PRELAZZI: Kad je Slovačka bila prvak Evrope

Čega se sećamo, ne samo mi na ovim prostorima, sa Evropskog prvenstva 1976, održanog u Beogradu i Zagrebu? Za nas je jasno, naravno, jedan krah generacije nakon najboljeg poluvremena u istoriji, i to protiv svetskog prvaka; tada to nismo mogli da znamo, ali bilo je sve slika i prilika Jugoslavije: dobro zamišljeno, dobro krenulo, s katastrofalnim posledicama.

A šta je ostalo u fudbalskim almanasima? To da je Krojf u Zagrebu odigrao očajno (tadašnja jugoslovenska štampa posprdno piše kako su, eto, čuli da je on magičan, samo što nikakvo čarobnjaštvo pokazao nije), to da Nemci nisu uspeli da ujedine krune, to da je Panenka u finalu postigao onakav bezobrazan gol – a da su samo postojale društvene mreže, znalo bi se da će sigurno tako šutirati, jer je radio to redovno i u svom klubu – i to da su, tako bismo sada rekli, Česi osvojili EURO 1976.

Neki bi se ispravili, pa bi rekli "Dobro, Čehoslovačka, ČSSR, ali Češka je zvanično naslednica", i ne bi bili u krivu.

Istoriju pišu pobednici, istoriju pišu velike zemlje, a nekada ne morate da budete baš ogromna zemlja pa da diktirate istoriju. Dovoljno je da budete veći od drugih.

Kad bi bilo pravde, kad bi se brojala krvna zrnca – dobro, neki baš vole da ih broje, ali neka sad – kada bi svet bio pošten, onda bi najava današnjeg duela između Slovačke i Ukrajine bila mnogo zanimljivija čitavoj fudbalskoj javnosti od susreta dve istočnoevropske ekipe, od kojih je jedna baš podbacila u prvom kolu, dok je druga baš oduševila.

Onda bi ta najava mogla da počne i ovako:

"Na stadionu u Diseldorfu sastaju se bivši vicešampion Evrope i bivši prvak Starog kontinenta..."

(©AFP)

Da, Ukrajinci bi mogli sebi da prišiju zasluge za ono što je Sovjetski Savez uradio 1988, sve do voleja Marka van Bastena, budući da su od 13 igrača koji su učestvovali na tom meču devetorica bili Ukrajinci – plus selektor, veliki Valerij Lobanovski. Naravno, bila je to ona generacija Dinama iz Kijeva koja je srasla zajedno, u sistemu čiji je pelcer mnogi pokušati da iskoriste.

Ali, za to se, jer Ukrajina je velika zemlja makar u ovom veku u očima svetske javnosti, i u prošlom veku u duši fudbalske javnosti, za to se čak i zna, to se i pominje, samo je ono što je 1976. uradila Slovačka zatureno negde u hodnicima istorije.

A jesu Slovaci sve oduševili borbenošću i znanjem u prvom kolu, i neka je nazdravlje Romelu Lukakuu, jesu zaslužili sva tri boda makar zbog velikog srca Stanislava Lobotke i drugova, ali nisu tikva bez korena, ili makar ne bi to bili kada bi im se priznalo ono što je njihovo.

A to je ta kruna iz Beograda, sa krcate "Marakane" koja kao jedna duša navija za Čehoslovačku – dva-tri dana kasnije, u prostorijama ambasade ČSSR u Beogradu, ovde na početku Bulevara kralja Aleksandra, biće organizovana posebna konferencija za štampu, da se selektor Ježek i njegovi momci zahvale Jugoslaviji i Beogradu na podršci i gostoprimstvu – što zbog prijateljstva sa Čehoslovacima, što zbog pizme na Helmuta Šena i posebno Ditera Milera.

I baš kao što je slučaj i sa SSSR-om u Nemačkoj, gro tog sastava činili su momci koji su igrali zajedno u istom klubu i omirisali u njemu evropsku slavu. Svega devet meseci nakon što je Sovjetski Savez uterao tenkove u Prag, Brno i Bratislavu, ugušivši svaku pomisao na slobodu, Slovan iz Bratislave je osvojio Kup pobednika kupova, savladavši Barselonu sa 3:2 u Bazelu.

Značilo je to mnogo više od pukog trofeja: Slovaci su jedino na stadionu mogli da izraze svoje neslaganje sa onim što se događalo njihovoj zemlji, ali i svoj nacionalni identitet.

U podmlatku tog tima stasavala je srž ekipe koja će u dva meča, u Zagrebu pa u Beogradu, pokoriti finaliste Mundijala 1974.

(©Reuters)

Devetorica od 13 igrača koji su nastupili na "Marakani" bili su nacionalni Slovaci, a još jedan, Koloman Gog, bio je Mađar po nacionalnosti, ali Slovak po fudbalskom obrazovanju i odrastanju.

Naravno, istorija to udesi, onaj čije će ime zanavek ostati zapamćeno i po kojem će se taj mini-turnir prepoznavati, nije bio Slovak, već Čeh, a Čeh je bio i iskusni golman Ivo Viktor, kojeg tadašnji novinari veličaju kao najzaslužnijeg, i možda je baš odatle krenuo zaborav.

Potpomognut je i onim što će se dogoditi nakon plišane revolucije i sledstvenog plišanog razvoda: Česi, samo Česi, bez Slovaka, imali su onu fenomenalnu generaciju devedesetih, koja je dogurala do još jednog finala i nesrećno ga izgubila, i onu još možda zanimljiviju generaciju, koju je predvodio zaboravljeni prijatelj igre po imenu Marek Hajnc.

Tako je u kolektivno nesvesno ušlo da samo Česi igraju fudbal, a da su Slovaci bili privezak tokom čitavog postojanja zajedničke zemlje.

Niko danas, ma možda ni one hiljade ljudi u slovačkim dresovima što se nadaju da će njihovi momci ostvariti još jednu pobedu i tako se plasirati u drugi krug Evropskog prvenstva, niko danas neće ni pomenuti – dobro, skoro niko – da to ne bi bio najveći uspeh slovačkog fudbala, da su možda to odavno zaboravili, ta prošlo je pola veka, ali da su nekada imali pobednički DNK.

Da nije Marek Hamšik bio poslednji majstor lopte, i da nije Stanislav Lobotka danas jedini sposoban da diktira tempo u sredini i da zaustavi nekoga poput Kevina de Brujnea, a da Škrinijar otrese sve adute Belgije, već da su oni već jednom uradili sve to, pa i mnogo više.

Kapiten Anton Ondruš, kojeg su zvali "Bekenbauer s Istoka", Jan Svehlik koji daje gol Nemcima, pre nego što na 2:0 povisi Karol Dobijaš, "Džordž Best s Istoka", Marijan Masni, koji se posle svršetka karijere povukao iz javnosti i već godinama niko ne zna šta je s njim...

Većina njih je živa, većina njih će i danas navijati za svoju Slovačku, i pitaće se da li će ijedan komentator, makar u šali, najaviti utakmicu ovako:

"Danas momci koji predstavljaju bivšeg prvaka Evrope igraju protiv nekadašnjeg vicešampiona Starog kontinenta..."