PRELAZZI: Kad su Bugari menjali fudbal

Dilema je stara koliko i prva lopta, koliko prvi trofej osvojen tako što je neko predmetnu loptu šutnuo na nekoj poljani, koliko prvi dres koji razlikuje "njih" i "nas".

Šta znači biti "veliki tim"?

Lako je na kantar staviti sve pehare, pa reći da postoji merilo: ako ih imate, onda ste veliki, ako ih nemate, niste; i to je, što bi rekla deca i zgubidani na TikToku, to je tako.

Ali fudbal se ne loži samo na pobednike, već ostavlja široki prostor i za epizodiste; veliki timovi su (i) oni koji imaju velike legende o sebi, (i) oni kroz koje su prošli veliki igrači i dozirali malo zvezdane prašine po tribinama, (i) oni koji su presudno uticali na druge...

Ah, tu smo, veliki timovi su oni koji teraju druge da se promene, bilo da sami donesu revoluciju, kao Mađari ili Holanđani, bilo da promene "modus operandi" i identitet onog koji ih sa druge strane kruga oivičenog belim linijama gleda u kopačke i lude frizure. Dobro je dokumentovana, a nije jedina, ona priča o Zvezdi i Liverpulu, uostalom...

Naš današnji protivnik, naše istočne komšije, naši drugari iz viceva – neko će odmah da se uhvati za onaj nož, neko će da kaže ono o zemlji kojoj je Albanija zapad, nego odmah da iskopa klip kako se pliva za Časni krst – Bugari su, ovako mereno, imali makar jedan veliki tim.

Legendarni Hristo Stoičkov (©AFP)

Odmah ćete se, makar ako imate previše godina, setiti leta 1994, našeg beznađa i Mundijala u Americi, iz sijaset razloga velikog toliko da bi ga neki nazvali "poslednjim"; u svakom slučaju poslednjim "starim".

Devedesetih se ubrzao ceo svet, pa kako ne bi fudbal, i to Svetsko prvenstvo u Americi, a kojeg ćemo se sećati sve više kako se ono naredno bude približavalo, stoji kao vododelnica, ne tek zato što su na njemu bile "samo" 24 ekipe.

Ne ni samo zato što smo ga mi propustili, pa smo umesto za zemlju koje više nema, ili za zemlju koje ima, ali se ceo svet pravi da je nema, navijali za najbliže susede. Ko za Rumune, zbog Miodraga Belodedića – što će na kraju biti tragičar, što je samo doprinelo mitu o Srbinu, dvostrukom prvaku Evrope – ko za Bugare, zbog kumare Hrista Stoičkova, slepe dame po imenu Vangelija Gušterova i nestašnog čuperka Jordana Lečkova.

Bugarska 1994. bila je, za neke, veliki tim tog leta jer je dogurala do polufinala Mundijala, tukla Nemce Bertija Fogtsa; ali nije njihova snaga bila tek u tih nekoliko ludih noći koje je prorekla Baba Vanga, a otplesao tim u crvenim dresovima.

Na kraju su bili četvrti, što je uspeh vredan sećanja i pomena, ali su veliki tim postali i zato što nikada posle – doći ćemo do toga – nisu igrali fudbal, ali ponajviše zato što su promenili tok fudbala.

A to je, valjda, najviše čemu "male nacije" mogu da se nadaju.

Da bi Bugari uopšte preleteli Atlantik, da bi generacija stasala u komunizmu, a koja je vrhunac doživela u periodu lopovskog kapitalizma, i koja je pamtila Todora Živkova i otvaranje prema svetu, da bi ta generacija napravila nešto što će se pamtiti, bio je neophodan jedan trenutak ludila.

Jordan Lečkov (©Reuters)

Sve to odigralo se prethodne jeseni, na Parku prinčeva, kada Žinola i Kantona nehotice otvaraju kontru u finišu utakmice, a Emil Kostadinov uništava domaćine u poslednjem kolu kvalifikacioni grupe.

Francuska je tada doživela bolno prizemljenje, nakon kojeg je usledilo suočavanje sa samim sobom. I ne bi bilo nove arhitekture francuskog fudbala, ne bi bilo dominacije potkraj stoleća, a ni ove novije, da Bugarska te 1993. nije, u samom srcu, uzdrmala temelje.

Lekcija je to koju Nemci i jesu i nisu naučili. Nakon ispadanja u četvrtfinalu Mundijala, ta je generacija Nemačke doživela svoju labudovu pesmu na za njih najmrskijem i najdražem terenu, na travi Vemblija, ali će potom uslediti dve decenije u kojoj će i retki uspesi samo maskirati duboko usađene probleme u nemačkom fudbalu.

Bugarska, toliko retro – one brade i one kose! – i toliko divlja pred svim šljaštećim reklamama za Koka-kolu i ušima Mikija Mausa, ostavila je veći pečat nego što je ta generacija, za koju će 1994. navijati 90% Srbije i Crne Gore, i zasluživala; štaviše, svaka godina koja će proći od tog vrelog leta urezivala je novu boru na godove vremena.

Ludi ples Lečkova, Stoičkova, Borimirova, Balakova, pokojnog Trifona Ivanova i ostalih postajaće sve važniji baš zato što su Bugari polako zaboravljali da igraju fudbal.

"Bog više nije Bugarin", da parafraziramo legendarnu izjavu Hrista Stoičkova nakon onog gola Bodu Ilgneru.

Na prste se jedne ruke mogu izbrojati veliki bugarski fudbaleri u ovom veku i svi su, sticajem okolnosti, nešto značili na Ostrvu: dva Petrova, Martin i Stilijan, a onda onaj najluđi od svih, Mitke Berbatov, koji se u svojoj ležernosti, počesto zamenjenoj za lenjost, opirao zapovedima moderne igre i terao loptu onako kako je hteo.

Najluđi i poslednji.

Sve posle toga beše propast. Bugarska je bivša fudbalska nacija, a kakav-takav socijalni mir koji je donela Evropska unija kao da samo potvrđuje onu staru tezu o gladi i lopti.

Nekada je Stoičkov patio što nije mogao da predribla Gvozdenu zavesu, pa ju je njegov talenat sam srušio. Danas od Dragomana do Crnog mora nema igrača koji bi mogao da proda jednu dobru foru ni onim lutkama na treningu...

Nikome više ne mogu da naškode kao što su to učinili Francuzima, i nikoga više ne mogu da promene.

Ono, istina je, ćudljiv je fudbal, posebno kada ga igraju Balkanci, a najposebnije valjda kada ga se uhvate Srbi, pa se može desiti – pu, pu – čak i da nekim slučajem onaj bivši, slučajni selektor Srbije, a čije angažovanje na klupi našeg večerašnjeg rivala jednako govori o stanju bugarskog fudbala koliko i spisak igrača, čak i ako uspe da nas pobedi ili izvuče bilo kakav pozitivan rezultat, to ne bi značilo ništa.

Niti bi Bugari opet rodili generaciju koja je sposobna da očara svet, niti bi Srbija morala da se zagleda u sopstveni pupak.

Bila bi to samo lažna zora jedne nacije koja više ne igra fudbal, i čiji je glavni domet hrpa Brazilaca i ostalih legionara u doskora seoskom klubu.