bez nade i bez dresa koji je najviše voleo, ostavio Lendona Donovana, jedinog Amerikanca koji je izgledao kao da može da se progura među domaće zvezde onog drugog fudbala, košarke ili bejzbola.

Bio je to, ipak, rastanak koji ga nije toliko boleo, makar ne koliko onaj kada je, naglavačke maltene, izleteo iz Bajerna, dotad najveći dokaz da Klinsi, koji se omilio naciji na “domaćem” Svetskom kupu 2006, neće biti veliki stručnjak.

Ne treba mu, ipak, oduzeti ni mrvu zasluga za promenu koda nemačkog fudbala uoči i nakon tog Svetskog prvenstva. Iako stalno u sukobima sa medijima, pre svega sa Bildom koji nije propuštao da zajedljivo napiše kako selektor dolazi na posao iz Amerike, umesto da bude tu gde će mu igrači biti češće na oku, Klinsman je raskrstio sa onim što su i sami Nemci posprdno zvali Rumpel-Fussball (mnogo trke, malo kreativnosti, igra kao industrija, kao proizvodna traka u fabrici automobila nadomak njegovog Štutgarta), hrabro ubacio gomilu mladih igrača, a oni su još hrabrije poginuli tek od Italije duboko u produžecima polufinala.

Svi su tada govorili o njemu, bio je čedo nacije i plavokosi germanski bog koji će ih odvesti u svetlu budućnost, obasuli su ga nagradama i novcima, a on je odlučio da se povuče i prepustio mesto svom saradniku Jogiju Levu. A šta se posle desilo, to već znamo...

Bajern je bio druga priča, oni urlici “Klinsman raus” sa “Alijanc arene” boleli su ga toliko da će se i mentalno, ne samo fizički, preseliti daleko od Bavarske i Badena, da će početi da se oseća kao žitelj Los Anđelesa.

Te sezone njegov Bajern – javna je tajna da su Uli Henes i kompanija mogli da biraju između dva Jirgena, i dozvolili Klopu da ode u Dortmund! – tukla je Barsa čak sa 4:0, sa 5:1 ga je sahranio direktan rival za titulu, Volfzburg, pa ni stari lisac Jup Hajnkes nije uspeo da primeni protivotrov dovoljno brzo, i Bajern je završio kao drugi.

Minhenski velikan je imao ogromne probleme sa disciplinom, posebno na terenu, a kasnije će u etar otići i izjave igrača o Klinsmanovom načinu razmišljanja i vođenja ekipe. Recimo, Ze Roberto je ispričao kako je u jednom od brojnih presudnih mečeva Bajern gubio na poluvremenu, a sve što je Jirgen rekao u svlačionici bilo je “Momci, morate da date taj gol”, dok je Filip Lam, u duhu kapitena, makar birao reči, mada je sve svima bilo jasno.

Njegov bavarski mandat ostao je zapamćen po ludorijama kao što su bili obavezni časovi joge za sve igrače i po tome što njegovi puleni nisu imali pojma šta da igraju, a sa njim je, prvim letom ka Holivudu, krenuo i njegov kredibilitet.

A posle godinu-dve kada je zaličilo da to što radi ima smisla, ni u Americi ga nisu previše slavili. Sada se vraća u zemlju koju je prvo svojevoljno napustio, da bi ga onda ona jednako rado oterala.

To što je Klinsi uvek mislio da je bolji nego što jeste, to što je mislio da zaslužuje bolje, to mu je sve išlo u prilog kada je davao golove kao čovek koji je rođen da daje golove i koji ima ime sposobno da daje golove. Danas, kada je na ovom drugom poslu, to mu je samo dodatni balast.

Ima li, zato, razloga da se veruje u njegov mandat u Herti, sem ako nam dovoljan razlog nije što će sigurno biti zabavno?

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista portala MOZZART Sport