PRELAZZI: Kako je Frenki (za početak) ostao bez priče

Fudbal voli priče. Njegovi poklonici cene simboliku, drago im je kad se univerzum tako namesti da se čini da je sve to neko proviđenje, nečija igra, da i bogovi, priroda, univerzum, ko u šta veruje, vole da se igraju sudbinama kao kad se na treningu upražnjava "kobalica".

Dok se nekome ne zavrti u glavi...

Kao Frenkiju Lampardu, recimo.

Lepa priča, i simbolika je, kada je ono Frenk Lampard, legenda Čelsija, postao menadžer tog tima. Simbolika je, ali je mnogima manje lepa priča, bila ono ranije, kada je Frenk Lampard, legenda Čelsija, došao na pozajmicu odnekud iz Amerike, i u dresu Mančester Sitija postigao gol baš protiv Čelsija.

Kobalica, rekosmo vam...

No vratimo se u sadašnjost.

Delovalo je to kao brzometni uspon blagoglagoljivog stručnjaka – kada ga slušate, zaista ne deluje kao stereotipni fudbaler, u tim složenim rečenicama prepozna se plava krv i odrastanje koje nije nalikovalo kolegama iz favela, banlijua i drugih mahala – od Derbija gde će početi karijeru i pokazati, u klubu Brajana Klafa, da ima tu materijala od kojeg bi se dalo sašiti trenersko odelo, sve do Stamford Bridža.

I imalo je smisla i imalo je priču.

Prošle sezone.

Mladi trener za mladi sastav. Neiskusni klinci i poneki višak što ih je – s jedne strane zbog one kazne, s druge zbog percipirane ravnodušnosti Romana Abramoviča, koji je prestao i da se pojavljuje na stadionu, kojeg su počele da more brige oko sankcija, Bregzita, opadanja ruskog uticaja na Ostrvu i duhovi davnih tužbi i pokojnika poput Berezovskog – okupio kako je znao i umeo. I trenirao ih najbolje što je mogao. A čak ako je to na momente i nešto duže momente izgledalo naivno, bilo je lepo za gledanje.

Oni će rasti, i rašće Lampard s njima, tako je bilo zamišljeno, tako se i odvijalo, kao iz neke komunističke koračnice, kada ono i mi gradimo prugu i pruga gradi nas. A Čelsi je, u toj dugačkoj sezoni 2019. na 2020, koja se pružila skoro do 2021. i u kojoj su se desile najnezamislivije fudbalske i nefudbalske stvari, stvarno umeo da bude briljantan.

Tako mladi, tako poletni, i Maunt i Loftus-Čik i Tomori i Ris Džejms i Hadson-Odoi i Bili Gilmor i Tami Ejbraham, izgledali su često kao deca što na malom odmoru bezglavo jurcaju za lopom, zaboravljajući na koncepte koje ti nametnu kad poodrasteš: odbrana, taktika, semafor...

I bilo je simpatično, skroz. Čelsi, taj prvi klub novih skorojevića, taj simbol kupovine uticaja kroz kupovinu fudbalskog kluba, ta dvadesetprvovekovna veš-mašina za pretpranje biografija, taj filmski zlikovac koji je uzdrmao same temelje Premijer lige i modernog fudbala, pretvorivši ih u igralište (isključivo) milijardera i nateravši ljude da počnu da koriste termine poput "plastika" i "eh, a nekada se znao red", odjedared je postao klub koji se više ne mora mrzeti.

U nekoj drugoj sezoni, dečje bolesti – u Čelsijevom slučaju to su i doslovno dečje bolesti – bile bi jače, pa bi se klub iz Fulama morao zadovoljiti sredinom tabele, eventualno Ligom Evrope. No u kovidnoj godini, sa Lesterom koji je izgubio snagu negde još pre korone, sa Totenhemom koji se samosapleo još protekle jeseni, stigli su i do Lige šampiona i borbe za trofej u FA kupu.

Već tada je, u finalu legendarnog takmičenja (a kao i sve legende, ova živi najpre u prošlosti), bilo vidljivo koliko još Lampard i Čelsi moraju da rade na sebi; no i dalje je to imalo poentu.

A onda više nije.

Novac koji je ovog leta u igrački kadar uložio Čelsi trebalo je da ih vine do borbe za titulu, i nije nemoguće da će se to i dogoditi, mada je moguće, i trenutno izgleda čak i izvesno, da to neće biti sa Lampardom.

Ima ona izreka da pare ljude kvare, ima i ona da apsolutna moć kvari apsolutno; u Lampardovom slučaju, apsolutne pare kvare apsolutno.

Sa skupocenim timom, sa igračima koje je jurila čitava Evropa a oni došli baš tu kod njega – Zijeh, Verner, Haverc, Čilvel, golman Eduar Mendi – Frenk više nema nikakav alibi, niti je sopstvenik ikakve priče koja bi mogla da ga zaštiti od sasvim očiglednih klizećih startova njegove još zelene karijere, bilo da pričamo o pogrešnoj postavci koju mu na nos natrlja Klop ili stihijskim napadima kojima za vikend dođe do nezasluženih 3:3 protiv jednog od najslabijih timova lige.

A faulova je bilo, i biće ih... Recimo, smešno je videti traku na ruci Tijaga Silve na njegovom debiju, bez obzira što je Brazilac doveden da zategne odbranu, i bez obzira na to što kapiteni više i nisu toliko važni. To se jednostavno ne radi.

Baš kao što bi se od igrača s tolikim iskustvom iz svlačionice moglo očekivati da makar proba da podigne samopouzdanje onom mentalnom lančanom sudaru koji se zove Kepa, umesto da dozvoli da Bask ide iz greške u grešku sve dok i sam ne pomisli da je možda promašio profesiju, sve dok se ne bude dovela zamena.

I poslednja “curenja” sa Stamford Bridža, ona o oštrom verbalnom sukobu Lamparda sa Markosom Alonsom, koji nije želeo da ostane na Hotornsu nakon što je zamenjen, nego je požurio u klupski autobus, verovatno da sluša muziku i gleda serije – u njegovu odbranu, čak bi i meksičke sapunice imale manje konfuzan zaplet od ponašanja Čelsijevih igrača na terenu – govore o pukotinama u Lampardovom autoritetu. Nije problem, naravno, što bude povišenih glasova i teških reči, problem je kada tako lako izađu u javnost...

Kolika god da je sentimentalna vrednost Lampardovog (po)stajanja na (čak i praznom) stadionu, ona je prilično izgubljena velikim očekivanjima koje je ovojesenji šoping, nalik onome kada na igrici imate šifru pa dobijete neograničena sredstva, natovario na njegova pleća.

Istina je da Čelsi još nije kompletan, čeka se sjajni Marokanac, i odbrana i levi bok će sigurno izgledati bolje sa Benom Čilvelom, a ispred crte će napokon biti neko ko će uspeti da odbrani makar polovinu udaraca koji idu ka njemu, no i dalje je teško zamisliti da će Lampard imati dovoljno vremena i strpljenja da, kao što je možda potajno želeo, raste sa svojim timom, da skupa preleže dečje bolesti, da on gradi njih i da oni grade njega.

PIŠE: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

ENGLESKA, LIGA KUP - OSMINA FINALA

Utorak

20.45: (4,40) Totenhem (3,70) Čelsi (1,80)

Sreda

18.30: (7,75) Njuport (4,80) Njukasl (1,40)

20.00: (7,00) Barnli (4,50) Mančester Siti (1,45)

20.45: (3,90) Brajton (3,50) Mančester Junajted (1,95)

20.45: (1,75) Everton (3,60) Vest Hem (4,90)

Četvrtak

18.30: (2,60) Brentford (3,20) Fulam (2,80)

20.00: (1,70) Aston Vila (3,70) Stouk (5,20)

20.45: (2,15) Liverpul (3,45) Arsenal (3,35)

*** kvote su podložne promenama