PRELAZZI: Kad prođe mamurluk – Bari Ferguson i njegova amaterska družina

Pre nego što su Škoti fudbalski vaskrsli jedne jesenje večeri u Beogradu, pre nego što su im srpska nesloga, indolencija, baksuzluk ili već neko drugo opštemestaštvo dali veštačko disanje i poslali ih na smotru najboljih evropskih reprezentacija, pre nego što su ispadali od kojekakvih liliputanaca u evropskim kupovima i mnogo pre nego što će Stiven Džerard preskočiti zid – i onaj koji deli Škotsku od Engleske i onaj, još viši i impozantniji, u svojoj glavi – i doneti skoro savršenu sezonu Rendžersu, Glazgov i nacija i dalje su bili ubeđeni da znaju da igraju lopte.

Bio je kraj devedesetih i jesu tužno ispali sa Svetskog prvenstva u Francuskoj (ponizio ih je Maroko, ali to Afrikancima neće biti dovoljno za prolaz dalje), ali makar su mogli da pogledaju u Rendžers Voltera Smita pa da pomisle (ah, koliko pogrešno, na sve načine) da vrelo neće presušiti, da stasava još jedan naraštaj škotskih fudbalera kadrih da narodu podare nadu, ako ne baš i uspeh.

Dobro, ne da pogledaju u Rendžers, koliko u njega.

O tom klincu, svojevremeno previše krhkom da bi ga primili u petliće škotske selekcije – uprkos tome što mu je stariji brat Derek bio poznat i važan fudbaler – pričalo se kao o najslabije skrivanoj tajni Ajbroksa. Volter Smit ga je, staromodan kakav jeste, tek na kašičicu davao plavo-protestantskim vernicima, ali onda je došao Dik Advokat i Bari Ferguson, jer o njemu je reč, Bari Ferguson je počeo da igra fudbal.

U vreme kada se uveliko govorilo o tome da bi Rendžers i Seltik mogli da prebegnu na jug i pridruže se Premijer ligi, momci poput Barija Fergusona bili su i zlatna ulaznica i ručna kočnica tom planu. Mladi talisman, ubrzo i kapiten Rendžersa, potkraj devedesetih postao je najveća zvezda u državi.

Danas znamo da je on bio među poslednjim Škotima koji su znali lopte, iako će mu to druženje sa loptom rivali obilato naplatiti u povredama.

Bari Ferguson kao reprezentativac (©Reuters)

Danas znamo i da Bari Ferguson sa Škotskom nije uspeo da uradi ništa veliko – beogradski penali označili su njihovo prvo kvalifikovanje za međunarodni turnir u ovom veku – a da je i svaki trofej uspeo da prekrije sopstvenim problemima i mentalnim nedostacima, zbog čega ga uglavnom nema na onim (kratkim) listama najboljih škotskih igrača u ovom veku.

Baš kao što je u karijeri bio ni tamo ni ovde, previše mlad da bi se očešao o slavu ranijih generacija i bio vinovnik fudbala koji je trpeo izgrednike i neprofesionalizam, previše star da bi mogao da izmeni sve kljakaviji DNK škotskog fudbala, tako je i u almanasima i sećanjima na njega Bari Ferguson ostao na ničijoj zemlji. Ni dovoljno uspešan, bilo u Škotskoj ili u Engleskoj, da ga se sete makar za Dan bezbednosti, ni dovoljno anoniman da bi ga prekrila patina zaborava.

Samo je, izgleda, bio dovoljno neotesan i dovoljno alkos.

Fergusonova karijera omeđena je, umesto trofejima (a bilo ih je, između ostalog pet titula prvaka Škotske, pet FA kupova, pet škotskih Liga kupova i jedan trofej Liga kupa Engleske, u utakmici koju će zauvek pamtiti Birmingem Siti, Aleks Mekliš i Nikola Žigić), skandalima i ludostima, uz svađe i tuče koje bi mu se ponavljale u gotovo pravilno redovnim intervalima.

Najveću ljagu bacio je na sebe u takozvanom “Buzgejtu”, kako su škotski tabloidi nazvali jutarnju odiseju Barija Fergusona i njegovog ortaka Alana Mekgregora. Njih dvojica su, nakon poraza od Holandije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, počeli da piju čim je avion dotakao pistu – u četiri ujutru! – i pojavili se na doručku trešteni.

Da stvar bude gora, kada ih je selektor Džordž Barli gurnuo na klupu, fotografima su – šta ćeš, mamurluk čoveka na svašta navede – počeli da pokazuju opscene gestove, a te slike su brzo obišle Ostrvo. 

Da stvar bude još gora, Bari Ferguson je u tom trenutku bio kapiten i škotske reprezentacije i Rendžersa.

Do tog trenutka kapiten, naravno; za njega posle te sramote (a nije mu bio prvi put da se druži s maliganima u javnosti) više nije bilo mesta ni na Ajbroksu ni na Hampdenu; priveo je karijeru kraju u Engleskoj i potom se okušao kao trener u Klajdu.

Da je bilo samo to, rekli bismo da je Bari Ferguson bio pogrešan čovek u pravo vreme, ili obrnuto, svejedno, ali bilo je još toga: recimo, 2017. tada friški penzioner morao je da proglasi bankrot, nakon što je spiskao milione zarađene tokom igračke karijere i spao na poslednje tri hiljade funti.

No znali bi nešto o padu i usponu da vam kažu Škoti, koji će ovog leta – oni, a ne mi – igrati Evropsko prvenstvo u fudbalu; znao bi nešto o padu (heh, i doslovno) i ustajanju da ispriča Stiven Džerard, koji je doveo Rendžers do titule prvaka bez izgubljene utakmice; znao bi nešto i taj veliki klub da prozbori o posledicama koje greške iz prošlosti mogu da imaju i o tome kako ispraviti loše stvari.

Znao bi nešto, garant, o svim tim iskupljenjima i nedaćama i izazovima i nadanjima i menadžer fudbalskog kluba Kelti Harts, koji će danas odigrati prvo od dva finala posve bizarne sezone.

20.45: (1,40) Kelti Harts (4,40) Brihin (7,25)

U plej-ofu za popunu Lige dva, Kelti Harts će igrati dvomeč sa Brihinom, poslednjeplasiranom ekipom najnižeg ranga škotske profesionalne piramide.

Pre toga, Kelti Harts su sa svega 13 odigranih kola – sezona je suspendovana, pa prekinuta, još u januaru – završili na prvom mestu “Lowlands” lige, a potom u prvoj rundi tukli Broru, pobednika “Highlands”, lige sa severa.

A pre svega toga, i posle mamurluka, na njihovu klupu seo je Bari Ferguson.

Nije to priča koja je mogla da dopre do drame Stivena Džerarda ili čak Frenka Lamparda, o negdašnjoj zvezdi koja počinje sa samog dna – figurativno i praktično – ali nije mnogo manje zanimljiva, posebno ako se uzmu u obzir njegovi nagomilani finansijski i, hm, zdravstveni gresi.

Za razliku od svog vršnjaka Frenkija ili tek dve godine mlađeg Stivija, Bari je bio praktično ostrakizovan iz profesionalnog fuidbala, pa je morao da krene sa ekvivalenta pustog ostrva.

Kelti Harts su tim koji predstavlja selo Kelti, nadomak Edinburga, nekada rudarsko naselje u kojem danas stalno prebiva tek šest hiljada duša; i do pre četiri godine nisu bili ni zvanični članovi Škotske fudbalske asocijacije, što znači da im je tek od 2017. dozvoljeno da se kreću uzbrdo i da igraju kup takmičenja.

Ijan Tomson, svojevremeno inženjer na dokovima Keltija, već duboko u sedmoj deceniji života, pružio je šansu Bariju Fergusonu kada ga neki drugi, a posebno klub u kojem je odrastao, nisu hteli dodirnuti ni štapom dugačkim tri lakta.

Ovaj mu je uzvratio s dve titule za tri godine, od kojih je prva bila bačena u kovid, a druga donela najveću šansu za maleni klub da se dogodine nađe u društvu profesionalaca i u redovnim ponudama svetskih kladionica.

Kelti Harts je, kad smo kod kvota, favorit u dvomeču sa 1,40 na keca, a posebno u prvoj, večerašnjoj utakmici, koja će se igrati na njihovom terenu sa veštačkom travom. Kako i ne bi, kada za polu-amatere igra stanoviti Englez Nejtan Ostin, koji je na 25 zvaničnih mečeva postigao 37 golova, uključujući i het-trik na utakmici sa Brorom.

Ne bi promocija među “velike”, daleko bilo, nadobijao se taj kolajni, predstavljala najveći uspeh u životu Barija Fergusona, ali bi ga napokon vratila u vesti a da u njihovim tagovima i ključnim rečima ne budu “Buzgejt”, “skandal” ili “poslednji (propali) talenat”.

A odatle, sa tog pustog ostrva na koje je (samo)izgnan, može samo – taman kao i ceo škotski fudbal, čiji je simbol svojevremeno bio – napred.

Da, napred i uzbrdo, pa jednom, kada Stivi krene dalje, na jug, možda i sve do Ajbroksa.

ŠKOTSKA 4 – PLEJ-OF

Utorak

20.45: (1,40) Kelti Harts (4,40) Brihin (7,25)