PRELAZZI: Kao kad ti neko pomera stvari po stanu

Mozak želi da stvari budu jednostavne i prirodne, da svaki trener vodi tačno onaj klub koji mu nekako pripada – po tradiciji, po uspesima, po stilu, po osobini ličnosti – i da to traje godinama.

To je samo jedan, nekima možda i nevažan detalj u celoj sagi oko Mančester junajteda i Maurisija Poketina: u ovom trenutku ne znamo da li će to biti uspešno – mada nije teško nagađati i spekulisati, pa na kraju i biti u pravu – ali znamo da nam je pomalo neprijatno, čak i ako to ne umemo da objasnimo.

I to nema nikakve veze sa tim kakav je Maurisio Poketino trener, ili kakav nije trener; i mnogo veze sa tim što je Argentinac, u našoj glavi, trener Totenhema, a ne Mančester junajteda. (I posebno ne Čelsija, razume se.)

(©Reuters)

Zbog onih nekoliko sezona kada je Totenhem, ne samo zbog stadiona, zaličio na veliki klub. Zbog načina na koji je cedio suvu drenovinu koju bi mu, upakovanu u celofan, svakog leta poklonio široki osmeh Danijela Levija. Zbog toga što je kod njega i Dele Ali, pokoj mu fudbalskoj duši, izgledao kao da je najbolji napadač Premijer lige.

I zbog onog malog Maurisija, šest mu je godina, diktatura vlada Argentinom pa i provincijom Santa Fe, fudbal je smokvin list diktature, a porodica Poketino kupuje, samo zbog Mundijala, prvi televizor. Crno-beli je, ali dovoljno da se vide heroji koji će – na ovaj ili onaj način – srušiti Holandiju i doneti titulu svetskog prvaka. 

Među herojima tog turnira su Riki Vilja i Osvaldo Ardijes, i svega nekoliko nedelja nakon tog turnira, obojica će se naći u severnom Londonu i zaigrati za Totenhem.

Popularni Osi će uoči jednog FA kupa i zapevati, i biće prvi Argentinac koji će postati neodvojivi deo Totenhemovog identiteta. To neće promeniti čak ni rat za Malvine ili Folklande, rat čiji će se odjeci osećati i na Mundijalu 2026, na kojem će učestvovati, ovog puta kao američki plaćenik i čovek čiji broj ima Donald Tramp, i Maurisio Poketino.

MOZZART RELAX pravi dobitni tiket – Oba tima daju gol u prvom poluvremenu, i tip GG3+ je odmah prošao

Da, ovaj potonji će doći zaobilaznim putem, preko Espanjola i Sautemptona, ali tih će pet punih sezona, tokom kojih je Totenhem dobio i novi stadion – a što je i te kako imalo uticaja na popunjenost Poćove ekipe – obeležiti i njega i celu jednu eru.

Postojala je sinergija između onoga što je Totenhem želeo da postane i čoveka koji je uz teren vodio taj proces; Poketino je umeo da i izbušenih džepova nadmudri mnogo bogatije, da učini da fudbaleri igraju bolje nego što im etiketa kaže, da im usadi samopouzdanje i hrabrost koju su igrači s petlom na grudima retko kada pokazivali pre njega, a posle njega baš nikada.

Sad, što ga je jedne godine nadmudrio Lester – a to je argument koji mu najčešće spočitavaju oni koji bi da mu ospore rezultate – činjenica je da je Lester nadmudrio i sve ostale; to što mu godinu kasnije ni 86 bodova i najbolji napad i najbolja odbrana lige nisu bili dovoljni da prestigne Konteov Čelsi; i što je u najružnijem finalu Lige šampiona odigrao bez energije i plana B, nakon što ga je sasekao strogo dosuđeni penal…

Pa, nekad je putovanje važnije od odredišta. (Sem ako ste u Mančester junajtedu, je li.)

(©Reuters)

Uostalom, to je i modus operandi onog Ludaka koji je bio zaslužan za Poketinovu karijeru: Marselo Bijelsa otkrio je Maurisija kao fudbalera i usadio mu nekoliko važnih lekcija za Maurisija trenera. Poput onog da moraš da teraš svoje čak i kada je rival jači i ugledniji, ili onog da tražiš od dečka ispred sebe više nego što on misli da može.

To Bijelsino “pa šta”, taman koliko i presing na celom terenu, pomoglo je Poketinu i kada je, bez znanja engleskog, stigao na Ostrvo, pa tamo tukao i Siti i Liverpul i Čelsi, i osvojio osmo mesto sa Sautemptonom u kojem su bili Adam Lalana, Riki Lambert, Džej Rodrigez ili Vord-Prauz. 

A pomoći će i Sonu, koji je nakon prve sezone delovao kao čovek koji želi da pobegne iz Engleske, i u paketu sa njim će pomoći čoveku koji se zove Hari Kejn, i koji je nedavno zadužio onaj najveći individualni trofej…

Nije to možda trajalo dovoljno dugo, ili samo Totenhem nije toliki klub, da govorimo o njima kao rodonačelnicima neke ideje, ali ono kada se Kejn spusti na 40 metara od svog gola da primi pas, a onda u taj prostor ulete Dele Ali ili taj sjajni Korejac, to je bio “Spurs Way” mnogo više od docnijih zafrkancija na njihov račun i ovog produženog baksuzluka.

Sve i da nema tog našeg sećanja, tih naših emocija, tog našeg OCD-ja, moglo bi se reći da je u Spursima sve izgledalo prirodno, a da sada Mančester junajted pokušava da dobije čoveka iz tog vremena, a ne docnijeg tek poluuspešnog šefa struke Pari Sen Žermena i Čelsija i još manje uspešnog selektora Amerike.

Nije da nije davao povoda za sumnje u svoje znanje, pa i kredibilitet: nije osvojio titulu u Parizu u prvoj sezoni, što je zaista podvig, a bilo je i onih scena poput činije krcate limunovima u kancelariji, e ne bi li upili negativnu energiju, i naravno ćućorenja sa Trampom i realno nesportske reakcije na slučaj Balogun prošlog leta.

Sve to će biti zaboravljeno kada stigne na Old Traford kao spasilac, i pojačano “na maks” kada (ako?) ode sa Old Traforda kao još jedna lažna nada.

A nama nekima, koji živimo sa OCD ili pored njega, sve to vreme kada ga vidimo biće nešto čudno, i nelagodno, i neprijatno, kao kad neko pomeša crni veš sa belim ili ti pomera stvari po stanu.